Корисник:Intermedichbo/Мој песак
Већина уџбеника ургентне медицине и неурохирургије пружа ограничене смернице о дијагностичкој тачности и корисности историје болести, физичког прегледа, анализе цереброспиналне течности (ЛП) или компјутеризоване томографије за дијагнозу САК.[1]
Компјутеризована томографија
Собзиром на озбиљну природу стања, мало истраживача је предложило разуман праг испод којег тестирање није неопходно, што доприноси претераном тестирању и нежељеним последицама које укључују случајне налазе са продуженом неизвесношћу пацијента.[2]
Компјутеризоване томографија лобање је обично дијагностички тест прве линије за процену сумње на САК.
Лумбална пункција
Пошто компјутеризованa томографијa ране генерације није откри и до 5% САК, традиционално учење сматра да је потребно да се уради лумбална пункција (ЛП) како би се искључио САК и како би се смањила вероватноћа грешке. Ипак, многи пацијенти се плаше да прихвате ЛП јер је она болна и инвазивна метода и може довести до главобоље након пункције код 6% -30% пацијената у зависности од промера игле за ЛП.[3]
Додатне препреке на нивоу клиничара за ЛП укључују време потребно за њено обављање и низак дијагностички допринос.[2] Поред тога, ЛП може бити контраиндикована ако пацијент има поремећај крварења, повећан интракранијални притисак или једноставно не пристане на процедуру.[4]
Упркос догми, ЛП се не изводи увек након компјутеризоване томографије, а мултицентричне опсервационе студије извештавају да се мање од половине пацијената са акутном главобољом подвргава ЛП након негативног компјутеризоване томографије да би се „искључио” САК.
Утврђивање ксантохромије
Утврђивање ксантохромије услед распада хемоглобина у ликвору сматра се патогномоничном за САК. Међутим за развој ксантохромије потребно до 12 сати, а метода је склона лажно позитивним резултатима због екс виво хемолизе или хипербилирубинемије.[5] Националне смернице у Уједињеном Краљевству заговарају коришћење спектрофотометрије за идентификацију ксантохромије, али се скоро све северноамеричке болнице ослањају само на визуелну инспекцију. 42 Недавни систематски преглед који је упоредио визуелну инспекцију са спектрофотометријом за откривање ксантохромије ликвор није био у стању да извуче закључак због значајне хетерогености у основним студијама.[6]
Гаврило Димић (1834–1864)
уредиГаврило Димић је рођен уБаваништу у Банату, у тадашњојБанатској војној граници Аустријскогцарства. О његовом школовању нема-мо податке али претпостављамо да јестудије медицине завршио у Бечу или у Пешти. У Србију је дошао крајем1858. или почетком 1859. године.Наиме, 10. октобра 1858. године прија-вио се на конкурс који је Министарство унутрашњих дела расписало радипопуњавања упражњених местаокружних физикуса у Ужицу и Лозници. 117
Био је заинтересован заместо физикуса Округа подрињскогса седиштем у Лозници. Стална лекар-ска комисија, која је радила у оквируСанитетског одељења Министарства унутрашњих дела, 25. и 26. новембраразматрала је пријаве пристигле поконкурсу и сагласила се да Димић добије место у Лозници („диплому док-тора медицине има а и рођени је Србин“) али је напоменула да би било„практичније и корисније када би се поставило искусније лице“.
118
Наоснову тог става могло би се закључити да је Димић био тек свршенилекар. Готово пет година био је контрактуални физикус Округа под-рињског. Оставку је поднео јуна 1863. али је дужности разрешен тек усептембру када му је истекао уговор. 119
Отпутовао је у Беч и одатле јенаредне године конкурисао за место лекара Општине београдске које јеостало упражњено након оставке др Карла Кика. Општина га је изабралаизмеђу пет пријављених кандидата, а Управитељство вароши је 2. јуна1864. замолило Министарство унутрашњих дела за одобрење избора. На увид Министарству поднело је Димићеве „дипломе о изученим медиче-ским наукама“. Министарство је, међутим, имало примедбу: „Из прилогакоје је Управитељство доставило 2. о. м. невиди се да је др Гаврило Димић,кога је ововарошка обштина изабрала за лекара болнице своје, учио лечи-ти хирургическе болести, а у ововарошком шпитаљу, по известијимамесечним тога шпитаља, има свагда 1/3 хирургичних случајева, па иначенеће моћи болеснике од хирургически болести у шпитаљу лечити. За тоналаже се Управитељству, да оно овамо извести да ли је Г. Др Димић учио Хирургију и какве има за то доказе“. У одговору Управитељства од 16. јуна наведено је да је „Господин Димић, пре него што је постао доктор меди-цине, морао редовно слушати и испите полагати из теоретичне и прак-тичне хирургије, и да је осим тога већ као Доктор бавећи се у Бечу,посећавао хирургичну клинику и упражњавао се у хирургичним опера-цијама, као што приложено под .
/. сведочанство Проф. Дурмајхера пока-зује, а уједно се упражњавао у операцијама породиљним, као што осве-дочава прилог под
.
//. Из ови призрења изабрала га је Обштина бео-градска за свог лекара и јавља сад да је на њен позив г. Димић 1. о.м. изБеча овамо дошао и сад чекајући решење Господина министра безпосленовде седи, а да извршујући дужност обштинског лекара Др Мандрино (?- нечитко – прим. аутора) због своји други послова неможе дуже да овудужност одправља“. Након тог објашњења Министарство је одговорилода „за сада“ одобрава избор др Димића с тим да Управитељство наредисвом физикусу да чешће надгледа рад општинског лекара.
