Милан Станивуковић

милан станивуковић
милан станивуковић
	Милан Станивуковић
Лични подаци
Датум рођења	4. мај 1912.
Место рођења	Кленик, код Окучана, Аустроугарска
Датум смрти	27. децембар 1944. (32 год.)
Место смрти	Левањска Варош, код Ђакова, Независна Држава Хрватска
Професија	војно лице
Деловање
Члан КПЈ од	марта 1941.
Учешће у ратовима	Априлски рат ; Народноослободилачка борба
Служба	Војска краљевине Југославије ; НОВ и ПО Југославије
Чин	пуковник
У току НОБ	командант Дванаесте дивизије
Херој
Народни херој од	13. марта 1945.
Одликовања

Милан Станивуковић – Официр (Кленик, код Окучана, 4. мај 1912 — Левањска Варош, код Ђакова, 27. децембар 1944), учесник Априлског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 4. маја 1912. године у засеоку Кленик, недалеко од села Врбовљана, код Окучана. Потиче из сиромашне сељачке породице. Да би прехранио осморо деце, отац Павле му је радио као киријаш у оближњим шумама. Како би се ослободио тешког рада по препоруци сеоског учитења као питомац Српског привредног друштва Привредник одлази 23. августа 1924. године у Прокупље код Браће Петровић на изучавање трговачког заната.

Иако је изучио занат, Милан није волио трговину, него је прижељкивао да се посвети војничком позиву. Кад су се родитељи сложили с његовом намером, Милан се јавио на конкурс у Подофицирску школу у Београду, у коју је примљен. Школу је завршио успешно и као поднаредник отишао у Бању Луку. Након неког времена премештен је у артиљеријско одељење Министарства војске у Београду.

Тамо се поново посветио школовању и, положивши испите уочи напада Трећег рајха на Југославију, унапређен је у чин потпоручника. Већ у то време Милан се повезао са групом лево оријентисаних официра и примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије.

Окупацију земље и расуло југословенске краљевске војске доживео је у Словенској Бистрици. Није се предао, него се вратио у Посавину и укључио се у припреме оружаног устанка. Преко Наде Драгосављевић, одмах се повезао са Душаном Чалићем, секретаром Окружног комитета Комунистичке партије Хрватске за Нову Градишку, који га је у мају 1941. године укључио у окучанску партијску организацију.

Окупљао је омладину, учио је руковању оружјем, сакупљао муницију и санитетски материјал, а затим створио ударну групу која је секла телефонске жице, рушила ступове, нападала мање непријатељске посаде и извела прву диверзију на прузи у близини Окучана. У јесен 1941. године, Милан је постао командир тзв. „Треће секције“, која је деловала у Посавини испод Окучана у тзв. „Српском трокуту“ (Рађеновићи, Рајчићи, Милисавци, итд.).

У току зиме 1941/42. године, Милан и петорица његових сабораца били су опкољени док су спавали на штагљу његове куће. Петорица Миланових другова су, борећи се цео дан, изгинула, а он је, иако рањен, успео да се пробије. После тога пребацио се партизанима у Босну. У тој је чети, јуришајући на непријатељско утврђење, по други пут рањен у руку. Био је затим командант одреда, а у октобру 1942. године постављен је за начелника Штаба Дванаесте славонске ударне бригаде. На тој је дужности у борби у Градишту по трећи пут теже рањен.

Након формирања Шестог славонског корпуса, Милан је постављен за начелника Штаба корпуса, али се након смрти Николе Демоње, у лето 1944. године, вратио у своју Дванаесту дивизију као њен командант.

У народу је Станивуковић био познат као поборник братства и јединства југословенских народа. То је јединство истицао и у својим јединицама и међу становништвом. Због тога су га живог или мртвог тражили не само усташе, него и четници који су краће време покушавали да створе своје упориште у Славонији.

Крајем 1944. године Миланова дивизија налазила се иза леђа непријатељских снага, у источној Славонији. Нападајући значајније комуникације, Дванаеста дивизија је озбиљно реметила снабдевање главнина непријатељских трупа. Зато је окупатор, желећи пошто-пото да осигура залеђе, 27. децембра 1944. године с јаким снагама напао Дванаесту дивизију на њеним положајима на сектору Левањске Вароши.

Сахрана Милана Станивуковића и капетана Марка Клаића који су погинули код Левањске Вароши, 1. јануар 1945.

Након огорчене битке у којој је непријатељ употребио тешке тенкове, увидевши да би задржавање положаја захтевало велике жртве у људству, Милан је својим јединицама наредио да се повуку с положаја, а сам се повлачио међу последњима. Једна граната из непријатељског минобацача пала је у његовој близини и на месту га усмртила.

Милан је сахрањен 1. јануара 1945. године између Псуња и Равне горе, у близини гроба Николе Демоње. Након рата је међу народом била позната песма о Милану, коју је компоновао академик Михајло Вукодраговић. До 1991. године, касарна Југословенске народне армије у Осијеку носила је његово име.

Имао је чин пуковника НОВЈ. Још за живота је, одлуком Председништва АВНОЈ-а, септембра 1944. године, је одликован Орденом партизанске звезде првог реда, а 13. марта 1945. године, међу првим борцима Народноослободилачке војске, проглашен је за народног хероја.

Литература

Војна енциклопедија (књига девета). Београд 1975. година.
Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.