Корисник:Golija/Самуил Смајлс:Средства за штедњу
|
Овај чланак или један његов део кандидат је за премештање на Вики изворе. Уколико овај чланак може бити измењен у енциклопедијски чланак, молимо вас урадите то и обришите ову поруку. |
Средства за штедњу.
„Самопоуздање и самоодрицање уче човека да из свога кладенца воду захиће и свој слатки хлеб да једе; они га уче радити да часно заслужује своје животне намирнице и оно што је добро за њ и што му се повери разумно издаје и штеди." (Лорд Бако.)
„Драги пријатељу, за то ради; ако ти није потребно за храну, можда ће ти требати за лекове. Спасоносно је за тело а добро је за душу и не допушта да нам наиђу плодови немара и лености." (Виљем Пин.)
„Отац, који сина свога никаком занимању или занату не учи, учи га да постане лопов." (Грамански саиси.)
Они који говоре „не иде, не може се" по свој прилици не знају, да велики број људи из радничке класе има приходе, који су сразмерно већи од прихода људи што се баве просветним занимањима.
Писац ових редака посетио је један крај Ренфајшира пре неколико година; тада су радници у угљеним мајданима зарађивали 13 до 17 динара дневно. По једној народној изреци они су новац правили нарочитом машином. Да изнесемо само један пример: један отац са своја три сина зарађивао је месечно 1440 динара, што годишње износи близу 17.000 динара. Отац је био један присебан, отресит, уредан, срчан човек. Докле год су биле добре наднице и зарада он је зором први био који је у окну отпочео рад, а у вече последњи који је посао из руку остављао. Он је у једној години изгубио само пет дана, али он је то постом и празничним данима накнадио. Но како је он мислио да та периода добре зараде и високе дневнице неће дуго трајати, то је он са својом децом неуморно радио, што је год више могао. Повелику своту новаца зарађенога они су одвојили на страну и тако су поступно се дизали, да су купили неколико кућа, а за то време су припремали се и задобијали радом и угледније положаје.
У том истом месту други један радник у угљеном мајдану зарађивао је са своја четири сина сразмерно горњем раднику. Он је месечно заслуживао 1850 динара, што годишње износи 22.000 динара. Породица ова једне једине године купила је пет кућа, а осим тога позамашну количину новца оставила је као уштеђевину на страну. Последња вест коју смо о истој породици добили гласи: да је отац те породице постао предузимач и да је имао шездесет које рударских радника које редсмена, који су код њега радили. Синови су и сами увидели да им је отац далеко отишао. Они су, сва четворица, били такође вредни, разумни, присебни и срчани људи, и радом су сво-јим много припомогли у околини својој на подизању и усавршавању умном и материјалном. У исто време док су ове две породице радничке овако напредовале и успевале, сасвим је другаче судбине била велика множина њихових другова. Ови остали радили су недељно само три дана. Неки од ових трошили су у каванама своју дневну зараду, а други су узимали на обали „Whyskey Ploy". За ту сврху они су најмили четрнаест дана раније сва кола и фијакере да се возе. Последице овога показале су се у понедељницима после тих излета и пијанки. У суседној вароши суд је држао заседање, а пред њим је тада увек стајала гомила већа или мања људи и жена са изнуреним лицима и испијеним очима, а и са разбивеним главама.
Веома је жалосно, али је истина и примећује се, да врло велики број најбоље плаћених радника највећи део своје зараде троши и употребљује на своје чулне похоте и потребе. Сматрало би се за нечовечно и ужасно, када би један човек, кога је судбина одвела међу образоване људе, када би он показао у себи толико саможивости, да четвртину свога дохотка употребљује за своје чулне, личне потребе, а да деца и жена од тога ништа не уживају.