120
Др Димић је био општински и болнички лекар непуних шест месе-ци. У то време Болница је била смештена у три куће од којих су две биле у тадашњој Палилули
121 , а једна на Дорћолу (код некадашње Сака-чесме,на углу данашњих лица Краља Петра и Господар Јованове). У изнајмље-ним кућама собе су биле с ниским таваницама, мрачне и загушљиве, безикаквих система вентилације која је у то доба сматрана изузетно важноммером превенције болести. Укупан болнички капацитет износио је 60постеља, а месечно је у Болници лечено и по 120 болесника. Лекар је дакле, у току дана морао да иде с краја на крај града и по више пута, поготово када се у јесен појавила епидемија трбушног тифуса, а вишеоболелих смештено је у Болницу. Од трбушног тифуса су у новембруоболели и преминули један послужитељ и надзиратељ болнице,122 а 26.децембра од исте болести
Преминуо је 26. децембра 1864. годин као млад болнички лекар, у тридесетој години живота, лечећи болеснике од трбушног тифуса. 123
Novi red
уреди| Intermedichbo/Мој песак | |
|---|---|
| Опште информације |
Edvard Rajan (Skrenton, Pensilvanija, 14. decembar 1883 — 18. septembar 1923, Teheran) bio je američki lekar irskog porekla, veliki
Rođen je u Skrentonu, Pensilvanija, 14. decembra 1883. godine u radničkoj porodici irskog porekla. Medicinu je završio na prestižnom katoličkom univerzitetu Fordham u državi Njujork. Po završetku kliničke prakse, prihvatio je da ispred američkog Crvenog krsta ode u Meksiko u kome je besneo građanski rat. Uvek prisutan na prvim linijama borbe, ubrzo je stekao reputaciju neustrašivog lekara. Po izbijanju Velikog rata, u američkom Crvenom krstu ponudili su mu nekoliko zemalja kojima je pomoć lekara bila potrebna. Od ponuđenih izabrao je Srbiju. U Srbiji u kojoj je boravio do oktobra 1915. godine, izvršio je oko 8.000 hirurških zahvata. Njegov medicinski doprinos srpskom narodu, u trenucima kada je čak i njegov biološki opstanak bio ugrožen, ostaće zabeležen kaoi nemerljiv, jer se u Srbiji našao u trenutku kada su srpskom narodu ljudi njegovog kova i lekarskog poziva najviše trebali.
Nakon odlaska iz Srbije vratio se u SAD. Međutim ubrzo je ovog borbenog Irca njegov nemirni duh, veliko srce i neizmerna hrabrost, vratio 1917. godine u Evropu, ovaj put u Francusku. Potom je kraće vreme boravio na Solunskom frontu (pred sam proboj) u kome je imao zapaženu ulogu u borbi protiv malarije od koje su oboleli mnogi saveznički vojnici.
Poslednje godine života proveo je na Baltiku i Rusiji, odlazeći čak i u boljševičku Moskvu iako mu je američki izaslanik za baltičke zemlje to izričito zabranjivao.
Umro je 18. septembra 1923. godine u Teheranu. Uzrok smrti bila je malarija kojom se najveroverovatnije zarazio još tokom boravka u Grčkoj.
http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1384
http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=1382
http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/list.php Hipomenoreja, kao i oligomenoreja (oligomenorrhoea), ne pripada grupi poremećaja koji su obuhvaceni nazivom metroragije, već spada u grupu poremecaja menstruacionih ciklusa. Ona, u stvari, predstavlja stanje kada se menstruacije javljaju u redovnim vremenskim razmacima, ali su kratkotrajna i oskudne po količini. Takve menstruacije traju samo jedan do dva dana ili nekoliko sati količina izgubliene krvi je minimalna. Ovi poremečaji često se javljaju kod organskih oštećenja endometniuma načinjenih biln preterano grubom klretažom ili nastalim patološkim procesom na njemu (TBC endometrijuma). Do hipomenoreje mogu takođe da dovedu i srasline endometrijuma sa delimičnom obliteracijom materične šupljine (Ashermanov sindrom). Hipomenoreja izazvana hormonskim poremećajem znatno se ređe sreće. Ovaj poremećaj obično ne zahteva naročito lečenje, a ako se pokaže da je terapija ipak potrebna, treba pronaći uzrok hipomenoreje i nastojati da se on otkloni. Kod hipomenoreje izazvane traumatskim oštećenjem endometrijuma delimičnom obliteracijom kavuma, vrši se umetanje plastičnih uložaka radi raskidanja postojećih sinehija i sprečavanja nastanka novih. Za tuberkulozom uzrokovane hipomenoreje daje se specifična terapija.
Jedna od tih ideja je da je odlazak zapravo borba za generaciju koja dolazi posle vas. Kažu da je druga generacija ta koja uživa sve benefite nove sredine. Oni odrastaju i formiraju se u istoj, nemaju slatki akcenat koji donose iz daleka i spremni su da iskoriste to gde jesu za svoje dobro. Oni nemaju problem društvene integracije koji vas sputava, već vide samo prilike (koje mogu biti i dobre i loše). Ovo je plemenit poduhvat ali vrlo često i prevelika žrtva za nešto što se za 15 ili 20 godina možda neće ni desiti. Лековито биље које се јавља на овом подручју је многобројно највећи значај имају: камилица - Matricaria chamomila L, кантарион - Hypericum perfolatum Lo, мајчина душица - Thymus serrpyllum L., хајдучка трава - Achilea milefulium L, глог - Crategus monogyna Jucd., зова - Sambucus nigra L., клека – Juniperus communis L., divlja ruжa - Rosa canina L. i многе друге. За фармацеутске сврхе од лековитог биља користе се надземни делови: лист, цвет, плод, и подземни делови: корен, који се посебним методима дорађују и прерађују у финалне производе.
Међу плодовима шумског дрвећа и других биљака у овом подручју највећи значај имају: боровница - Vaccinium myrtilus, купина - Rubus ulmitolius, јагода - Fragaria vesca, малина - Rubus idaeus, глог - Crataegus sp., клека - Juniperus communis, лешник - Corylus avelana, дрен - Cornus mas, дивља јабука - Malus silvestris, дивља крушка - Pyrus piraster, дивља трешња - Prunus avium итд.
Текст наслова
уредиУ свом прводеценијском истраживачком и стваралачком опусу Матија Рајковић се поступно развијао, пре свега, у цртежу, који је највише и доследно неговао, а потом у другим уметничким техникама у којима је експериментисао.
