Лутеин
Лутеин (лат. luteus - „жуто") је један од 600 познатих природних каротеноида. То је жуто обојени липосолубилни пигмент из групе ксантофилних каротеноида (каротеноиди који садрже кисеоник). Лутеин се синтетише у биљкама и налази се у великим количинама у зеленом лиснатом поврћу, као што су спанаћ и кељ, као и у алгама и неким микроорганизмима.
| |
| |
| Идентификација | |
|---|---|
3Д модел (Jmol)
|
|
| ChEBI | |
| ChemSpider | |
| ECHA InfoCard | 100.004.401 |
| Е-бројеви | E161b (боје) |
| UNII | |
| |
| |
| Својства | |
| C40H56O2 | |
| Моларна маса | 568,871 |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa). | |
| Референце инфокутије | |
У зеленим биљкама има улогу да апсорбује видљиву светлост и да штити од деловања кисеоника и светлости.
Лутеин има улогу у исхрани људи и животиња као антиоксиданс. Пронађен је, најпре, у жуманцету јајета и животињским мастима. Поред боје жуманцета, лутеин изазива жуту боју у пилећој кожи и мастима, и користи се у храни пилића у ту сврху. Људско мрежњача акумулира лутеин и зеаксантин. Ту имају улогу да заштите од зрачења мрежњаче и ефекта плаве светлости.
Лутеин је липофилни молекул и генерално је нерастворљив у води. Присуство дугог ланца конјугованих двоструких веза обезбеђује способност селективног упијања светлости. Полиенски ланац је осетљив на оксидативне деградације светлости или топлоте и хемијски нестабилан у киселинама.
Лутеин апсорбује плаву светлост и стога се појављује жута боја при ниским концентрацијама и наранџасто-црвена при високим концентрацијама. Лутеин се традиционално користи у храни пилића да обезбеди жуту боју бројлерских пилића. Лутеин, такође, резултује и тамнијом жутом бојом жуманцета. Не користи се за бојење у другим намирницама због његове ограничене стабилности, посебно у присуству других боја.
Различите научне студије су показале да постоји директна веза између уношења лутеина и пигментације у оку. Такође постоји доказ да повећање уноса лутеина и заексантина смањује ризик од развоја катаракте.
Лутеин је природни део људске исхране када се конзумира воће и поврће. За појединце који немају довољан унос лутеина, лутеином обогаћене намирнице су на располагању, или у случају старијих људи са слабом апсорпцијом дигестивног систем. Од 1996. лутеин је уврштен у листу дијететских суплемената. Иако не постоји препоручени дневни унос лутеина као за остале хранљиве материје, позитивни ефекти су видљиви код уноса од 6-10 мг дневно.
Као додатак храни, лутеина има Е број Е161б (ИНС број 161б) и добија се из латице невена. У таквом облику одобрен за употребу у ЕУ, Аустралији и Новом Зеланду, али је забрањен у САД.
Особине
уреди| Особина | Вредност |
|---|---|
| Број акцептора водоника | 2 |
| Број донора водоника | 2 |
| Број ротационих веза | 10 |
| Партициони коефицијент[3] (ALogP) | 9,5 |
| Растворљивост[4] (logS, log(mol/L)) | -13,4 |
| Поларна површина[5] (PSA, Å2) | 40,5 |
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o.
- ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
Литература
уреди- Clayden, Jonathan; Greeves, Nick; Warren, Stuart; Wothers, Peter (2001). Organic Chemistry (I изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850346-0.
- Smith, Michael B.; March, Jerry (2007). Advanced Organic Chemistry: Reactions, Mechanisms, and Structure (6th изд.). New York: Wiley-Interscience. ISBN 0-471-72091-7.
- Katritzky A.R.; Pozharskii A.F. (2000). Handbook of Heterocyclic Chemistry (Second изд.). Academic Press. ISBN 0080429882.
