Кјушу
Кјушу (у преводу са јапанског девет провинција) је најјужније од четири главна јапанска острва.[3][4] Од острва Хоншу је одвојено Камопнским мореузом а од Шикокуа мореузом Бунго. Кјушу је неправилно обликовано, планинско острво. Главни усеви су пиринач, чај, дуван и лимун. Око половине угља ископаног у Јапану долази са налазишта на северу острва, али производња опада. Највећи град је Фукуока а Китакјушу је главни индустријски центар острва. Други важни градови су Кумамото, Кагошима, Оита, Мијазаки, и Сага, који су главни градови префектура, и Сасебо, у коме се налази поморска база. На Кјушуу су свемирски центри Кагошима и Танегашима, лансирна места Националне свемирске развојне агенције Јапана, као и Железнички технички истраживачки институт у Мијазакију. Површина 36 554 km²; број становника (1990. процена) износи 13 269 000.[5][6]
 Сателитски снимак | |
  Кјушу | |
| Географија | |
|---|---|
| Координате | 33° С; 131° И / 33° С; 131° И 33° С; 131° И / 33° С; 131° И |
| Површина | 35.640[1] km2 |
| Висина | 1.791 m |
| Највиши врх | Планина Куџу[2] |
| Администрација | |
У реформама Таихо кодекса из 8. века, Дазајфу је установљен као посебан административни термин за регион.[7]
Географија
уреди
Острво је планинско, а најактивнији јапански вулкан, планина Асо на 1.591 m (5.220 ft), налази се на Кјушуу. Постоје многи други знаци тектонске активности, укључујући бројне области топлих извора. Најпознатије од њих су у Бепу, на источној обали, и око планине Асо у централном Кјушуу. Острво је одвојено од Хоншуа мореузом Канмон. Будући да је најближе острво Азијском континенту,[8] историјски је капија за Јапан.[9]
Укупна површина је 36,78237 km2 (14,20175 sq mi) што га чини 37. највећим острвом на свету.[1] Нешто је веће од острва Тајван од 35,808 km2 (13,826 sq mi).[6] Највиша надморска висина је 1791 meters (5876 feet) на планини Кују.[10]
Име Kyūshū потиче од девет древних провинција Сајкајда које се налазе на острву: Чикузен, Чикуго, Хизен, Хиго, Бузен, Бунго, Хјуга, Осуми и Сацума.[11]
Становништво
уредиКјушу има 10,3 одсто становништва Јапана.[12] Већина становништва Кјушуа је концентрисана дуж северозапада, у градовима Фукуока и Китакјушу, са популацијским коридорима који се протежу на југозападу у Сасебо и Нагасаки и јужно у Кумамото и Кагошима. Осим Оите и Мијазакија, источна обала показује општи пад становништва.
Политички, Кјушу је описан као упориште Либерално-демократске партије.[13]
Према подацима јапанског пописа,[14][15] становништво региона Кјушу са острвима Рјуку (префектуре Окинава и Кагошима) доживело је велики пад становништва од око 2000. Међутим, пад становништва је благ углавном због релативно високе стопе наталитета Риукјуанаца како унутар Рјукјуанских земаља (Окинава и Кагошима) тако и широм региона Кјушу. Поред тога, друге префектуре у Кјушу такође имају изузетно високе TFR у поређењу са остатком Јапана.[16][17] Рјукуанци су домородачка мањинска група у Јапану.
Укључујући острва Риукиу
|
Искључујући Риукиу острва
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Животна средина и пољопривреда
уреди
Делови Кјушуа имају суптропску климу, посебно префектура Мијазаки и префектура Кагошима. Главни пољопривредни производи су пиринач, чај, дуван, слатки кромпир и соја; такође, свила се широко производи.
