Корисник:SlobodanVujanovic/СлободанВујановић

СЛОБОДАН Филипа ВУЈАНОВИЋ, писац књига “НОЖ У ГРУДИМА ТАКСИСТЕ” и “УБИСТВА И СИЛОВАЊА”. Порекло

Рођен је у познатој породици Вујановић са ГОРЊЕГ ЦЕКЛИНА, општина ЦЕТИЊЕ, од оца Филипа печалбара у Аргентини, полиглоте, који је говорио шест језика (француски, енглески, шпански, португалски, италијански и српски), без акцента. Филип се вратио из Јужне Америке као добровољац 1914. године, те је учествовао у рату против Аустроугарске и Немачке и једно време био припадник Француске војске и учесник битке на Вердену. Носилац је више француских високих одликовања и више високих одликовања краљевине Црне Горе.

Наследник Филипов СЛОБОДАН – Бобан – ВУЈАНОВИЋ наследио је гене свог оца, на сву срећу не ратничке, већ полицијске, којим се пословима бавио целог свог радног века до пензионисања. Био је врстан криминалистички стручњак – полицајац. Радећи у Секретаријату за унутрашње послове Београда прошао је све инстанце од најнижег криминалистичког звања, па до Вишег инспектора у одељењу за сузбијање крвних и сексуалних деликата, где је показао врхунске резултате у откривању, идентификовању и лишавању слободе извршилаца најтежих кривичних дела (атентатора, убица и силоватеља). Руководио је тимским радом екипа, које су се бавиле расветљавањем најтежих кривичних дела (серијских убистава и силовања). Дужи период времена замењивао је Начелника одељења за сузбијање крвних и сексуалних деликата. Том приликом је одељење имало врхунске резултате. Многе колеге су му се дивиле кад је сам, као вук самотњак, користећи своје богато искуство стечено кроз своју вишегодишњу праксу и дар који је од бога дан, решавао серије силовања, које су се сматрале нерешивим, идентификовао и хапсио извршиоца, кога је након добијеног признања, предавао суду да му се суди и изрекне заслужена казна. Сваку своју пријаву против извршилаца кривиних дела из ове области је документовао материјалним и личним траговима(доказима), тако да му ни једна пријава није одбачена од стране надлежног Тужилаштва, а извршиоци које је он идентификовао, лишавао слободе и уз кривичну пријаву спроводио суду били су осуђивани на смртну казну, која је замењивана са казном затвора у трајању од 20. година или су осуђивани на највеће затворске казне, које су за дело које су починили биле предвиђене законом.

У Београду је завршио основну школу и гимназију, Вишу школу за унутрашње послове и Дефектолошки факултет.

С обзиром на образовање и практично искуство израстао је у врсног полицајца, нарочито се истичући на пословима у одељењу за сузбијање крвних и сексуалних деликата.

За свој рад одликован је од стране председништва СФРЈ орденом рада са сребрним венцем.

Након рада у Одељењу за сузбијање крвних и сексуалних деликата, бива премештен, како би средио лоше стање на расветљавању кривичних дела, на радно место шефа криминалистичке службе полиције Савског венца, једне од централних општина града Београда. Општина „Савски венац” својом територијом покрива поред општине “Стари град” строги центар Београда. На њеној територији се налази Главна железничка станица, Главна аутобуска станица, два фудбалска стадиона ФК “Црвена звезда” и ФК “Партизан”, где су се сваке недеље одигравале првенствене утакмице прве лиге, као и међународне утакмице. У то време стадион Црвене звезде примао је сто хиљада гледалаца, а стадион Партизана око шедесет хиљада гледалаца. На територији општине су се налазила нека савезна и сва републичка Министарства. У Београд је свакодневно допутовало, што железницом, што аутобусима из унутршњости или иностранства око двеста хиљада грађана, који су морали да пређу преко територије општине Савски венац. У то време је цветао криминал на општини. Требало га је сузбити. Вујановић је знао да је доласком на ново радно место примио “врућ кромпир” у руке. Екипа криминалистичких радника у полицији Савски венац била је стара. Многи од њих су били пред пензијом. Међуљудски односи били су лоши. Требало их је мотивисати за рад, средити међуљудске односе. Сви они били су криминалистички вукови, али истрошени. Слободан Вујановић је успео да их мотивише, среди међуљудске односе. Сви су сложно и организовано, користећи све криминалистичко тактичке методе успели да криминалистичку службу поставе на здраве ноге и убрзо су по резлтатима расветљених кривичних дела и смањења криминала на општини дошли у сам врх расветљавања кривичних дела на територији града Београда.

У полицији “Савски венац” провео је четири године, након чега се поново враћа у Секретаријат унутрашњих послова Београд, где бива распоређен на радно место Шефа за увиђајно - оперативне послове. На овом месту остаје више од три године.

Пензионисан је 25. децембра 1994. године у звању саветника.