Културна баштина

Културна баштина, културно наслеђе или културно добро, подразумева добра^[1] која су наслеђена од претходних генерација или која настају у садашњости, а имају специфичну вредност за људе и треба да буду сачувана за будуће генерације. Ова добра најчешће су под режимом заштите, имају симболички значај у свести људи, а са економске стране представљају туристички потенцијал. Културна баштина утиче на идентитет одређеног насеља, региона или државе, а када су у питању објекти Светске баштине они имају посебну вредност за целокупно човечанство.

Подела културне баштине

Културна баштина се дели на материјалну и нематеријалну.

У материјалну културну баштину спадају:
- изузетне грађевине (сакралне или световне)
- споменици
- материјална уметничка дела
У нематеријалну културну баштину спадају:
- усмене традиције и изрази, језик
- знања и вештине који се тичу природе и свемира
- друштвене праксе, ритуали и свечани догађаји
- извођачке уметности
- традиционални занати

Културна баштина се такође дели на непокретна и покретна добра.

Непокретна културна добра су
Покретна културна добра су
- уметничко-историјска дела
- архивска грађа
- филмска грађа и
- старе и ретке књиге

Надлежне институције

Институција која је надлежна за заштиту непокретне културне баштине у Србији је Републички завод за заштиту споменика културе са седиштем у Београду^[2] и са подручним заводима у Новом Саду, Суботици, Зрењанину, Панчеву, Сремској Митровици, Косовској Митровици, Нишу, Крагујевцу, Ваљеву, Краљеву и Смедереву.

На листи Светске баштине^[3] под окриљем Унеско-а налази се (2010. године) 731 локалитет културне баштине. Циљ програма је да попише, именује и чува места од изузетног интереса на основу постављених критеријума. Места која су на листи Светске баштине могу користити средства из Фонда светске баштине под одређеним условима. У Србији постоје четири локалитета на листи Светске баштине:^[4] Стари Рас и Сопоћани (од 1979. године), Студеница (од 1987. године), косовски манастири (Високи Дечани од 2004. године, Грачаница, Пећка патријаршија и Богородица Љевишка од 2006. године) и Ромулијана (од 2007. године). Од 2010. године на прелиминарној листи за упис на листу Светске баштине по критеријумима културних вредности у Србији су Царичин град, манастир Манасија, тврђава у Бачу, Неготинске пивнице и тврђава у Смедереву, а од 2011. године и стећци на локалитету Мраморје у Перућцу код Бајине Баште. Међународне организације као што је Унеско, када је у питању култура, сарађују са националним институцијама у државама чланицама.

Види још

Референце

^ Културна добра - Закон о културним добрима
^ Републички завод за заштиту споменика културе Београд.
^ Светска културна баштина - Туристички савез Србије. Архивирано из оригинала 14. 06. 2013. г. Приступљено 13. 06. 2013.
^ UNESCO–World Heritage Centre-Serbia.

Литература

Шутаковић-Андрић, Наташа (1997). „Општински завод за заштиту споменика културе у Призрену”. Енциклопедија српске историографије. Београд: Knowledge. стр. 248—249.
Будимир, Милорад (1997). „Покрајински завод за заштиту споменика културе - Приштина”. Енциклопедија српске историографије. Београд: Knowledge. стр. 249.
Трајковић, Ненад (1997). „Завод за заштиту споменика културе града Приштине”. Енциклопедија српске историографије. Београд: Knowledge. стр. 250.
Републички завод за заштиту споменика културе Београд.
Светска културна баштина - Туристички савез Србије. Архивирано из оригинала 14. 06. 2013. г. Приступљено 13. 06. 2013.
UNESCO–World Heritage Centre-Serbia.

Спољашње везе

[1] Културна добра - Закон о културним добрима

[2] Републички завод за заштиту споменика културе Београд.

[3] Светска културна баштина - Туристички савез Србије. Архивирано из оригинала 14. 06. 2013. г. Приступљено 13. 06. 2013.

[4] UNESCO–World Heritage Centre-Serbia.

[1]

[2]

[3]

[4]