Маја Матарић
Маја Ј. Матарић (Београд, 1965) америчка је информатичарка и роботичарка. Професорка је на Универзитету Јужне Калифорније, на одсеку за неурологију, педијатрију и роботику. Позната је по свом раду на интеракцији људи и робота. Једна је од зачетница[1] нове области истраживања – социјално помажуће роботике (socially assistive robotics). Ова грана роботике усмерена је на стварање робота који омогућују индивидуализовану терапију и бригу, првенствено кроз социјалну интеракцију. Технологија је усмерена на помоћ популацији са посебним потребама и укључује старије особе[2], пацијенте после можданог удара[3] [4], децу са аутизмом. [5][6] Позната је по раним радовима на координацији тимова и навигације роботима.
Маја Матарић | |
|---|---|
| Датум рођења | 1965. |
| Место рођења | Београд, СФР Југославија |
Године 2016. је била суоснивач фирме „Embodied Robotics“ чија је вредност достигла 12 милиона долара.[7]
Биографија
уредиМаја Матарић рођена је у Београду, главном граду бивше Југославије. Студирала је на Универзитету у Канзасу, а затим се преселила на Институт за технологију у Масачусетсу (MИT) где је 1990. магистрирала и докторирала под менторством Rodney A. Brooks-а.
Радила је као доценткиња на предмету рачунарство на Brandeis универзитету 1995. На Универзитет у Јужној Калифорнији, дошла је 1997. године, где је радила као асистенткиња на предмету рачунарских наука и на интердисциплинарним студијама програма неуронаука. Унапређена је у ванредну професорку, добила позив за интердисциплинарне студије на одсеку педијатрије, а затим је унапређена у редовну професорку.
Била је председница Комитета жена у науци и инжењерингу „Витерби инжењерске школе“, (2005), председница УСЦ факултета и Академског сената (2006), као и виша помоћница декана за истраживање у „Витерби школи инжињерства“ (2006-2011), где данас обавља функцију продекана за истраживање (2011- данас).
Награде и признања
уредиМаја Матарић је 2009. добила награду председника САД за изузетан образовни раду у области науке, математике и инжењерства[8] (PAESMEM). Чланица је „Америчког удружења за унапређење науке“ (АААС), чланица ИЕЕЕ-а, добитница репрезентативне награде фондације „Okawa“, награде за каријеру „Националне научне фондације“, добила је награду МИТ технолошког часописа[9]., награду ИЕЕЕ друштва за роботику и аутоматизацију[10]. Чланица је почасног друштва „Phi Kappa Phi“, једна је од пет особа које је „LA Times Magazine“, 2010. прогласио визионарима[11]., појављује се у документарцу „Ја и Исак Њутн“, који је номинован за награду „Еми“. Часопис „New Yorker“, посветио јој је чланак „Роботи који брину“[1]. 2013. године, добила је АБИЕ награду за иновације института „Анита Борг“[12] [12]
Референце
уреди- ^ а б "Robots that Care", Jerome Groopman, New Yorker, November 2, 2009.
- ^ "The social roboticist", Jascha Hoffman, Nature, Vol. 4, August 16, 2012.
- ^ "Socially Assistive Robots Provide a Break for Patients", Rebecca Lurye, USA Today, June 28, 2012.
- ^ "Wanted: Coach, Companion, Robot", The Atlantic, April 13, 2012.
- ^ "The New Face of Autism Therapy", Gregory Mone, Popular Science, June 1, 2010.
- ^ "Caregiver Robots", IEEE Spectrum, Susan Karlin, February 2010.
- ^ "[1]", Biz Journals, I-Chun Chen, May 2018.
- ^ "President Honors Outstanding Science, Math and Engineering Mentors", The White House Office of the Press Secretary blog
- ^ "MIT TR 35 Innovators Under 35 Profile"
- ^ "Robotics and Automation Society Early Career Award"
- ^ "Visionary Robocare" LA Times Magazine, January 2010
- ^ а б „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 07. 08. 2017. г. Приступљено 31. 10. 2018.