Поред вулканског подручја на југу, постоје значајни термални извори у северном делу острва, око Бепуа. Извори су место појаве одређених екстремофилних микроорганизама, који су способни да преживе у екстремно врућим срединама.[18]
Економија
уредиКјушу је познат по разним врстама порцелана, укључујући Ариту, Имари, Сацуму и Карацу. Тешка индустрија је концентрисана на северу око Фукуоке, Китакјушуа, Нагасакија и Оите и обухвата хемикалије, аутомобиле, полупроводнике, прераду метала, бродоградњу, итд.[19]
У 2010. години, стопа запослености дипломаца у региону била је најнижа у целој земљи, са 88,9%.[20]
Транспорт
уредиКјушу је повезан са већим острвом Хоншу железничким тунелом Канмон,[21] којим се крећу нешинкансенски возови Кјушке железничке компаније, и новијим Шин-Канмон тунелом којим саобраћа Санјо Шинкансен. Железницама на острву управљају Железничка компанија Кјушу и Железничка компанија Западног Јапана, као и низ мањих компанија као што су Амаги железнице[22] и Нишитецу железница.[23] Кјушу Шинкансен возови саобраћају између већих градова на острву,[24] као што су Фукуока и Кагошима,[25] са додатном рутом између Такео-Онсена и Нагасакија која је у функцији од септембра 2022. године.[26] Кјушу је такође познат по својим живописним железничким услугама, као што су Лимитед Екпресс Јуфуин но Мори и Лимитед Екпресс Кавасеми Јамасеми.[24]
Мост Канмон и аутомобилски тунел Канмон такође повезују острво са Хоншуом, омогућавајући превоз возила између њих.[27] Кјушки аутопут простире се на целом острву, повезујући Хигашикјушу аутопут и Ибусуки скајлајн, повезујући успут главне градове као што су Фукуока и Кумамото.[28] Постоје и многи мањи сеоски путеви, укључујући популарне туристичке руте као што су Ничинански обалскии пут и Асо панорамск линија у префектури Кумамото. Аутобуске услуге су доступне и покривају 2.400 рута унутар градова Кјушуа, повезујући многе друге дестинације.[24]
Неколико путничких и ауто трајектних линија повезује северни и јужни Кјушу са главним лучким градовима на главном острву Хоншу (Кобе, Осака, Токио) и Шикоку.[29]
Референце
уреди- ^ а б „平成28年全国都道府県市区町村別面積調 島面積” (PDF). 国土地理院. 2016-10-01. Приступљено 2017-02-27.
- ^ „Kujū-san, Japan”. Peakbagger.com.
- ^ „離島とは(島の基礎知識) (what is a remote island?)”. MLIT (Ministry of Land, Infrastructure, Transport and Tourism) (на језику: јапански). Ministry of Land, Infrastructure, Transport and Tourism. 22. 8. 2015. Архивирано из оригинала (website) 2007-11-13. г. Приступљено 9. 8. 2019. „MILT classification 6,852 islands(main islands: 5 islands, remote islands: 6,847 islands)”
- ^ Nussbaum, Louis-Frédéric. . "Kyūshū" in. Japan Encyclopedia, p. 588. 2005. стр. 588.
- ^ „Kjusu”. Love to Japan. Архивирано из оригинала 10. 10. 2020. г. Приступљено 31. 1. 2020.
- ^ а б „Discover the Geography of the 4 Main Islands of Japan”. ThoughtCo. Приступљено 2018-09-26.
- ^ Nussbaum, "Dazaifu" in. p. 150. стр. 150.; Dazaifu
- ^ Nussbaum, Louis-Frédéric; Käthe Roth (2005). Japan Encyclopedia. Cambridge, Mass.: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01753-5. OCLC 58053128..
- ^ Cobbing, Andrew (2009). Kyushu, gateway to Japan : a concise history. Global Oriental. стр. https://archive.org/details/kyushugatewaytoj0000cobb/page/n190 157. ISBN 9789004213128. OCLC 754792858.
- ^ „Japan Ultra-Prominences”. Peaklist.org. Приступљено 2015-01-01.
- ^ Cobbing, Andrew (2009). Kyushu, Gateway to Japan: A Concise History. Global Oriental. стр. 3. ISBN 9789004213128. OCLC 754792858.
- ^ Boquet, Yves (2017). The Philippine Archipelago. Springer. стр. 16. ISBN 9783319519265.
- ^ „Japanese voters want a plan to handle a declining population”. The Economist. 5. 10. 2017.
- ^ „Fukuoka (Japan): Prefecture, Major Cities & Towns - Population Statistics, Maps, Charts, Weather and Web Information”. www.citypopulation.de.
- ^ „Japan Prefectures Population from 1920 and Area”. www.demographia.com.
- ^ „「都市と地方における子育て環境の違いから得られた知見」” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 13. 03. 2023. г. Приступљено 13. 03. 2023.