Комбиновањем различитих материјала, попут крејона, туша и пера, креде, лавираног туша, угљена, оловке, он је на својим цртежима; разливао туш, шмирглао новонастале слојеве, брисао, додавао, одузимао и враћао и тако реинкарнирао неке већ употребљене случајности из основе. Тако је настала већина Матејиних цртежа, који ни у једном тренутку нису само пуко подражавање стварности већ и израз уметниковог интимног доживљаја или „већ виђеног“ којим јe настојao да реалност сведе на назнаку, кроз:
| „ | два напора да се природа и природност ухвати и овековечи заједно са свим комплексним — психофизичким која чине ове цртеже занимљивим и лепим доказом у којој мери је уметник завистан како од сећања насталог пуким гледањем, тако и од изабраног израза којим ће све то, у виду градње посебног мита о једном тренутку, оваплотити у уметничко дело.[7] | ” |
Са истанчаним осећајем за боју и цртеж, Матија Рајковић не само да суверено влада сликарском вештином већ и бројним могућностима транспоновања сопствене стваралачке енергије у неке потпуно неочекиване могућности ликовног изражавања. Било да своја уметничка дела ствара у класичној или дигиталној техници (уз помоћ рачунара и рачунарских програма) Матија на најбољи начин исказује своје одушевљење за разнолика постојања. На истоветан начин како настају Матејини цртежи пејзажа у класичној техници, тако се они у дигиталној графици трансформишу у нове облике који...постају уточишта, места сигурности...чији се призори поступком редефинисања у идејном и ликовном процесу од основне матрице пролазности, преиначују у сада и овде, лични став и однос ка стварности и уметности. [8]
Поједине Матијине асоцијативне сликарске форме потсећају на употребне предмете нпр. аутомобил, и првенствено настају као плод маште или већ виђеног и доживљеног забележеног у уметниковом сећању, за које он сам каже:
| „ | Сликајући површине суочио сам се с проблемом решавања простора, прибегавао сам структуралној градњи слике доводећи хаотичност отпада у ред и смислену целину. Трудио сам се да мотив апстрахујем до свођења садржаја слике на чисто пластичне квалитете боја и површина, тако да се визија утискује у сликарску материју. Материја, опет, није третирана као елементарна вредност, већ као последњи степен неког преображаја. Аутомобилски знаци, као слова и бројеви, означавали су наталожен траг извесне цивилизације, све оно што су аутомобили временом прикупили. Обзиром да је следећа етапа улазак у пресу, ти знаци који ће склизнути на степен у коме више неће бити никаквог значења, успоравају распадање материје потврђујући је као остатак неког претходног времена и нудећи је нама посматрачима као нешто проживљено, пуно искуства. [9] | ” |
Самосталне изложбе
уреди| Година | Место одржавања и назив изложбе |
|---|---|
| 2015. |
|
| 2014. |
|
| 2013. |
|
| 2012. |
|
| 2010. |
|
| 2009. |
|
| 2008. |
|
| 2006. |
|
| 2004. |
|
Колективне изложбе
уреди| Година | Важније изложбе |
|---|---|
| 2015. |
|
| 2014. |
|
| 2013. |
|
| 2012. |
|
| 2011. |
|
| 2010. |
|
| 2009. |
|
| 2008. |
|
| 2007. |
|
| 2006. |
|
| 2005. |
|
| 2004. |
|
| 2003. |
|
| 2002. |
|
| 2001. |
|
| 2000. |
|
Историја медицине
уредиДунавским путем поред разних материјалних добара и људи у Србију су транспортоване десетине вагона и читави бродови санитетског материјала, лекова и медицинске опреме и то је трајало све до самога краја рата.13, 23, 24.
Прва санитетска екипа упућена из Русиј стигла је у Ниш у септембру 1914. године, преко Солуна. Ову медицинску екипу лично је опремила грофица Трубецкаја, а на њеном челу се налазио др Арсеније Джуверовић, Србин који је у Москви дипломирао на Медицинском факултету и био на пракси у Калуги. У екипи су била два лекара, два санитетска инспектора и пет медицинских сестара. Тај број се доласком нових кадрова убрзо повећао на 10 лекара и 110 медицинских сестара са опремом вредном преко 250.000 америчких долара. Ова екипа лекара и сестара из Русије осмах је у Нишу формирала хируршку са 350 и епидемиолошку болницу са 120 кревета.
Одмах по објави рата руска Влада ставила је на располагање српској Врховној команди хирурга др Софотерова, а руско Друштво Црвеног крста га је опуномоћио да га службено представља у Србији. Уз четири вагона материјала и опреме стигли су 8 милосрдних сестара (Марија Степановна, Атанасија Марковна, Марија Сергејевскаја, Ана Истомина, Пелагија Феодоровна, Татјана Белипонова, Наталија Берлацекова и Куова), два болничара и друго особље.
Редослед пристизања екипа у Ниш
уредиНа захтев српске владе посланик у Петрограду, др Мирослав Спалајковиц, организује неколико група руских лекара, медицинара и милосрдних сестара које шаље дунавским путем преко Ренија и Прахова у Ниш. Оне су по доласку и Ниш распоређиване по грађанским и војним болницама у Нишу. Редослед пристизања екипа био је следећи:
- Прва екипа
Дана 20. августа 1914. године, упућена је прва група, која је у Ниш стигла почетком септембра. У њеном саставу су били др Фини Ф. Островскаја, др Самуило Ф. Кернес, Црногорац др Радул Бацковић, др Сигфрид И. Таљник и др Вилијамс.
- Друга екипа
У овој санитетској екипи која је у Ниш стигла 9. септембра 1914. године били су др Пољакова и Срби (вероватно Вуко, студент медицине) Бошковић 5 и др Јован Поповић.
- Трећа екипа
Ова екипа послата је у Ниш 1. септембра 1914. Њу су сачињавала три лекара (др Антоњина А. Максимова, др Марија Грачова и др Александар Тарутин), пет студената медицине (Георгиј Јарцев, Антоније Зорбијадис, Рутенберг, Екатерина Куеватова, Александар Кузњецов и буљубашу) и три милосрдне сестре (Александра Зухова, Надежда Лозински и Маргарита Орлова).
- Четврта екипа
Дана 12. септембра 1914. године, на пут према Нишу упутила се и четврта група са пет лекара (др ељком Н. Либерман, др Пасја П. Дајбес, др Рубља Епштајн, др Евгенија Карпова, др Панајот и др Евдокија Манес) и медицинаром Александром Бјелашевским.
- Пета екипа
Седам лекара (др Јосиф Штекер, др Либа Козлов, зубарар др Аврам Певзнер, др Естер Љ. Калиш, др Сигисмунд Станкевич, др Марија Михељс и др Иван Шипов), чинило је пету групу која је из Русије отпутовала 3. октобра 1914.
Својом вољом дошли су и ставили се на располагање српској војсци зубар др Малахов, др Роман Ерценберг, др Елена М. Субжинскаја, др Борис В. Кац, др Виталија Олшевска, др Арон Загељман и др мед. наука Јевгеније Константиновски, који је задржан у санитетском одељењу Врховне команде.
Уз помоћ Госпође Ане Павловне Хартвиг, супруге умрлог руског посланика у Србији, која је у Русији прикупила 100 000 рубаља, болнички материјал, лекове, болесничко рубље и постељину, руска мисија преузима у Нишу на управљање 1. и 5. резервну болницу српске војске.