Ребок је пре извеснога времена на једном јавном збору у Дјусберију у Јорку поставио овако једно питање: „Зашто и откуд је то да човек, који ради механички посао и који заслужује годишње 4800 до 7200 динара, мора у исто време да буде груб, суров и неотесан човек? Никака основа нема за то. Зашто он не би био као и други образовани људи што су и зашто да и он нема понашања? Кад се ја враћам својој кући, идући с рада шта видим, шта налазим? Налазим код куће веселу и расположену жену — налазим једну васпитану домаћицу. Имам једну ћер, и она је исто така. Зашто ви дакле не би и код куће нашли срећу и њен осмех? Волео бих баш знати, кад се радник са свога дневнога посла врати својој кући, зашто он не би нашао свој сто застрвен, као што је и мој сто; зашто да му жена није пристојно одевена, као моја што је, за што да не буде чиста, расположена, насмејана, а и њена ћерка исто тако ... Ми сви добро знамо, да сви радници, који су добро плаћени, који имају добру зараду, свој новац потроше у кавани пијући, место да одену лепо своју жену и своје дете. Зашто ти људи не би употребили своју награду и заслугу онако, како ја своју скромну зараду употребљујем: на усавршавање умно и душевно оплемењавање своје породице?"
Зашто не би радници, пошто ручају и благодаре Богу за дати оброк, зашто не би поклонили пажње душевном уживању, него место тога одмах по ручку долазе у прву кавану и ту се забављају? Верујте, радник треба ове ствари да прими срцу и онај није пријатељ радника, који га учи веровати да је он велики човек у држави, а у исто му време не нагласи, које су дужности његовога положаја."
Збиља је врло тешко објаснити расипање и распусност радничких класа. Мора, да је то наслеђени остатак дивљине из прастара времена. Мора, да је то ствар, која је преживела сва времена и њихове мене. Дивљак пије и расипа дотле, док све не утроши и тек после тога, иде у лов или у борбу. Или је то можда заостали и задржани остатак телесне својине у држави, тј. остатак из доба ропства. Ропство је било једно од најранијих људских уређења. Јачи је нагонио и приморао слабијега, да овај за њега ради. Јаче ратничке расе потчињавале су себи слабије ратничке расе и од ових ствараху себи робове. Ропство је постојало на свету од најстаријих времена. У Грчкој и у Риму борбом су се занимали слободни људи, а послове теретне и радове друге, вршили су хелоти и робови. Но ропство је постојало и у породици. Жена је била робиња свога мужа, исто тако, као што је била и робиња она, коју је човек на тржишту купио. Па и међу нама постојало је ропство доста дуго времена. Оно је владало, када је Цезар светом господарио. Оно је владало за време саксонске епохе, када су домаће послове робови вршили. Саксонска је била позната и извикана са своје трговине робљем, а Ирланђани су били њене нај-боље муштерије. Главно тржиште где се робље продавало био је Бристол, одакле су Сакси огромне количине робља извозили у Ирландију и по ирском историјском причању излази, да није било ни једне ирске куће, у којој се не би у исто време налазио бар по један бритски роб.
Када су Нормани заузели Енглеску, они су ропство задржали. Они су Саксе начинили својим робљем и прогласили су их за своју својину. Општинска књига показује да је царина на пијаци Љује у Сусексу за краву била један пени а за једнога крепосника (globae adscriptus1) роба, без услова добивенога слугу, који је био дужан да ради, царина је била — четири пенса. Од тога доба прод-жавало се и трајало је ропство непрестано у различним облицима. Прича се о том „старом добром времену", да је тек за време владавине Хенриха IV (1399 до 1413) било законом допуштено да радници,крепосници, и робови могу слати своју децу у школу и дуго, дуго после тога, нико се од њих није смео дрзнути да без нарочите дозволе, изобрази сина за свештенички чин1. Енглески краљеви су поступно у борбама са феудалном аристократијом убла-жавали законе о робљу. Они су допуштали и давали привилегије за оснивање краљевских градова и места и ако су робови могли у њима да се одрже годину и један дан — тада су постајали слободни грађани тога града и закон их је проглашавао за сасвим независне и слободне.
Последњи робови и крепосници проглашени су за слободне за време владе краљице Јелисавете, али последње ропство у Шкотској укинуто је за време владавине Ђорђа III, на крају претпрошлога столећа. Пре тога времена радници у угљеним и соним мајданима припадали су оном земљишту на коме су становали. Они чак нису имали ни права да одреде колике ће им бити наднице. Као год робље у јужним америчким државама што је добијало, тако су и они добијали само толико, колико им је потребно било за храну и пиће, да би могли само снагу одржати и сачувати се за даљи рад.
