Манастир Мажићи
Мажићи или Ораховица (Ореховица, Мражић, црква у Дабру) је средњовековни манастир који се налази код села Мажићи,14 km југоисточно од Прибоја и припада Епархији милешевској Српске православне цркве.
| Мажићи (Ораховица) | |
|---|---|
 Поглед на обновљену манастирску цркву | |
| Опште информације | |
| Место | Мажићи |
| Општина | Општина Прибој |
| Држава |  Србија |
| Врста споменика | Манастир |
| Време настанка | 12. век |
| Тип културног добра | Споменик културе од великог значаја |
| Власник | Република Србија |
| Надлежна установа за заштиту | Завод за заштиту споменика културе Краљево |
Манастир Мажићи се данас налази под заштитом Републике Србије, као споменик културе од великог значаја,[1] а почетком XXI века је обновљена манастирска црква, док радови на обнови читавог комплекса и даље трају.[2]
Историја
уредиНастао је у XII веку, или током владавине Стефана Немање ((1166)1168-1196) или потиче из преднемањићког доба[а]. Манастирски комплекс је у неколико наврата рушен и обнављан, а трајно је напуштен почетком XVIII века[1]. Ћивот из 1620. године, који је данас у Старој цркви у Сарајеву, налазио се првобитно у Мажићима.Археолошка истраживања комплекса су показала његову велику старост као култног места, налазима из праисторије, а међу најзначајније налазе спадају остаци болнице из доба краља Милутина (1282—1321), у којој су пронађени средњовековни хируршки инструменти.
Сама локација манастира представља веома старо култно место. Током археолошких истраживања комплекса, пронађене су праисторијске гробне хумке из бронзаног доба, римски гробови, као и темељи цркве са некрополом (из IX и X века) око ње. На њима је, током XII века подигнут манастир Ораховица, који се први пут помиње почетком XIII века, у Студеничком типику и тада је спадао међу најзначајније у држави. Вероватно је страдао током провале Кумана, средином XIII века, јер архиепископ Данило II наводи да га је обновио краљ Милутин. Ново разарање, манастир је доживео 1667. године, после чега је изнова обновљен и у изворима се помиње 1683. године и почетком XVIII века, након чега је и трајно опустео. У периоду од 1999. до 2001. године обављена су опсежна археолошка истраживања, током којих су откривени остаци манастирске цркве Светог Ђорђа, конака, кухиње, трпезарије, подрума и болнице.[3]
Манастирска црква
уредиМанастирска црква (из Милутиновог доба) је једнобродне правоугаоне основе са полукружном апсидом, а димензије су јој 15 са 6 метара, док јој је касније дозидан нартекс, квадратне основе. Њени зидови, прављени од притесаног камена без трагова малтера, били су сачувани до висине од око 2 метра, а највероватније је имала и куполу, која је почивала на 4 јака пиластра, чији су остаци били очувани у њеном средишту.
Почетком XXI века, манастирска црква је реконструисана, према нацртима Републичког завода за заштиту споменика културе, базираним на њеним остацима.
Напомене
уреди- ^ Манастир се први пут помиње у Студеничком типику, са почетка XIII века (1207—1215), за чији се садржај сматра да је направљен још у XII веку, у доба подизања манастира Студенице. Поред Мажића, нису познати ктитори још два манастира поменута у типику (Света Богородица Градачка и Свети Никола у Дабру).
Види још
уредиИзвори
уреди- ^ а б „Мажићи, остаци манастира — Споменици културе у Србији”. САНУ.
(из књиге Пејић, Светлана; Милић, Милета, ур. (1998). „Мажићи, манастир”. Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја (на језику: српски). Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. стр. 459. ISBN 8680879126. - ^ „Споменици културе у Србији”. spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs. Приступљено 2023-02-04.
- ^ Красић, Владимир (1885). Опис манастира Ораховице : прилог к историји српске цркве. Нови Сад: Српска штампарија дра Светозара Милетића.
Литература
уреди- Марковић, Василије (1920). Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији (I изд.). Сремски Карловци. стр. 66—67.
- „Мажићи, остаци манастира — Споменици културе у Србији”. САНУ.
(из књиге Пејић, Светлана; Милић, Милета, ур. (1998). „Мажићи, манастир”. Споменичко наслеђе Србије: непокретна културна добра од изузетног и од великог значаја (на језику: српски). Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. стр. 459. ISBN 8680879126.
