Милан Ћурчин
Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. |
Милан Ћурчин (Панчево, 14. новембар 1880 — Загреб, 20. јануар 1960) био је југословенски и српски песник, књижевни критичар, публициста и преводилац.[1]
Милан Ћурчин | |
|---|---|
| Датум рођења | 14. новембар 1880. |
| Место рођења | Панчево, Аустроугарска |
| Датум смрти | 20. јануар 1960. |
| Место смрти | Загреб, ФНРЈ |
Биографија
уредиПотицао је из имућне панчевачке трговачке породице. Његов отац Васа Ћурчин био је сувласник познате трговачке фирме "Ћурчин и Стојановић".[2] Славни комедиограф Бранислав Нушић био је као дечак трговачки калфа у тој радњи - "само три дана" (1876). Основну школу учио је у Панчеву, а гимназију у Новом Саду. У Новом Саду приватно га је учио Јован Грчић. Започео је 1900. године студије германистике и славистике у Бечу.[3] У младости он је песник особењак, декадент и индивидуалиста. Један је од представника српске модерне и значајан књижевни историчар, а радио је и као доцент Београдског универзитета (1906-1914)[4] на Катедри за немачки језик и књижевност, обрађујући јужнословенско-немачке литерарне везе. Тада издаје и уређује две књиге Српскохрватског алманаха (Београд – Загреб, 1910. и 1911). Ћурчин је 1904. докторирао германистику и славистику у Бечу са тезом Српска народна поезија у немачкој литератури.[5] Теза је наредне године објављена у Лајпцигу, да би на наш језик била преведена 1987. поводом двестоте годишњице Вуковог рођења. За време Првог светског рата био је члан Југословенског одбора у Лондону, где је деловао у југословенском духу. У периоду од 1920. до 1941. у Загребу излази часопис ”за културна, политичка и друштвена питања” под називом "Нова Европа", који уређује и издаје Ћурчин.[6] Други светски рат провео је прикривен у Сплиту. Бавио се и превођењем (са немачког, на енглески, француски, румунски, чешки, италијански...). Педесетих година 20. века (од 1950) он је редактор Лексикографског завода у Загребу. Пензионисан је 1954. године. Умро је у Загребу 1960, али су му посмртни остаци пренети у Панчево и сахрањени у породичној гробници.[7]
Књижевни рад
уредиКњижевношћу се почео бавити као студент. Прву песму Вече у врту објавио је у Бранковом колу. Касније песмама, књижевним студијама и критиком сарађивао је у Цариградском гласнику, Српском књижевном гласнику, Сријемским новинама и другим, у то време, престижним часописима. Јавивши се у књижевној јавности на крају 19. и почетком 20. века, непосредно после Војислава, а у исто време са Ракићем, Дучићем и Дисом, овај српски модерниста разликовао се од претходног, али и свог времена. Доноси ново виђење поезије и стваралаштва у тексту О мојим песмама, који се сматра манифестом модерне у нашој књижевности. Овај текст се појавио двадесет година пре текстова Милоша Црњанског и Станислава Винавера. Као следбеник авангардне струје, устаје против традиционализма и нормативизма, залажући се за аутентичност у стварању.
“У песми закони ћуте, пустите осећај!”, певао је Ћурчин, уносећи слободан стих, хумор и прозаизме - особине којима разара озбиљну, формалну страну парнасо-симболистичке традиције. Наведени елементи дошли су до изражаја у његовој првој збирци Песме из 1906. године.[8] У овој збирци читав први циклус посветио је љубавној лирици. Те песме су често ироничне, без повезивања љубави са апсолутним и духовним, а тежећи овоземаљском (“Моја је љубав од овога света…”). О њој говори површно, без уношења у емоцију, лепршаво и лако, због чега су се бројне полемике тицале ове књиге. Друга књига “Песме” изашла је 1911. у само шездесет примерака. И поред свега, његове најпознатије песме Богдан Поповић је уврстио у Антологију новије српске лирике, а критичар Јован Скерлић о њима говори у Историји нове српске књижевности.[5]
У збирци Драга моја... објављене су најлепше песме Милана Ћурчина. Млади песник их је исписивао на илустрованим дописницама и најчешће их је слао сестри Соки у родно Панчево. Те дописнице, каквих више нема, од својих предака је прикупила и за штампу приредила Федора Бикар.
Библиографија
уреди- Песме, 1902-1905, Београд, 1906.
- Немачка романтика, Београд, 1906.
- Гете и госпођа Штајн, Београд, 1908.
- Версификација Милана Ракића, Београд, 1912.
- Друге песме, Београд, 1912.
- Јампски стил у српском песништву, Београд, 1914.
- Иван Мештровић, студија, Лондон, 1919.
- Обрачун са М. Крлежом, Загреб, 1928.
- Један приједлог за нацрт Устава, са пријатељима, Загреб, 1937.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 128.
- ^ "Политика", Београд 30. април 2012.
- ^ "Бранково коло", Сремски Карловци 1906.
- ^ Васо Милинчевић: "Велика школа и велики професори", Београд 2006.
- ^ а б Ћурчин, Милан. Гете у есејима Милана Ћурчина. Панчево : Mali Nemo, 2012. стр. 137. ISBN 978-86-7972-080-1.
- ^ „Nova Evropa”. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 23. 11. 2020.
- ^ Novosti (2016-12-08). „„Slovo o pohodu Igorovom“ u novom prevodu”. Bookvar (на језику: енглески). Приступљено 2023-01-31.
- ^ "Нова искра", Београд 1. новембар 1906.
Литература
уреди- Radojević, Mira (2010). „Nekoliko slika iz saradnje Milana Rakića i Milana Ćurčina”. Hrvatsko-srpska saradnja u politici i kulturi u 20. veku (PDF). Novi Sad-Golubić: Centar za istoriju, demokratiju i pomirenje; Udruga za povijest, suradnju i pomirenje. стр. 9—27. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 07. 2018. г. Приступљено 27. 07. 2018.
Спољашње везе
уреди- „Презименик”. Архивирано из оригинала 13. 11. 2008. г.
