Косово и Метохија у Народноослободилачкој борби
Народноослободилачку борбу на Косову и Метохији водили су заједно југословенски и албански партизани против италијанских и немачких окупатора и албанских балиста. План је био да се након рата Косово прикључи Албанији, а НР Албанија са Југославијом уђе у федерацију, што услед раскида Тита и Стаљина није остварено.
Италијанска окупација
уреди
Између 1941. и 1945. године, за време окупације Сила Осовине, Краљевина Италија је анектирала највећи део Косова и прикључила марионетској Краљевини Албанији, под италијанским протекторатом (види: Велика Албанија). Мање делове Косова заузели су Немци и Бугари.[1] Италијани се приказују као ослободиоци Албанаца, уводе албански језик у управи и школству, и дозвољавају употребу албанске заставе.[1] Од Албанаца су формирали јединице помоћне полиције, батаљон фашистичке милиције и разне добровољачке квислиншке формације. Због терора окупатора и албанских квислиншких одреда, велики број Срба и Црногораца се исељава са Косова. Бројни српски и црногорски колонисти су протерани назад у Црну Гору и Србију, а многи су убијени.[2]
Почеци отпора
уреди
У октобру 1941. је основан Метохијски партизански одред, састављен углавном од Срба и Црногораца.[3] Албанцу у почетку нису прилазили партизанима јер нису желели обнову Југославије. У јесен 1942. је формиран Главни штаб за Космет и први албански одред "Зејнел Ајдини". Шарпланински народноослободилачки партизански одред је почетком 1943. ујединио делове реорганизованих албанских одреда „Зејнел Ајдини“ и „Емин Дураку“, и српских и црногорских партизанских чета, те је у то време имао око 220 бораца.[3] Од априла 1943. на Шар-планини је боравио делегат Врховног штаба и ЦК КПЈ Светозар Вукмановић Темпо, чиме је учињен напредак у организовању оружане борбе против окупатора.[3] Истог месеца, априла 1943. погинули су Боро Вукмировић и Рамиз Садику, чланови ЦК КП. Упркос свим напорима, до коначног ослобођења Југославије, на Косову и Метохији није било слободне територије и партизани су дејствовали у врло тешким условима.[4] Такође, током Другог светског рата на територији Косова деловале су и четничке јединице Косте Миловановића Пећанца, које су починиле бројне злочине над становницима албанских села на граници Косова и Санџака.[5][6][7]
Немачка окупација
уредиНакон капитулације Италије 1943. године, Немци окупирају Албанију и Косово. Немци формирају квислиншке организације Другу призренску лигу 16. септембра 1943. и Косовски пук (Регјимент Косова) крајем 1943. године. Јануара 1944. је одржана Бујанска конференција, на којој је Народноослободилачки одбор Косова донео одлуку о прикључењу Косова Албанији. Одлука косовских партизана о прикључењу Косова Албанији није спроведена због великог утицаја Срба и Црногораца у југословенском комунистичком врху.[8]
Немци и балисти су средином фебруара 1944. године отпочели нападе на партизанске јединице на Косову и успели скоро да униште Главни штаб НОВ за Косово. Тек средином 1944. дошло је до масовнијег развоја устанка и од јуна је формирано укупно око 7 бригада НОВ, под именом косовско-метохијске бригаде. У октобру 1944. почело је повлачење немачке војске (група армија Е) из Грчке преко Косова, и почела је Косовска операција, којом је требало уништити главнину немачких снага. У томе се није успело, али подручје заузимају југословенски партизани после повлачења Немаца у новембру 1944. године.[4]
Ослобођење
уреди
Након ослобођења Косова од Немаца, у децембру 1944. у већем делу Косова дошло је до масовне побуне Албанаца (тзв. балистичка побуна), који нису желели да поново потпадну под југословенску односно комунистичку власт. Главно жариште тога устанка било је у Дреници.[3] Врховни штаб НОВ и ПОЈ послао је око 30.000 војника ЈНА ради гушења устанка. Најтеже борбе су вођене у Дреници, а затим у Урошевцу, Гњилану и Косовској Митровици. У току борби долазило је до одмазди над становништвом које је подржавало устанак. Дана 8. фебруара 1945. године је заведена Војна управа на Косову и Метохији.[3] Овим мерама је тек у марту 1945. сломљен главни отпор албанских побуњеника.[4] У сламању побуне су учествовале и две бригаде Народноослободилачке војске Албаније.
