Логор Арадска тврђава

Логор
*Арадска тврђава*
Логор; Арадска тврђава
Концентрациони логор
Координате	46° 11′ 00″ С; 21° 19′ 00″ И / 46.183333° С; 21.316667° И
Место	Арад
Под контролом	Аустроугарска
Постојао	10. август 1914-1918
Број затвореника	11.000-15.000
Број жртава	4.317

Логор Арадска тврђава (нем. Kaiserliches und Königliches Internirungs Lager in Arad) се налази у граду Араду, данашња Румунија. У Арадској тврђави је 1914. године по налогу аустроугарских власти основан логор, који је превасходно намењен за Србе прогнане са простора аустроугарске провинције Босне и Херцеговине, затим из Краљевине Србије и осталих српских крајева. Међу заробљенима је био и мали број Руса и других. У логору је мученички страдало преко 4.317 заробљеника.^[1]

Историја логора

Од почетка рата Аустроугаске монархије против Србије у Првом светском рату, при злогласном походу на српска села и градове, почело је и немилосрдно прогањање цивила и заробљених војника у концентрационе логоре широм Аустроугарске монархије, па и у логор Арадска тврђава.

По сведочењу очевидаца и преживелих логораша логор Арадска тврђава је био прави пакао за интерниране људе. Логораши су живели у немогућим условима, мемљивим подземним ходницима и просторијама, свуда се осећао смрад. Зими су се смрзавали. Услед очајних животних услова, и услед изгађивања, избијале су разне заразне болести, пегави тифус, масовно обољевање од туберкулозе, услед чега је дневно умирало неколико десетина људи свих узраста, деце, жена, одраслих.

Логор у Арадској тврђави је био оличење српске патње и страдања. Велика су злостављања чињена без обзира на узраст интернираца, мучили су их жеђу, тукли су их до смрти, стављали у окове, жене силовали.

Румунски лекар др Брандуша, који је био у прилици да види шта се у логору догађа причао је свом пријатељу адвокату Штефану Чичо Попу, посланику у мађарском парламенту: „Господине посланиче, ово није логор, ово је пакао! Прво што сам видео и упамтио то је мртва мајка са живим дететом у наручју. То се не да описати“. Услед таквог третмана само за првих седам месеци, од августа 1914. па до марта 1915. умрло је 1772 интернирца.

Не зна се тачно колико је заробљених Срба прошло кроз логор у Арадској тврђави од 1914-1918. године, али по неким информацијама објављениих у арадском зборнику Зиридава бр. 10. из 1978. године се каже: „Године 1915. посланик Штефан Чичо Поп интервенисао је у мађарском парламенту и код владе у одбрану петнаест хиљада Срба које је заробила аустроугарска војска почетком рата и интернирала у Арадску тврђаву, и којима је претила опасност од потпуног истребљења, особито после избијања епидемије пегавог тифуса“. То је било стање крајем 1915. године. Према подацима Српске православне цркве и српске цркве Св. апостола Петра и Павла у Араду, из 1925. године, помиње се око 4317 Срба интернираца који су умрли од 1914-1918 у Араду.

Неколико стотина интерираца помрло је од средине 1914. до почетка 1915. и сахрањени су на градском гробљу „Помениреа“. То место је обележено и постоји мали споменик. Друго интернирско гробље се налази поред тврђаве, на обали Мориша, ту је масовна гробница око 4000 српских страдалника, то место је запуштено и до данас није обележено.

Референце

^ Мирчета Вемић - Помор Срба ратних заробљеника и интернираних цивила у аустроугарским логорима за време Првог светског рата 1914-1918[1]

Литерартура

Арадска тврђава, логор за исребљење Срба (1914—1918), аутори: Божидар Панић, Милош Кристеа, Сима Жарков, Андреј Качора. Пожаревац, издање 2007. године.

Спољашње везе

[Вемић-1] Мирчета Вемић - Помор Срба ратних заробљеника и интернираних цивила у аустроугарским логорима за време Првог светског рата 1914-1918[1]

[1]