Добротворни рад који је започела Ана Павловна Хартвиг наставила је супруга новоименованог руског посланика у Србији књегиња Трубецки, својим личним прилогом од 100 000 рубаља и оснивањем Комитета за помоћ Србији, који је у Ниш стигао 25. јануара 1915.
У недовршену зграду Нишке гимназије смештена је Московска хируршка војна болница. Њен шеф био је познати хирург др Сироткин, а лекари др Валентина. В. Семјаникова, Србин др Арсеније Џуверовић и др Нада В. Марчинковић, која ће, као епидемиолог, преузети нешто касније заразне болницу смештену у баракама за колеричаре (из претходног рата) код нишке железничке станице. У групи су били стоматолог др Јелена Сабеовић, апотекар Ђорђе Блејевић, десет болничара, три рендген-техничара и друго особље. Медицинске сестре у овој болницу биле су све ученице Женске високе школе у Москви, коју је организовало Иверске друштво (Јекатерина Бадурлова, Маријана Горлаинова, Јелена Лебедухова, Софија Горбе, Татјана Невзорова, Марија радиона, Олимпијада Лобанова, Александра Квјатковскаја, Татјана толст, Љубов горчом, Маргарита и Јелисавета Сундечић). Московска болница имала је 200 постеља у хируршком делу и150 у заразном.. У хаосу епидемије пегавца Руска болница код Железничке станице изашла је на глас по малој смртности пацијената захваљујући изванредној нези и залагању особља које је највећим делом и само преболело болест, укључујући и др Марчинковић.[10]
Овој болници у лечењу пегавца убрзо се придружила и модерно опремљена болница са 400 постеља коју је опремила Александринска општина бр. 3. На њеном челу налазио се доцент др Спаски, а поред њега радило седам лекара и четрдесет сестара. Посредством српске посланства новембра 1914. у Ниш су приспеле лекари бактериолози др Екатерина Морозова и др Ксенија Давидова, а јануара 1915. и четири млада лекара др Лев Туник, др Мордух Циришкиј, др Клингер и др Зилбершланг.
Поред тога, у Нишу је основано и тзв. Рускосрпска градска лекарска помоћ смештена у згради основне школе код Саборне цркве у којој су непрекидно и дању и ноћу дежурали и пружали помоћ потпуковник др Жарко Трпковић и пет младих лекара и медицинара добровољаца приспелих из руског заробљеништва (Ђорђе Милић, Крста Грабовацке, Милан К. Јовановић, Коста Живановић и непознате), а од Руса цела дезинфекциона екипа од 11 чланова, као и руски лекари из нишких болница.
Руси су, такође, у Нишкој Бањи образовали сиротиште за незбринуту децу, а у манастиру Свете Петке дечији санаторијум за туберкулозу.
Индивидуално је из Швајцарске, где се налазио у политичком избеглиштву, дошао др Барабошкин, кога су српски власти послале у Алексинац у болницу са 600 рањеника и тифусара. Преморен од напора, када се разболео није могао одолети.
У Ваљеву, такође, радила је млада лекарка др Сошинска са групом милосрдних сестара, која се жртвовала да за време прве непријатељске окупације Ваљева остане са рањеницима. Са њоме је остао и добровољац, руски ђак др Милован Башовић, Србин из племена Дробњака, који је такође из Русије дошао у помоћ почетком рата (као и за време Балканских ратова) 5. Не сме се заборавити и једна племенита жртва: као доб- ровољни болничар у 5. пуку 2. позива погинула је на Гучеву 19. септембра госпођа Дарија Александрова Коровкина из Санкт Петербурга.
Цео Ниш био је организационо подељен на четири реона у којима је горе поменути комитет организовао бесплатну медицинску групу помоћ, издавање лекова и бесплатне оброке за најугроженије становнике и избеглице. Комитет је такође располагао великим централним складиштем у коме се налазило већ од краја 1914. године преко 50 вагона најразноврснијег санитетског материјала, опреме и лекова. Све то, укључујући и 12 вагона тек приспеле опреме (одећа и посебни шатори за зимске прилике) остало је приликом евакуације Ниша у јесен 1915. године, док су се чланови руских мисија повукли са српском војском до обале Јадрана, одакле су евакуисани и касније добрим делом радили у руским санитетским установама на Солунском фронту.
Крах српског одбране наступио је после напада скоро троструко надмоћнијих непријатеља са три стране дуж граничне линије од 1.290 километара, коју је било немогуће бранити без помоћи савезника која је мимо српских очекивања изостала.
Остало
уредиПрема тврдњама Алена Снидера вештине саваната су латентне у свима нама. Његова хипотеза је да саванти имају привилегован приступ нижем нивоу, мање обрађених информације, пре него што се оме упакују у холистички концепт и смислене етикете.
Захваљујући неуспешној top-down инхибицији, они могу да приступе нформацијама које постоје у свим деловима нашег мозга, а које су обично изван наше свести. Ово објашњава како вештине саваната спонтано настају у иначе нормалних људи, и зашто такве вештине могу бити вештачки изазвана ниским фреквенцијама понављајућих транскранијалних магнетних стимулација. На ово према Алени С. такође указује и чињеница да су аутистични саванти атипично и буквално поседују способност да се концентришу више на делове него на целину што им пружа приоритет у приступу појединим групама информација за решавања проблема, као што су они који захтевају разбијање когнитивнонг начина размишљања. Тако се стратегија изградње од делова према целини може сматрати основом вештина код тзв. аутистичних генија. За разлику од здравог ума, која има уграђена очекивања света (унутрашњег реда), аутистичан ум мора прво поједноставити свет усвајањем строге рутине (екстерним редом).[11][12]
Историјат
уредиПрви стручни опис савантизма или саваната-идиота, датира из 1789, када ја Benjamin Rush описао вештине једног психијатријскох болесника који је могао да израчуна старост неког лица у секундама.
Скоро 100 година касније, J. Langdom Down (познат по открићу Дауновог синдрома) током 1887. Почео је са употребом термин идиот-савант за неке особе код којих је уочио појаву истовремено присутног ниског укупног когнитивног функционисања и одређене вештине изнад просека.
Године 1943, Leo Kanner, први је у свом извештају о аутизму поменуо „невероватан речник, одлично памћење и тачно понављање сложених образаца и секвенци бројних података" код неким особа са аутизмом.“
Тако су скоро више од 200 година (све до 1983 године) објављиване само студије невероватног поремећаја (савантизма) само код изолованих случајева, када се приступило првим систематизованим експериментима како би се одредили могући узроци и преваленција овог феномена уочених код аутизма.
