Логор Вилина Влас
Вилина влас био је логор за силовање активан током рата у Босни. Служио је као један од главних заточеничких објеката у којем су чувари затворенике премлаћивали, мучили и убијали, а жене силовали током масакра у Вишеграду током рата у Босни 1990-их. Налази се око четири километра североисточно од Вишеграда, у селу Вишеградска Бања.[1][2]
После рата Вилина Влас је поново отворена као туристички објекат. Локалне власти су се активно супротстављале спомен-обележју и потискивале помињање њихових злочина у некада претежно муслиманском региону. [3]
Логор
уреди
Године 1992. концентрациони логор и логор за силовање у хотелу Вилина влас био је један од главних заточеничких објеката на подручју Вишеграда.[4] Основао га је Ужички корпус крајем априла 1992. и одиграо је значајну улогу у етничком чишћењу несрпског становништва овог подручја.[4] Хотел је служио као "бордел".[4] Бошњачке жене и девојчице, међу којима многе још нису имале 14 година, у логор су довели полицајци и припадници паравојних група Бели орлови, Аркана и Војислава Шешеља [4]
Милан Лукић, вођа локалне групе паравојних формација које се називају Бели орлови, Осветници или Вукови, основао је свој штаб у хотелу Вилина влас, једној од различитих локација где су били заточени локални Бошњаци. Група, повезана са локалном полицијом и српским војним јединицама, играла је истакнуту улогу у етничком чишћењу Вишеграда, починивши бројне злочине укључујући убиство, силовање, мучење, премлаћивање, пљачку и уништавање имовине.[5]
Многа силовања на подручју Вишеграда су наводно почињена на очигледно систематски начин. У извјештајима Комисије експерата Уједињених нација Савету безбједности (Комисија Басиоуни) наводи се да су жртве сакупљане и транспортоване на места попут Вилине Влас и Хотела Вишеград, очигледно у сврху заточења и силовања.[6]
У једном извештају Басиоунијевој комисији процењује се да је 200 жена, првенствено Бошњакиња, било заточено у Вилиној Власи и сексуално злостављано. Хотел је био познат као место где су биле заточене само младе, лепе жене, а у сведочењу Басиоунијевој комисији се тврди да су жене доведене у овај логор биране да рађају „четничку” децу и да су пажљиво „одабране”.[4] Тврдило се да су млађе девојке одвођене у хотел, док су старије жене одвођене на друге локације, као што су напуштене куће, где су силоване. Сматрало се да број и доследност извештаја пружају разумну потврду да се велики број силовања заиста догодио у хотелу.[7]
Затвореници су више пута силовани и тучени пендрецима.[4][8] Многе жене су убијене, док су друге прогнане, полуделе или су себи одузеле живот.[4] Преживело је само неколико затвореница – мање од десет према Удружењу жена жртава рата, организацији која ради са женама које су преживеле и води кампање за процесуирање починилаца. Већина затвореница је или убијена или себи одузела живот.[9] Тела жртава нису пронађена и наводно су закопана на скривеним локацијама, а затим поново сахрањена.[10]
Током масакра у Сјеверину, 16 Бошњака је отео Милан Лукић док је путовао аутобусом из Србије за Босну, који су одведени у Вилину Влас, где су мучени и убијени.[11]
Логор је на крају затворен када се за његово постојање сазнало изван Босне, а преживели заточеници пребачени у друге логоре.
Суђења
уредиМилан Лукић је проглашен кривим за стријељање заточеника у логору.[12] Он није оптужен за силовање иако је и то добро документовано.[13] Председница Удружења жена жртава рата Бакира Хасечић оштро је критиковала Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу јер није уврстио силовање међу оптужбе против Милана Лукића када је изведен пред суђење.[13] Једна преживела жена пријавила је да ју је Лукић силовао неколико пута док је била заточеница у хотелу.[13]
Оливер Крсмановић је оптужен за силовање и тешко сексуално злостављање заточеница Бошњакиња у Вилиној Власи, као и за масакр 70 Бошњака у селу Бикавац.[14]
Ристо Перишић, начелник полиције и члан Кризног штаба, наводно је помагао у мучењу, силовању и погубљењу заточеника у Вилиној Власи.[15] Душко Андрић, директор Вилина влас, пријављен је као један од починилаца силовања у хотелу.[15] Душко Андрић је пензионер који и даље живи у Вишеграду. Никада није оптужен ни за какав прекршај.
