Манојло Ђорђевић Призренац
Манојло Ђорђевић Призренац (Призрен, 3. јануар 1851 — Београд, 23. јун 1896) био је српски новинар, књижевник и национални радник.[1][2]
| Манојло Ђорђевић Призренац | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 3. јануар 1851. |
| Место рођења | Призрен, Османско царство |
| Датум смрти | 23. јун 1896. (45 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина Србија |
Детињство и младост
уредиРођен је у Призрену, на Косову, тада делу Османског царства. Са породицом се сели у Београд 1855, где је завршио основну школу и гимназију.[3]По завршетку школовања радио је као практикант у непознатом министарству.[4]
Новинарска каријера
уредиПрви часописи које је издавао били су Србска пчела (1870), „лист за књижевност, забаву и сатиру” и Југославенска звезда (1871), „лист за политику и узајамне одношаје јужних Славена”. Обе публикације излазиле су у Београду.[4]
У марту 1872. стигао је у Праг, где је требало да ради као уредник новооснованог чешко-руског часописа „Словенски свет”. Већ 3. маја исте године ухапшен је због телеграма који је послао московским дневницима, у којем је, након нереда у Прагу, тражио „помоћ руске браће”. У августу исте године осуђен је на шест година робије, да би на крају био пуштен на слободу у јануару месецу 1877. године.[4]
Из Чешке прелази у Загреб,[2] где је уређивао књижевни деo Narodnih novina. Из Загреба се враћа у Београд[2], где је покренуо политички лист Српска реч и белетристички журнал Домаћи непријатељ. Одлуком српске владе постављен је 1894. за уредника службених Српских новина.[3]
Књижевни рад
уредиУ младости је писао песме. Објављивао их је по разним српским и чешким часописима, међу којима су: Јавор, Млада Србадија, Отаџбина, Словенски свет, Панчевац, Световид, Босанска вила, Виенац, и др. Највећи део његовог опуса чине приповетке и драме. Од драмског стваралаштва посебно се истичу: Слободарка, Отровница (Љубав и сујета), Златна гривна и Јасмина и Ирена. Писао је и мемоарску, новинарску и историјску прозу и путописе. Објавио је и више позоришних критика о делима славних људи Европе[5].
Један је од оснивача Књижевно-уметничке заједнице, претече Друштва књижевника Србије и Друштва новинара Србије.[6]
Одликовања
уредиБио је носилац ордeна Таковског крста и Светог Саве IV реда, а непосредно пред смрт црногорски кнез Никола одликовао га је орденом Данила III реда.[3]
Галерија
уреди-
Насловна страна трагедије Слободарка (1881) -
Насловна страна друге књиге Драматских списа (1885) Манојла Ђорђевића Призренца, која садржи комаде Златна гривна и Динамит
Референце
уреди- ^ Владимир Бован: Манојло Ђорђевић Призренац, живот и дело, Народна и универзитетска библиотека "Иво Андрић", Приштина, 2002.
- ^ а б в Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 182—183.
- ^ а б в „Манојло Ђорђевић Призренац (некролог)”. Орао: 124. 1898.
- ^ а б в Линда, Јаромир (2012). „МАНОЈЛО ЂОРЂЕВИЋ ПРИЗРЕНАЦ КАО УРЕДНИК У ЧЕШКО-РУСКОМ ЧАСОПИСУ „СЛОВЕНСКИ СВЕТ“ 1872. ГОДИНЕ” (PDF). Зборник радова Филозофског факултета. XLII: 133—151. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 10. 2019. г. Приступљено 18. 10. 2019.
- ^ Милован Ј. Богавац: Историја српске књижевности на Косову и Метохији 1850-1941, Апостроф - Институт за српску културу Приштина, Београд-Лепосавић, 2004.
- ^ Денић, Сунчица (2014). „ПУТОПИСНА ПРОЗА МАНОЈЛА ЂОРЂЕВИЋА ПРИЗРЕНЦА” (PDF). Годишњак Учитељског факултета у Врању. V: 341.