Међутим, у последње време, нови приступи у проучавању интелигенције који је започео Хауард Гарднер, треба да да објашњење за овај синдром или дефинише његове могуће узроке. Тако је парадоксално проучавање ове мала популација саваната од стране стручњака постало права главобоља за теоретичара интелигенције, који би у будућности требало да покушају да се уклопе загонетно когнитивно функционисања као пшти образац понашања мале групе људи са посебним умним способностима и когнитивним витештвом у математици, музици, поезији, итд, који понекад не могу да се сете имена чланова породице, или нису у стању да се самостално сналазе у свакодневном животу.
Живот и каријера
уредиСлободан Сотиров рођен је 22. јануара 1926 у Пироту, као прво дете оца Крума, трговца, и мајке Јорданке, домаћице. Мајка Јорданка случајно је била у Пироту када је кренуо порођај, мада је породица у време његовог рођења живела у Димитровграду (тадашњем Цариброду), у коме је сликар провео своје детињство.
Још као петогодишњем дечаку, лов и риболов му постају страствени хобији, које је започео пецајући и ловећи са оцем Крумом у рекама Ерма и Нишава и на Старој планини. Од мајке Јорданке наследио је љубав према читању романа и кулинарству.
У Цариброду је завршио ниже разреде основне школе. Осмогодишњу гимназију завршио је у Пироту. Са 16 година Слободан Сотиров примљен је на Академију ликовних уметности у Софији, Бугарска, у којој је студирао класично цртање и сликање у класи професора Илије Петрова. Рат је привремено прекинуо његово студирање. Током Другог светског рата од 1944. године као партизан узео је учешће у Народноослободилачкој борби народа Југославије. По завршетку рата наставио је студије у Софији , а једне школске године (у време Резолуције информбироа) студирао је и на Академији ликовних уметности у Београду, у класи професора Косте Хекмана и Ивана Табаковића.
Од почетка каријере бавио се и педагошким радом. Од 1949 до 1952.. предавао је цртање, бугарску и светску књижевност у Мањинској средњој школи (гимназији) и Учитељској школи у Димитровграду. У том периоду се оженио и по први пут засновао породицу. Након сеобе у Ниш, у звању професора, предавао је декоративне технике и аналитичко цртање у средњој уметничкој школи „Ђорђе Крстић“ у Нишу. Најдуже је предавао, као професор цртања и професор технологије, на Вишој педагошкој школи у Београду где је био и шеф катедре у неколико наврата.
Имао је преко 50 самосталник и учествовао на преко 100 колективних изложби у Србији и другим бившим југословенским земљама, Бугарској, Италији, Швајцарској, Немачкој, Шведској, Јапану, Америци. Члан је УЛУС-а и добитник "Златне палете" 1964. године. Медаљу "Иван Вазов" за допринос у култури, добија у Софији 1997. године. Поред Србије и Бугарске, живео је дуги низ година и стварао у Италији, Шведској и Швајцарској.
Познанство из младости са др Федором Вујовићем, стоматологом из Швајцарске, Сотирова је годинама одводило у мало швајцарско село, где је више од двадесетак година портретисао житеље.
Поред матерњег бугарског језика, говори српски, француски, енглески и немачки језик.
О његовом сликарском опусу написано је пет монографија.
Године 1983. оженио се Драганом Милошевић са којом има две ћерке, Марију и Јорданку. Живи и ствара у Београду.
Апитерапија
уредиАпитерапија од лат речи (apis - пчела) је комплементарна научна дисциплина традиционалне медицине највећим делом, настала на вишевековном искуству из народа. Она у себи обједињује превентивне и терапијске медоде које се заснивају на примени пчелињих производа: цветног праха, матичног млеча, меда, прополиса, пчелињег отрова и воска у сврху очувања и унапређења човековог здравља.
Историјат
уредиПримена пчелињих производа у превентивне и терапијске сврхе постоји од постанка човек. О томе да је човек одувек користио мед као храну и лек, говоре бројни цртежи по зидовима пећинама и сачувани писани документи. Сачувани документи древних цивилизација Египта, Грчке и Рима упућују да је човек још тада ценио лековита својства меда.
- Хипократ (460-377 год. п. н.е.) наводи мед као антибиотик, антисептик, експекторанс.
- Аристотел (384-322.год. п.н.е.) приписује лековита својства свим пчелињим производима
- Галенус (130-210) користио је мед као лек.
- Авицена је мед користио за лечење рана. О лековитим својствима меда он у својим делима наводи „окрепљује душу, помаже пробаву, оштри ум, обнавља памћење“.
Истраживања показују да свакодневно коришћење меда у дози од једне кашичице на дан обезбедјује низ корисних ефеката на људско здравље. Садржи лако усвојиве просте шећере, минерале, витамине, есенцијелне амино киселине, органске киселине, биљне антибиотике, фитохормоне, ензиме, масти, беланчевине. До сада је доказано присуство око 300 материја, али то није коначан број. Могу га користити деца од навршене прве године, предшколско и школско дете, труднице и дојиље, физички и умни радници, спортисти као природни допинг, особе треће животне доби. Мед поседује антимикробна, антимикотична , антиоксидативна својства која потичу од полифенола. У 2004. год. званично је доказано да је мед активатор имуног система, поседује антианемична и антисклеротична својства. Прополис је лепљива смоласта материја, коју пчеле сакупљају са пупољака биљака. У земљама са развијеном апитерапијом регистрован је као лек. Стимулише рад имуног система, обнавља оштећена ткива, јак је локални анестетик, одличан антивирусни лек, штити организам од последица зрачења. Поред антиоксидативних способности, прополис спречава раст туморских ћелија. У 2005. год. доказано је да снижава ниво холестерола и триглицерида. У Великој Британији пре 15 год. утврђено је да спречава згрушавање крви. Цветни прах служи за опрашивање биљака , концентрат је беланчевина (30%), витамина, минерала, ензима , есенцијалних амино киселина, хормона, угљених хидрата, масти, садржи све што је потребно за живот. Саветује се малокрвним особама, ради бржег опоравка код исцрпљујућих болести, регулише ниво холестерола и триглицерида у крви, смањује тегобе код бенигне хипертрофије простате па се превентивно препоручује мушкарацима после 40. године. Матични млеч је производ лучења жлезда пчела и служи за исхрану легла и матице. Због свог хемијског састава, сматра се еликсиром младости, изузетан је биостимулатор, имуномодулатор, регенератор. Научно је доказано да регулише ниво холестерола и триглицерида у серуму, има антимикробну и антивирусну моћ. Нашао је место у високо развијеним земљама (Јапан ) за брз опоравак организма после напорног радног дана. Пчелињи восак је сложена мешавина која садржи преко 300 материја. Поседује антимикробно и регенеративно дејство и користи се за справљање облога за зарастање рана. Пчелињи отров је врхунски имуномодулатор и примењује се земљама са развијеном апитерапијом. Апитерапија је присутна свуда у свету, како у високо развијеним, тако и неразвијеним земљама. У већем броју земаља сврстана је у ред превентивних и терапијских метода. Земље као што су Русија, Бугарска, Румунија сврстале су апитерапију у методе лечења и поседују клинике за апитерапију као и институте где се производе оригинални препарати.