Уметност и култура
уредиБоравак у Вилиној Власи током посете Вишеграду инспирисао је аустралску уметницу перформанса Ким Веркоа за рад „Седам километара североисточно: Представа о географији, туризму и зверству”.[16] Године 2013. објављен је филм Јасмиле Жбанић и Ким Верко За оне који не могу да говоре. Филм показује како се стравични злочини почињени над женама у Вилиној Власи и данас гурају под тепих, док починиоци остају некажњени, а хотел ради као да се ништа није догодило.
Такође погледајте
уредиИзвори
уреди- ^ „Kontakt | Vilina vlas”. Архивирано из оригинала 2017-07-14. г. Приступљено 2014-01-10.
- ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 3. 2. 2007. г. Приступљено 2. 1. 2007.
- ^ „Back on the tourist trail: the hotel where women were raped and tortured”. Guardian. 28. 1. 2018.
- ^ а б в г д ђ е „Archived copy”. Архивирано из оригинала 3. 2. 2007. г. Приступљено 2. 1. 2007.
- ^ „Press | International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia”. Icty.org. Приступљено 24. 11. 2015.
- ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 2009-04-27. г. Приступљено 2009-04-21.
- ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 2009-04-27. г. Приступљено 2009-04-21.
- ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 2009-04-14. г. Приступљено 2009-04-21.
- ^ „Visegrad rape victims say their cries go unheard”. Balkan Investigative Reporting Network. 20. 10. 2006. Архивирано из оригинала 18. 6. 2009. г.
- ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 2014-03-16. г. Приступљено 2016-12-04.
- ^ „Serbs sentenced for war crimes”. BBC News. 2003-09-30. Приступљено 2010-05-27.
- ^ „Prosecutor v. Milan Lukić and Sredoje Lukić” (PDF). International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia. 20. 7. 2009.
- ^ а б в „Visegrad rape victims say their cries go unheard”. Balkan Investigative Reporting Network. 20. 10. 2006. Архивирано из оригинала 18. 6. 2009. г.
- ^ „Indictment against Oliver Krsmanovic Confirmed”. Balkan Investigative Reporting Network. 22. 11. 2011. Архивирано из оригинала 22. 7. 2012. г.
- ^ а б „War Criminals in Bosnia's Republika Srpska: Who are the People in Your Neighbourhood?” (PDF). International Crisis Group. 2. 11. 2000. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 6. 2014. г.
- ^ „Visegrad Report Inspires Australian Artist”. Institute for War & Peace Reporting. 15. 7. 2010. Архивирано из оригинала 23. 01. 2011. г. Приступљено 04. 05. 2022.
Спољашње везе
уреди- Коначни извештај Комисије експерата основане у складу са Резолуцијом Савета безбедности 780 (1992) (Савет безбедности Уједињених нација С/1994/674 - 27. мај 1994) - Анекс ВИИИ - део 1/10 Затвореници логори - 85. Вишеград (укључује одељак о Вилиној Власи)
- Конвенција УНХЦР-а о грађанским и политичким правима - Документ Комитета за људска права ЦЦПР/Ц/89, од 27. априла 1993. године, Извјештај о Босни и Херцеговини (обимна документација о ратним злочинима почињеним у Вишеграду и околини)
- „СИЛОВАЊА У БОСНИ: РАЧУН БОШЊАЧКЕ ШКОЛИЦЕ“ Питера Маса, у Тхе Васхингтон Посту, 27. децембра 1992.
- „Жртве силовања у Вишеграду кажу да се њихов вапај не чује“ Ниџара Ахметашевић, Нерма Јелачић и Селма Борачић – Институт за рат и мир извештава Балкан Инсигхт, 18. октобар 2006. (Извештај БИРН-а о пропусту МКСЈ-а да подигне оптужницу у вези са коришћењем Вилине бањски хотел Влас као логор за силовање)
- Најновија дешавања у Међународном кривичном суду за бившу Југославију (линк до Пресс комплета за поступак Милана Лукића и Средоја Лукића)
- „Лукић убио 410 Бошњака и једног Србина!“ Едина КАМЕНИЦА, Ослобођење (Сарајево), 22.03.2001. ; у зборнику 2001. чланака Ослобођења).
- Емисија Б92 "Отмица" Верана Матића (транскрипт телевизијског прилога о отмици групе мушкараца Бошњака из Сјеверина који су били заточени у Вилиној Власи пре стрељања по наређењу Милана Лукића).
- „Вилина Влас, Вилина коса“, ТВ документарац о силовању Вилине Власе Сотириса Данезиса за програм „Варзоне“ (Мега Цханнел, Грчка) (на грчком).
- Људи и моћ - прекршена обећања Босне (Ал-Јазеера) .
- Јасмина Ахметспахић (28.01.1968 – 14.06.1992)