Милош Жуњић
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Милош Жуњић (Ваљево, 16. април 1907 — Глогоњ, 6. април 1941) био је српски и југословенски војни пилот који је са чином капетана I класе предводио 102. ескадрилу, 1. ваздухопловне ловачке бригаде стациониране у Земуну, која је бранила Београд у Априлском рату.
| Милош Жуњић | |
|---|---|
 Милош Жуњић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 16. април 1907. |
| Место рођења | Ваљево, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 6. април 1941. (33 год.) |
| Место смрти | Глогоњ, Краљевина Југославија |
| Војна каријера | |
| Чин | Капетан I класе |
| Учешће у ратовима | Априлски рат |
Када је 6. априла око 7 сати ујутру оглашена ваздушна опасност он је издао наредбу:„За мном! Пали и полећи по патролама“ и полетео са својим људима. Он је током ваздушних борби успео да обори један немачки бомбардер Хајнкел 111, али је његов авион тешко оштећен у сукобима са месершмитима (-Me 109F-) због чега је био приморан да падобраном искочи из авиона. Иако према неписаном пилотском кодексу пилот који искочи из авиона престаје да буде мета, пилоти немачког Луфтвафеа су митраљезима усмртили Жуњића док се падобраном спуштао на земљу. Према другој верзији пак, Милоша су усмртила двојица рибара на Тамишу код Панчева, где је Милош рањен пао. Ова двојица обзиром симпатизери нациста (према овом извору, касније су били фолксдојчери), пришли су чамцем Милошу који се рањен борио да се испетља из падобранских гуртни и да дође до ваздуха, и усмртили га ударањем веслима.
Пилотску школу је завршио 1935. године, ловачку школу 1937. године и ваздухопловну школу гађања 1938. године. Поред тога што је односио победе на ваздухопловним утакмицама за пехар за Његовог Величанства Краља, Милош је писао и стручне књиге, а често су му излазили чланци у листу "Политика" где је писао о научним достигнућима у ваздухопловству. Био је и "путујући" наставник летења од аеродрома до аеродрома. Када су Италијани у јесен 1940. године бомбардовали Битољ, пет месеци је са својом ескадрилом обезбеђивао Јадранску обалу из базе у Мостару, одакле је свакодневно ишао по један пар из ескадриле у Подгорицу у патролирање и заседу.
Дана 5. априла 1941. године, иако је био дежурни пилот одсео је на кратко у кафани "Руска лира" (данашња Зора) а након тога се јавио у команду аеродрома у зору 6. априла. По објављеном нападу Луфтвафеа сео је у свој Рогожарски ИК-3 и полетео да брани Београдско небо од надолазеће инвазије и бомбардовања. Погођен је од стране непријатељских Месершмита и успео је да се катапултира из запаљеног авиона. Спуштајући се падобраном пилоти Луфтвафеа су пуцали у њега и убили га. Његово тело са падобраном је пало у реку Тамиш у рејону села Глогоњ. Био је сахрањен тајно од стране мештана села а касније су његови посмртни остаци пренети у породичну гробницу.
По Жуњићу носи име и једна улица у Београду.
Види још
уредиЛитература
уреди- Живорад Вукосављевић, "Приче о пилотима", 1960, Сарајево
- Душан Ћировић, "Ваздухопловне жртве 1913-1945", 1970, Земун
- Божидар С. Костић, "Борбе у ваздуху за Беогад", 1978, Београд
- Светозар А. Ђорђевић, "У канџама наше страдање и робовање 1941-1945", 1962, Београд
- Драган Кљакић, "Они су бранили Београд", 1980, Загреб
- Божидар Костић, "Пламен над Београдом", 1991, Беогад
- Станислав С. Џорџовић, "На крилима", 1996, Београд
Спољашње везе
уреди- Ђорђе С. Стојановић, „Моје борбе у ваздушној одбрани Београда 6. априла 1941.“ [1]
- Српска православна црква, "Јутро које Београд неће заборавити - 6. април 1941.", објављено 6.април 2015. на [2] Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016)
- Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, "Пилоти ваздухопловства Југословенске војске погинули у Априлском рату", објављено 25. мај 2015. на [3]