- ^ „令和２年(2020)人口動態統計月報年計（概数）の概況” (PDF).
- ^ C. Michael Hogan. 2010. Extremophile. eds. E. Monosson and C. Cleveland. Encyclopedia of Earth. National Council for Science and the Environment, Washington DC
- ^ „JAPAN PRODUCTS: Business Directory of Japanese Companies.” (на језику: енглески). Приступљено 2020-05-28.
- ^ „Grads landing jobs near all-time low”. The Japan Times. 22. 5. 2010. Архивирано из оригинала 19. 03. 2022. г. Приступљено 22. 10. 2010.
- ^ „Kanmon Tunnel | Description, History, Construction, & Facts”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-10-20.
- ^ „Railways in Kyushu”. www.sinfin.net. Приступљено 2021-10-20.
- ^ „Railways in Northern Kyushu”. www.japaneserailwaysociety.com. Приступљено 2021-10-20.
- ^ а б в „Getting Around | Kyushu Tourism Promotion Organization”. www.visit-kyushu.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-10-20.
- ^ „Kyushu Shinkansen”. Japan Visitor. Приступљено 2021-10-20.
- ^ „Fukuoka to Nagasaki: How to go from Fukuoka to Nagasaki? | Japan-Rail-Pass”. Japan Rail Pass | Japan Rail Pass (на језику: енглески). 2020-07-10. Приступљено 2022-04-21.
- ^ MATCHA. „Walk From Honshu To Kyushu! 4 Ways To Cross Between The Two Islands”. MATCHA - JAPAN TRAVEL WEB MAGAZINE (на језику: енглески). Приступљено 2021-10-20.
- ^ „Kyushu Expy · Japan”. Kyushu Expy · Japan (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-18.
- ^ „Domestic Ferries”. мај 2022.
Литература
уреди- Nussbaum, Louis-Frédéric; Käthe Roth (2005). Japan Encyclopedia. Cambridge, Mass.: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01753-5. OCLC 58053128.
- „Water Supply in Japan”. Ministry of Health, Labour and Welfare. Архивирано из оригинала (website) 26. 1. 2018. г. Приступљено 26. 9. 2018.
- „離島とは(島の基礎知識)” (на језику: јапански). Ministry of Land, Infrastructure, Transport and Tourism. Архивирано из оригинала (website) 13. 11. 2007. г. Приступљено 3. 10. 2018.
- „離島とは(島の基礎知識) (what is a remote island?)”. MLIT (Ministry of Land, Infrastructure, Transport and Tourism) (на језику: јапански). Ministry of Land, Infrastructure, Transport and Tourism. 22. 8. 2015. Архивирано из оригинала (website) 2007-11-13. г. Приступљено 9. 8. 2019. „MILT classification 6,852 islands (main islands: 5 islands, remote islands: 6,847 islands)”
- „日本の領海等概念図”. 海上保安庁海洋情報部. Архивирано из оригинала 12. 8. 2018. г. Приступљено 12. 8. 2018.
- „地形分類” (PDF). Geospatial Information Authority of Japan. Приступљено 2015-10-14.
- Sella, Giovanni F.; Dixon, Timothy H.; Mao, Ailin (2002). „REVEL: A model for Recent plate velocities from space geodesy”. Journal of Geophysical Research: Solid Earth. 107 (B4): ETG 11—1—ETG 11—30. Bibcode:2002JGRB..107.2081S. ISSN 0148-0227. doi:10.1029/2000jb000033.
- „Recount with digital map leads to doubling of listed Japanese islands”. Japan Times. 15. 2. 2023. Архивирано из оригинала 15. 2. 2023. г.
- Campbell, Allen; Nobel, David S (1993). Japan: An Illustrated Encyclopedia. Kodansha. стр. 1186. ISBN 406205938X.
- Dolan, Ronald E., ур. (1992). Japan: a country study (5th изд.). Washington, D.C.: Federal Research Division, Library of Congress. стр. 72—84. ISBN 0-8444-0731-3. OCLC 24247433.|editor-last2=Worden|editor-first2=Robert L.}}
Спољашње везе
уреди
- „Island Countries Of The World”. WorldAtlas.com. Архивирано из оригинала 2017-12-07. г. Приступљено 2019-08-10.