Према послератном споразуму Тито-Хоџа, Албанија је заједно са Косовом требало да буде седма република Југославије, а планирано је и да обе земље постану чланице Балканске федеративне републике. Међутим, ови планови су пропали након резолуције Информбироа.[9]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б Војна енциклопедија, Београд, 1972, књига четврта, 657. стр.
- ^ Williamson Murray, The emerging strategic environment: challenges of the twenty-first century
- ^ а б в г д „Димитрије Богдановић, Књига о Косову”. Архивирано из оригинала 31. 01. 2011. г. Приступљено 26. 11. 2014.
- ^ а б в Војна енциклопедија, Београд, 1972, књига четврта, 658. стр.
- ^ Arhiv Kosova, Arhiv Pokrajinskog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju u Prištini, card no. 5, reg. no. 220
- ^ Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u i revoluciji, I&19, dok. br. 3
- ^ Павле Јовићевић, Косово и Метохија и одлуке II заседања АВНОЈ-а, Слобода, новембар, 1944.
- ^ Антон Беблер, Пропуштена прилика[мртва веза]
- ^ Владимир Дедијер, Југословенско-албански односи, Београд 1949.
Литература
уреди- Antonijević, Nenad (2002). „Arhivska građa o ljudskim gubicima na Kosovu i Metohiji u Drugome svetskom ratu” (PDF). Dijalog povjesničara-istoričara. 5: 465—480. Архивирано из оригинала 14. 06. 2007. г. Приступљено 28. 04. 2023.
- Антонијевић, Ненад (2004). Албански злочини над Србима на Косову и Метохији за време Другог светског рата: Документа Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (1. изд.). Крагујевац-Београд: Музеј жртава геноцида.
- Antonijević, Nenad (2004). „Stradanje srpskog i crnogorskog civilnog stanovništva na Kosovu i Metohiji 1941. godine” (PDF). Dijalog povjesničara-istoričara. 8: 355—369. Архивирано из оригинала 14. 06. 2007. г. Приступљено 28. 04. 2023.
- Антонијевић, Ненад (2005). „Албански злочини над Србима у италијанској зони на Косову и Метохији у Другом светском рату”. Геноцид у 20. веку на просторима југословенских земаља. Крагујевац-Београд: Музеј жртава геноцида, Институт за новију историју Србије. стр. 157—166.
- Антонијевић, Ненад (2008). „Холокауст на Косову и Метохији и његов контекст: Holocaust in the area of Kosovo and the Metohija during World War II and its context” (PDF). Израелско-српска научна размена у проучавању холокауста: Israeli-Serbian Academic Excange in Holocaust Research. Београд: Музеј жртава геноцида. стр. 395—424.
- Антонијевић, Ненад (2009). Албански злочини над Србима на Косову и Метохији у Другом светском рату: Документа (PDF) (2. допуњено изд.). Крагујевац-Београд: Музеј жртава геноцида.
- Антонијевић, Ненад (2012). „Немачки затвори у Косовској Митровици (1941-1944)” (PDF). Истраживања и меморијализација геноцида и ратних злочина: Зборник радова. Београд: Музеј жртава геноцида. стр. 113—127.
- Антонијевић, Ненад (2014). „Српско-албански односи у Косовском округу 1941. године у контексту немачко-италијанских интереса”. Срби и рат у Југославији 1941. године: Тематски зборник радова. Београд: Институт за новију историју Србије. стр. 355—373.
- Антонијевић, Ненад (2014). „Страдање Срба и Српске православне цркве на Косову и Метохији у Другом светском рату”. Српски народ од Сарајевског атентата до Хашког трибунала. Београд: Удружење Срба из Хрватске. стр. 138—144.
- Антонијевић, Ненад (2016). „Ратни злочини на Косову и Метохији 1943. и 1944. године”. Косово и Метохија у Другом светском рату: Седам деценија касније. Косовска Митровица: Филозофски факултет Универзитета у Приштини. стр. 135—154.
- Божовић, Бранислав; Вавић, Милорад (1991). Сурова времена на Косову и Метохији: Квислинзи и колаборација у Другом светском рату. Београд: Институт за савремену историју.[мртва веза]
- Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