- Врсте ангиограма у зависности од примењене опреме за ангиографију
-
Класична ангиографија - катетер ангиографија -
-
Како за лечење не постоје специфични антивирусни лекови, рубеола се углавом лечи применом симптоматске терапије (првенствено витамина и антипиретика).
Лечење постнаталнa рубеолa
уредиПуж, кохлеа, (лат. cochleae) је орган чула слуха у облику спиралног канала, сличан пужевој шкољци (лат. canalis spiralis cochleae - по којој је и добио назив) смештен у унутрашњем уву.
Историјат
уредиБудући да зоне завршавају на длановима или стопалима, сваки орган на тим местима има своју тачку. Нервни завршеци који се налазе на длановима и стопалима преносе информације дуж кичмене мождине до мозга и затим до појединих делова тела. Распоред подручја рефлексологије на стопалима одражава организацију у организму у тој мери да су органи десне стране тела заступљени у десном стопалу, а органи леве стране у левом.
Познато је да се у данашње време стопала занемарују па чак код 90 одсто људи постоје деформације стопала. Човек је, наиме, изгубио директан контакт са окружењем и природом када је, ходајући бос, директно стимулисао рефлексне тачке.
Истраживања су доказала да се временом на завршецима нерава на стопалу накупљају соли калцијума и кристали мокраћне киселине који онемогућују нормалну стимулацију жлезда и органа. Али, техником рефлексотерапије могу се уклонити. Рефлексотерапија је и врста стимулације централног нервног система на нивоу спиналне мождине и симпатичког система. Наиме, стопала и шаке изузестно су осетљиви на додир па се преко њих могу покренути блокирани механизми у телу и мозгу.
Користи се и у комбинацијама са неким другим терапијским техникама за опуштање, смањивање агресивности, побољшање концентрације и укупног енергетског потенцијала тела.
Рефлексологија користи јединствену методу посебног притиска палцима на рефлексне тачке ради постизања бројних терапијских учинака. Њени су учинци вишеструки, као што су уклањање блокаде у протоку телесне енергије, нормализовање протока крви и лимфе у различитим деловима тела те постизање равнотеже сваког дела тела, органа или жлезде. Рефлексотерапија или терапија по зонама је претеча данашњих спознаја.
Грађа
уредиПуж полази са предње-доњег зида вестибулум, и иде према доле и напред, а затим завија према горе и назад два и по пута при чему се сваки завој сужава и одмиче у спољну страну. Таквим током пуж добија облик конуса на којем описујемо базу, која је окренута према унутра и врх, купу пужа која је окренута према споља.
Унутрашњост конуса пужа испуњава стожер који такође има облик конуса са базом према унутра и врхом (апекс). Стожер са којег полази коштана плочица звана плочица стожера. База стожера пројектује се у фундус меатус ацустицус интернус у подручју арее кохлее. Стожер је пун каналића, од којих сваки одговара једном отвору у трактуса спиралис фораминосус. Ови каналићи завршавају на бази коштане спиралне плочице у спиралном каналу стожера, у којем је смештен спирални ганглион пужа. Спирални канал је коштаном плочом која се зове лат. lamina spiralis osea непотпуно подељен на два дела и то тремнуа скалу и тимпаничну скалу. Потпуну поделу врши пужни канал који лежи у срдњој скали. Коштана спирална плочица у подручју купуе завршава са хамулусум спиралне плочице. Између овог хамулуса и плочице стожера налази се тзв хеликотрема преко које комуницирају тимпанична и тремна скала . У базалном делу тимпаничне скале налази се отвор којим почиње пужни канал који се отвара на доњој страни пирамиде. Кроз овај каналић пролази перилимфатични канал.
Коштани пуж
уредиПуж се састоји из три дела:
- спирални канал — (лат. canalis spiralis cochleae)
- стожер — (лат. modiolus)
- коштана спирална плочица. — лат. lamina spiralis osea
Спирални канал — (лат. canalis spiralis cochleae). је 2.25 пута спирално савијен (само код сисара) пужни коштани канал облика кућице баштенског пужа. Својом почетном, базалном вијугом која је најшира, и која одговара предњем делу дна унутрашњег слушног канала, проузрокује ртно испупчење на медијалном зиду кавума - промонториум. Најужи крај, назван је врхом пужа, и окренут је према каротидном каналу (лат. canalis caroticus).
Стожер (лат. modiolus) - је средишњи део пужа, облика шупље купе, око чије осовине се увијају спирални канал пужа и коштана спирална плочица. Завршни листић стожера-модиола (лат. lamina modioli) је танки коштани стубић, којим се врх стожера продужује до пужног врха и он гради осовину завршне вијуге коштаног пужа. Основа стожера-модиола (лат. basis modioli) води у плитку шупљину стожера (лат. cavum modioli), на чијем се зиду види спирална рупичаста линија (лат. tractus spiralis foraminosus). Основа стожера, заједно са спиралном рупичастом линијом његове шупљине, гради средишњи, удубљени део (лат. fossula cochleae) на предње-доњем квадранту дна унутрашњег слушног канала (ареа цоцхлеае). Многобројни ситни отвори спиралне рупичасте линије, звани стожерски отвори (лат. foramina modioli) воде у уздужни систем канали}а дуж осовине (лат. canales longitudinales modioli) за влакна кохлеарног дела живца лица, а делимично и латерално, у проширење канала, које се овија око стожера-модиолуса као (лат. canalis spiralis modioli - Rosenthal), где је смештен спирални ганглион (лат. ganglion spirale - Corti).
