Википедија

Мастило

течност или паста која садржи пигменте или боје

Мастило (словенска ријеч), тинта (италијанска ријеч латинског поријекла), црнило, течна боја; течност у боји за писање и цртање.[1]

Боце мастила из Немачке
Мастило за писање и перо

Историја и састав мастила

уреди
 
Цртеж Ганеше тушем под кишобраном (почетак 19. века). Мастило, названо маси, мешавина неколико хемијских компоненти, користи се у Индији најмање од 4. века пре нове ере.[2] Пракса писања мастилом и оштром иглом била је уобичајена у раној Јужној Индији.[3] Неколико џаинистичких сутри у Индији је састављено мастилом.[4]
 
Мастило

Мастило се употребљавало још прије нове ере у старом Египту и Кини . Европа га је упознала знатно касније. У прво вријеме прављено је од смјесе водених раствора танина и соли гвожђа. Мастило је касније прављено од воденог раствора анилинских бојених материја са додатком глицерина, алкохола итд.[5] Мастило се прави и од водене отопине зелене галице и галусне киселине добијене излучивањем храстових гала, уз додатак неке боје. Да боље приања додају се љепила и феноли.[6] Мастила, зависно од пигмената, има разних боја. Посебна врста мастила је и туш. Постоји и тзв. „оригинални туш“ , и он је превасходно црне боје, мада га има и у свим другим бојама. Водоотпоран је, а прави се тако што се пигмент од црног угљена меша са разним желатинима или лепком.[5]

Многе древне културе широм света су независно откриле и формулисале мастило за потребе писања и цртања. Познавање мастила, њихових рецептура и техника њихове производње долази из археолошке анализе или из самог писаног текста. Верује се да су најраније мастило из свих цивилизација направљено од чађи, јер се она лако сакупљала као нуспроизвод ватре.[7]

Мастило је коришћено у старом Египту за писање и цртање на папирусу најмање од 26. века пре нове ере.[8] Египатска црвена и црна мастила су укључивала гвожђе и окер као пигмент, поред фосфатних, сулфатних, хлоридних и карбоксилатних јона; у међувремену, олово је коришћено као сушилац.[9]

Кинеска мастила могу да сежу уназад чак[10] четири миленијума,[11] до кинеског неолита. Они су користили биљно, животињско и минерално мастило на бази материјала као што је графит који су млевени с водом и наношени четкицама за мастило. Директни докази о најранијим кинеским мастилима, сличним модерним мастилима, су од око 256. године пре нове ере на крају периода зараћених држава и произведена су од чађи и животињског лепка.[12] Најбоља мастила за цртање или сликање на папиру или свили произвођена су од смоле бора. Они морају бити стари између 50 и 100 година. Кинеско мастило се производи од рибљег лепка, док је јапански лепак (膠 никава) од говеда или јелена.[13]

Индијско мастило је измишљено у Кини,[14][15] иако се материјалима често трговало из Индије, отуда и назив.[14][15] Традиционална кинеска метода прављења мастила била је да се мешавина лепка за кожу, чађи, гара и црног коштаног пигмента смрви аваном и тучком, а затим се сипа у керамичку посуду да се осуши.[14] Да би се користила сува мешавина, наносила би се мокра четка док се материјал не утечни.[14] Производња индијског мастила била је добро успостављена од стране династије Цао Веј (220–265).[16] Индијски документи писани у Карости мастилом су откопани у Синђану.[17] Пракса писања мастилом и оштром иглом била је уобичајена у раној Јужној Индији.[3] Неколико будистичких и џаинистичких сутри у Индији је састављено мастилом.[4]

Писање мастилом

уреди

Мастилом се писало и цртало по камену, папирусу, посебно справљеним животињским кожама, папиру, помоћу прибора за писање. Своја рана писања човјек је извео најобичнијим штапићима или костима, трском, које би заоштрио, умакао у растворену боју и њима писао. Потом је писао користећи птичија пера и то најчешће гушчија. Проналаском метала човјек је правио металне направе, које су сјећањем на птичија пера, такође називана перима. И једна и друга пера морала су се непрекидно умакати у мастило тако да писање није било ни континуирано ни једнообразно. Много касније, проналаском писаљки које су изнад пера имале сопствена спремишта за мастило (наливперо), оно је дозирано истицало по перу, па се писање могло вршити континуирано и линија је била уједначена.[5]