Коштана спирална плочица полази са пода вестибулума близу спољашње ивице кохлеарног рецесуса и има два дела: пужни или спирални део, дуг 25-26 мм и смештен у пужу и тремни или прави део дуг 4-5 мм, који улази у трем на његовом предњем зиду. Она при бази где је канал шири, далеко више штрчи у његов лумен, него при врху где је знатно ужа. Њен унутрашњи коштани део је причврћен за модиолус, који досеже до 2/3 лумена завоја (завоји су код десног ува у смеру казаљке на сату, а код левог обрнуто).
Спољашњи део је мембранозни део и од слободне спољашње ивице је премошћен везивним изданком на спољашњем зиду (лат. ligamentum spirale) а потом и разапетом попут опне, базиларном мембраном (лат. lamina spiralis membranacea - membrana basilaris). Пошто је ово растојање мање при бази, а веће при врху, базиларна мембрана је при бази шира, а на врху ужа.
На свом базалном крају коштана спирална цев носи тремни отвор пужа (лат. apertura vestibularis cochleae). Обе преграде, и коштана и мембранозна, растављају канал пужа у два потпуно одвојена простора: горе, у смеру врха пужа је тремно степениште - лат. scala vestibuli, а доле, у правцу базе је бубно степениште - лат. scala tympani. Кохлеарни канал испод купуле завршава слепо кукастим наставком, где преграда делимично коштана, а делимично мембранозна, не допире до краја и оставља на самом врху мали отвор округлог пресека 0,4 мм². То је једино место где горња и доња половина комуницирају међусобно и зове се хеликотрема.
Pužni kanal smešten je u koštanom kohlearnom kanalu i prati njegova 2.5 navoja (praktično je smešten, odnosno predstavlja donji deo skale trema). Njegovih prvih prednjih pet šestina su spiralno zavijene i smeštene u koštanom pužu, dok je njegova zadnja šestina prava i smeštena u vestibulumu.
Njegov prednji i uži, slepo zatvoreni kraj, leži u završnoj vijugi koštanog puža, naziva se vrh opnastog puža (лат. caecum cupulare). On ograničava u završnoj vijugi puža, zajedno sa konkavnom unutrašnjom ivicom kukastog kraja spiralne pločice - лат. hamulus laminae spiralis i sa završnim listom stožera unutrašnji pužni otvor (лат. helicotrema).
Njegov zadnji i znatno širi, slepo zatvoreni kraj, naziva se tremni kraj opnastog puža (лат. caecum vestibulare). On je pričvršćen uz pužno udubljenje na unutrašnjem zidu trema - лат. recessus cochlearis vestibuli, a tankim Hensenovim spojnim kanalićem je vezan sa kesicom.
Ova na preseku trouglasta cev i na jednom i na drugom kraju završava slepo. U šupljini koštane spiralne pločice on ispunjava prazninu između njenog spoljnjeg zida i slobodne ivice koštane spiralne pločice, gradeći s tom pločicom potpunu koštanoopnastu pregradu, koja deli ovu {šupljinu na tremno stepenište (лат. scala vestibuli) i bubno stepenište (лат. scala tympani).
Предности ајурведе
Предности ајурведе, у поређењу са савременом медицином у тренутној фази њеног развоја, управо је у томе што ајурведа много раније препознаје „неравнотежу“ у телу. У ајурведи постоји шест степена развоја болести, односно неравнотеже флуида који чине индивидуалну конституцију. Сваки степен има своје симптоме. Савремена клиничка медицина може дијагностиковати болест, тек на петом степену њеног развоја по ајурведи, када се...„неравнотежа толико продуби и флуиди изађу из својих тзв. „домова“ и нађу „слабу тачку“ и у њој се „населе“.
Аспект превентиве је у ајурведи изузетно наглашен. Свакако да у ранијем препознавању симптома постоји предност ајурведе, код човека који има сензибилан однос према свом телу и духовности када га неравнотежа притиска. Здравом човеку је увек био тежак задатак да дефинише свој однос према себи и свету, према животу, према универзуму или Богу, у свим периодима од људског постанка...Ако је тај однос нескладан, ако особа на себе и на своју слободну вољу не гледа као на део целине, онда је реч о тешком недостатку ума, који се пре или после одражава на физиолошко здравље.
Зато је један од основних приступа ајурведе помоћ особи да промени свој унутрашњи доживљај живота. У супротном се може догодити да се у физички излеченом телу болест поново јави, јер матрица ума остаје иста. У одређеном тренутку (на шта га често натера сам живот), човек мора свесно да одлучи да се промени. Али најчешће та одлука мора претходно сазрети и зато није сваки човек спреман на промене у свом животу док за то не настане право време. И то је део ајурведе и животне мудрости уопште, јер често болест је заправо знак доласка тог времена.
Ригведа (2000 пне) је најстарија забележена документа која се тиче употребе биљака као лек у Индији, а ту традицију наставила у другом древни текст, Атхарваведа (1500-1000 пне), који описује више биљке и увела основни појмови. У 1000 пне, Пунарвасу Атреиа (шеф школе медицине) и Диводас Дханвантари (шеф школе хирургија) преносио знање и практичну обуку за своје ученике.Бриљантан научници ових школа верно документованих правила својих господара у њиховим зборника, популарно познат као Цхарака Самхита (4,5) и Сусхрута Самхита (6), респективно.Цхарака Самхита и Сусхрута Самхита су основни списи Ајурведе, али су допуњени хиљаде додатака на основу посматрања и искуства, од којих ниједна утичу светост основних текстова.
Rigveda (2000 BC) is the oldest recorded document regarding use of plants as medicine in India, and this tradition continued in another ancient text, Atharvaveda (1500-1000 BC), which described more plants and introduced basic concepts.
In 1000 BC, Punarvasu Atreya (head of the school of medicine) and Divodas Dhanvantari (head of the school of surgery) imparted knowledge and practical training to their students. The brilliant scholars of these schools faithfully documented the precepts of their masters in their compendia, popularly known as the Charaka Samhita (4,5) and Sushruta Samhita (6), respectively.
The Charaka Samhita and Sushruta Samhita are the basic scriptures of Ayurveda, but they are supplemented by thousands of additions based on observation and experience, none of which affect the sanctity of the basic texts.