Историјат рецепата за прављење мастила

уреди

Најстарији познат рецепт те врсте сачуван је од Теофраста са Лезбоса, једног од енциклопедиста античког свијета, који датира још из III вијека прије нове ере. Касније, остали енциклопедисти настављају ову праксу, па тако Плиније у својој Historia naturalis даје податке о приручницима ове врсте и биљежи упутства својих савременика за израду мастила. Витрувије у свом дјелу De architectura указује на везе техничких поступака римских и грчких уметника, док је Дискорид у спису De materia Medica забиљежио поступак за израду мастила. Из Средњег вијека је сачуван приличан број упутстава за израду мастила за писање, која су укључена у приручнике за разне сликарске технике. Међу тим приручницима на Западу нарочито се истичу рукопис Anonimus–са из Луке, Schedula diversarum artium монаха Теофила и Trattato della pittura Cennino Cennini-ja iz XIV вијекa. Рецепти у тим приручницима нису увијек били оригинални већ су често водили поријекло из других грчких и римских извора. Тако се у зборнику Speculum majus Вицента из Бове-а налазе упутства позајмљена од Плинија. За рукопис Anonimus–са из Луке се сматра да је као и други латински приручници грчког поријекла. Исто поријекло се приписује и приручнику византијског писца Хераклија. Док су прве двије књиге тога приручника из X вијека, трећа књига је додата у XII-XIII вијеку. У тој књизи налазе се чак рецепти Плинија и Витрувија[18].

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Вујаклија М, Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1954.г.
  2. ^ Banerji, page 673
  3. ^ а б Sircar, page 62
  4. ^ а б Sircar, page 67
  5. ^ а б в Група аутора, Мала енциклопедија Просвета, Просвета, Београд, 1959.
  6. ^ Група аутора, Приручни лексикон, Знање, Загреб, 1959.г.
  7. ^ Joseph Needham; Tsien Tsuen-Hsuin (11. 7. 1985). Science and Civilization in China: Volume 5, Chemistry and Chemical Technology, Part 1, Paper and Printing. Cambridge University Press. стр. 5. ISBN 978-0-521-08690-5. 
  8. ^ Tallet, Pierre (2012). „Ayn Sukhna and Wadi el-Jarf: Two newly discovered pharaonic harbours on the Suez Gulf” (PDF). British Museum Studies in Ancient Egypt and Sudan. 18: 147—68. ISSN 2049-5021. Приступљено 21. 4. 2013. 
  9. ^ Christiansen, Thomas; Cotte, Marine; de Nolf, Wout; Mouro, Elouan; Reyes-Herrera, Juan; de Meyer, Steven; Vanmeert, Frederik; Salvadó, Nati; Gonzalez, Victor; Lindelof, Poul Erik; Mortensen, Kell; Ryholt, Kim; Janssens, Koen; Larsen, Sine (2020). „Insights into the composition of ancient Egyptian red and black inks on papyri achieved by synchrotron-based microanalyses”. PNAS. 117 (45): 27825—27835. Bibcode:2020PNAS..11727825C. doi:10.1073/pnas.2004534117  . 
  10. ^ Joseph Needham; Tsien Tsuen-Hsuin (11. 7. 1985). Science and Civilisation in China: Volume 5, Chemistry and Chemical Technology, Part 1, Paper and Printing. Cambridge University Press. стр. 234. ISBN 978-0-521-08690-5. 
  11. ^ * Woods, Michael; Woods, Mary (2000). Ancient Communication: Form Grunts to Graffiti.pp 51–52. Minneapolis: Runestone Press; an imprint of Lerner Publishing Group.....
  12. ^ 蔡, 玫芬, 二、墨的發展史, National Chang-Hua Hall of Social Education, Архивирано из оригинала 2004-11-26. г. 
  13. ^ Yuuko Suzuki, Introduction to Japanese calligraphy, Search Press 2005, Calligraphie japonaise, 2003, éd. Fleurus, Paris
  14. ^ а б в г Gottsegen, Mark D. (2006). The Painter's Handbook: A Complete Reference.Page 30, New York: Watson-Guptill Publications. ISBN 0-8230-3496-8.
  15. ^ а б Smith, Joseph A. (1992). The Pen and Ink Book: Materials and Techniques for Today's Artist.p. 23. New York: Watson-Guptill Publications. ISBN 0-8230-3986-2.
  16. ^ Sung, Sun & Sun, page 286-288.
  17. ^ Sircar, page 206
  18. ^ Харисијадис, Мара (1968). „Прилог проучавању српских типика за израду мастила и боја за рукописе”. Библиотекар. 20 (Друштво библиотекара Србије): 209—218. 