Шаблон ЛГБТ
уреди
| |
| Назив пројекта | |
|---|---|
| Други назив пројекта | |
| Организатор пројекта | |
| Време реализације | |
| Учесници | |
| Земља |  САД |
| Држава | |
| Место | |
| Сајт | |
Šablon 1
уреди| Faze u razvoju | Karakteristike razvojne faze |
|---|---|
| Empirijska |
faze |
| Demonska |
|
| Magično-religiozna |
|
| Humoralna |
|
Šablon 2
уреди| Процеси | Губитак топлоте у (%) на 21°C |
|---|---|
| Радијацијом или кондукцијом |
70 |
| Испаравањем зноја | 27 |
| Дисањем | 2 |
| Измокравањем и дефекацијом |
1 |
Šablon 2
уреди| - | Група I | Граупа II | Група III | Група IV |
|---|---|---|---|---|
| Врста токсина | A, B, F | B, E, F | C, D | G |
| Протеолиза | + | - | слаба | - |
| Глуколиза | - | + | - | - |
| Домаћин болести | човек | човек | животиња | - |
| Ген токсина | хромозом | хромозом | бактериофаг | плазмид |
| Блиски рођаци | C. sporogenes, C. putrificum | C. butyricum, C. beijerinickii | C. haemolyticum, C. novyi type A | C. subterminale, C. haemolyticum |
Šablon 3
уреди
Шаблон:Farblegende Шаблон:Farblegende Шаблон:Farblegende Шаблон:Farblegende Шаблон:Farblegende __________
Медицински тестови
Електромиографија
Електромиографија (ЕМГ), миограм је инвазивна дијагностичка метода којом се врши процена функција мишића и неравна контрола мишићних функције.
Како се изводи
уредиСпецијалане електроде (игле) за ЕМГ убадају се кроз кожу у мишић. Електричне активност коју преноси ова електрода из мишића региструје се на осцилоскопу визуелно, а може се чути и преко звучника апарата за ЕМГ.
Након постављања електрода, од пацијента може бити затражено да покреће мишиће (на пример, да савије руку). Присуство, величина и облик таласа - акционог потенцијала - проказана на осцилоскопу даје информације о способности мишића да реагује након стимулације живаца. Спроводљивост и брзина спровођења живаца такође се тестира и изводи заједно са ЕМГ.
Припрема за тестирање
уредиНе постоји посебан облик припреме, изузев што се пацијенту саветује да не користи било које креме или лосионе на дан теста.
Како тест ће се осећати
Ви мај осећати бол или нелагодност када су ставили електроде, али већина људи су у стању да заврше тест без значајних проблема.
Након тога, мишића може осећати тендера или избијен за неколико дана.
Компликације у току ЕМГ
уреди- Крварења (минимална) из коже и у мишићу
- Инфекција нестерилним електродама (минималан ризик)
- Остало: Траума из мишића након ЕМГ може изазвати лажне резултате на тестовима крви (као што је креатин киназа), биопсији мишића, или у другим тестовима.
Индикације за ЕМГ
уреди| Врста радикала | Извор радикала | Физиолошки процеси |
|---|---|---|
| Азот оксид (NO-) | Азот | • Релаксација глатких мишића (контрола васкуларног тонуса) • Разне друге (cGMP) - зависне функције |
| Супероксид (O2-) и сродне (ROS) |
NAD(P)H оксидазе | • Контрола вентилатилације. • Контрола продукције еритропоетина и других функције изазваних хипоксијом. • Релаксација мишића • Пренос сигнала из различитих мембрана рецептора. • Побољшава имунолошке функције |
| Супероксид (O2-) и сродни (ROS) |
Из било ког извора | • Оксидативни стрес одговор. • Одржавање редокс хомеостазе. |
Референце
уреди- ^ Castro, H. (2005-06-01). „Emergency Medicine: A Comprehensive Study Guide, 6th Edition: By Judith Tintinalli, Gabor Kelen, and J. Stapczynski, New York, NY: McGraw-Hill Professional, 2003, 2,016 pages, $175.00 (hardcover)”. Academic Emergency Medicine. 12 (6): 577—578. ISSN 1069-6563. doi:10.1197/j.aem.2005.03.024.
- ^ а б Carpenter, Christopher R.; Raja, Ali S.; Brown, Michael D. (2015-11-14). „Overtesting and the Downstream Consequences of Overtreatment: Implications of “Preventing Overdiagnosis” for Emergency Medicine”. Academic Emergency Medicine. 22 (12): 1484—1492. ISSN 1069-6563. doi:10.1111/acem.12820.
- ^ Seupaul, Rawle A.; Somerville, Geoffrey G.; Viscusi, Chad; Shepard, Andrew J.; Hauter, William E. (2005). „Prevalence of postdural puncture headache after ED performed lumbar puncture”. The American Journal of Emergency Medicine. 23 (7): 913—915. ISSN 0735-6757. doi:10.1016/j.ajem.2005.06.003.
- ^ Euerle, Brian D. (2010), Spinal Puncture and Cerebrospinal Fluid Examination, Elsevier, стр. 1107—1127, ISBN 978-1-4160-3623-4, Приступљено 2024-10-07
- ^ Roost, Kenneth T.; Pimstone, Neville R.; Diamond, Ivan; Schmid, Rudi (1972). „The formation of cerebrospinal fluid xanthochromia after subarachnoid hemorrhage”. Neurology. 22 (9): 973—973. ISSN 0028-3878. doi:10.1212/wnl.22.9.973.
- ^ Chu K, Hann A, Greenslade J, Williams J, Brown A. Spectrophotometry or Visual Inspection to Most Reliably Detect Xanthochromia in Subarachnoid Hemorrhage: Systematic Review. Ann Emerg Med. 2014 Sep;64(3):256–264. e255.
- ^ Братислав Љубишић, Емисија „Културни кругови“, Радио Београд 2, Поводом изложбе цртежа Матије Рајковића у Малој галерији УЛУПУДС-а, Београд, фебруар 2014.год.
- ^ Биљана Грковић, Предговор у каталогу самосталне изложбе Матије Рајковића Културни центар - Мали ликовни салон Нови Сад, Фебруар-март 2015.
- ^ Мр Матија Рајковић, Предговор у каталогу магистарске изложбе' Матије Рајковића', Галерија Факултета ликовних уметности, Београд, мај-јун 2009.
- ^ Александар С. Недок Руска санитетска помоћ Србији у њеним ослободилачким и одбрамбеним ратовима XIX и раног XX века (1804. до 1917. године), Предавање у организацији Академије медицинских наука Српског лекарског друштва одржано 21. априла 2008. године
- ^ Murray, S. 2008 Representing autism. Culture, narrative, fascination. Liverpool, UK: Liverpool University Press
- ^ Rosch, E. 1978 Cognition and categorization. Hillsdale, NJ:Lawrence Erlbaum.