Литература

уреди
  • "A History of Technology and Invention" by Maurice Audin, page 630.
  • Ainsworth, Mitchell, C., "Inks and Their Composition and Manufacture," Charles Griffin and Company Ltd, 1904.
  • Martín-Gil J, Ramos-Sánchez MC, Martín-Gil FJ and José-Yacamán M. "Chemical composition of a fountain pen ink". Journal of Chemical Education, 2006, 83, 1476–78
  • Banerji, Sures Chandra (1989). A Companion to Sanskrit Literature. Motilal Banarsidass. ISBN 81-208-0063-X.
  • Sircar, D.C. (1996).Indian epigraphy. Motilal Banarsidass. ISBN 81-208-1166-6.
  • "Ink Chemistry" Joy T. Kunjappu, https://www.chemistryworld.com/news/ink-chemistry/3002158.article
  • "Essays in Ink Chemistry (For Paints and Coatings Too)" Joy T. Kunjappu, Nova Science Publishers, New York, 2001
  • N.a. (март 2000), „Bach Scores Turning to Dust in German Library”, American Libraries: 24—25 
  • Barrow, W.J. (1972), Manuscripts and Documents: Their Deterioration and Restoration, Charlottesville: University of Virginia Press, ISBN 978-0813904085 
  • Reißland, Birgit; de Groot, Suzan (1999-08-15), „Ink Corrosion: Comparison of the Currently Used Aqueous Treatments for Paper Objects”, Preprint from the 9th International Congress of IADA, стр. 121—129 
  • Rouchon-Quillet, V.; Remazeilles, C.; Bernard, J.; Wattiaux, A.; Fournes, L.; et al. (2004), „The Impact of Gallic Acid on Iron Gall Ink Corrosion”, Applied Physics A, 79 (2): 389—392, doi:10.1007/s00339-004-2541-1 
  • Waters, C.E. (1940), Inks, U.S. Department of Commerce, National Bureau of Standards, United States Government Printing Office 
  • Cueppers, Christoph (1989). "On the Manufacture of Ink." Ancient Nepal – Journal of the Department of Archaeology, Number 113, August–September 1989, pp. 1–7. [The Tibetan text and translation of a section of the work called, Bzo gnas nyer mkho'i za ma tog by 'Jam-mgon 'Ju Mi-pham-rgya-mtsho (1846–1912) describing various traditional Tibetan techniques of making inks from different sources of soot, and from earth, puffballs, dung, ser-sha – a yellow fungus, and the fruit of tsi dra ka (Ricinus communis).]
  • Ball, Philip (2002). Bright Earth: Art and the Invention of Color. Farrar, Straus and Giroux. ISBN 0-374-11679-2. 
  • Doerner, Max (1984). The Materials of the Artist and Their Use in Painting: With Notes on the Techniques of the Old Masters, Revised Edition. Harcourt. ISBN 0-15-657716-X. 
  • Finlay, Victoria (2003). Color: A Natural History of the Palette. Random House. ISBN 0-8129-7142-6. 
  • Gage, John (1999). Color and Culture: Practice and Meaning from Antiquity to Abstraction. University of California Press. ISBN 0-520-22225-3. 
  • Meyer, Ralph (1991). The Artist's Handbook of Materials and Techniques, Fifth Edition. Viking. ISBN 0-670-83701-6. 
  • Feller, R. L., ур. (1986). Artists' Pigments. A Handbook of Their History and Characteristics, Vol. 1. London: Cambridge University Press. 
  • Roy, A., ур. (1993). Artists' Pigments. A Handbook of Their History and Characteristics, Vol. 2. Oxford University Press. 
  • Fitzhugh, E. W., ур. (1997). Artists' Pigments. A Handbook of Their History and Characteristics, Vol. 3. Oxford University Press. 
  • Berrie, B., ур. (2007). Artists' Pigments. A Handbook of Their History and Characteristics, Vol. 4. Archetype Books. 
  • Diringer, David (1. 3. 1982). The Book Before Printing: Ancient, Medieval and Oriental. Dover Publications. стр. 551—2. 
  • Flemay, Marie. „Iron Gall Ink”. Traveling Scriptorium. Приступљено 2. 5. 2018. <
  • Eusman, Elmer (1998). „Iron gall ink – Chemistry”. The Iron Gall Ink Website. Архивирано из оригинала 24. 4. 2019. г. Приступљено 28. 7. 2017. 
  • Fruen, Lois (2002). „Iron Gall Ink”. The Real World of Chemistry. Kendall/Hunt Publishing. ISBN 978-0-7872-9677-3. Архивирано из оригинала 30. 4. 2016. г. 

Спољашње везе

уреди
 
Мастило на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Мастило&oldid=27960128”