Никад се није од њих ни захтевало, да ма за шта штеде, да управ ма каке било уштеде чине, јер они нису имали права на оно што су заштедели. Они се нису никад требали да брину за сутрашњи дан; за то се старао њихов господар. Тако се ства-рала и образовала навика небрежљивости и она још и дан дањи постоји. Шотски радници у угљеним мајданима, који данас зарађују 13 до 18 динара дневно, унуци су и потомци оних људи, који су до краја осамнаестога века били робље. Приступне речи у парламентској беседи, која је 1799 године прочитана у доњем дому, гласе тако, да се радници у угљеним и соним мајданима, који су се сматрали као својина лична, ставе сасвим на слободу и они господари који томе не буду хтели следовати, да ће бити кажњени. Нови акти били су искључиво на то упућени, да се раднички свет, управ робље, да се сасвим стави на слободну ногу. Робови су пре тога заслуживали увек само толико да би се могли издржавати, и ништа нису штедели нити остављали за будућност. С тога се и може рећи да је небрежљивост код радника у угљеним мајданима и рудокопима један заостатак системе ропства.
Данас су се ствари сасвим измениле. Данас је радник слободан сразмерно, у колико му то његов посао допушта. Једино ропство, под којим он пати, јесте страст за пићем. У том односу он је још са-свим сличан Ескимосу и североамеричким Индијан-цима. Зар би збиља радник могао бити слободан? Тада би он морао да ради послове једнога слобод-на, одговорна човека. Он се мора увежбати у само-савлађивању и самоуправљању и савремена, тј. са-дашња задовољства и пожуде жртвовати племенитијим уживањима будућности. Положај једнога радника може се издићи и поправити само помоћу самосавлађивања и самопоштовања.
Данас је радник више, много више државни грађанин, него што је то икада до сад био. Он је данас призната сила и има веома жива учешћа у стварању устава. За њега данас постоје раднички институти, новине, средства за потпомагање и поправљање и морално издизање. Радник данас има приступа у област духовнога рада и с времена на време баш из радничкога сталежа постају велики мислиоци, велики уметници, инжињери, природњаци, песници и они сви наглашавају да дух људски нема класе ни ранга и да не зна за то, и да идеал духа не искључује ни једну класу људи. Утицај поправљања и морала утиче на друштво до у њего-вим најдубљим дубинама и сваки нам дан даје изо-биљне доказе о подизању индустриских радничких класа на положај једне социјалне силе. Може се показивати незадовољство, и оно се збиља и показује; али незадовољство је само неопходни услов за напредак; јер се нико неће осетити побуђен, подстрекнут да тежи даље, у виши положај, кад не би пре тога био незадовољан са нижим положајем из кога би рад био да изиђе. Задовољан бити значи почивати и мировати, а из основних и разумних разлога незадовољан бити значи: тежити, значи радити да се нешто у будућности створи.
Радничке класе врло се потцењују. Ма да оне добијају зараду или дневнице, које надмашују просечну зараду људи што се баве умним послом, ипак, многи од њих немају других мисли, него да станују по забитним и рабатним кућама и да сувишак у времену што га имају и новцу у пићу утроше. Изгледа као да њима оскудева пажња према себи самима и поштовање своје сопствене класе. Они нас утврђују у мишљењу да у раду лежи нешто што човека понижава; а ништа погрешније и лажније него то схватање. Рад сваке врсте доноси собом и даје достојанство и чини част човеку, који га ради. Највише је без части и достојанства човек који је немаран и лен.
Способни радници, само када би хтели имати воље за то, могли би задобити исто тако висок по-ложај у друштву, као што га имају образоване класе људи. Шта њих задржава да се не издижу? Једино их задржава та околност што они своје сло-бодно време неће на то да употребе да образују свој дух. Они имају новаца у довољној количини; али њима не достаје не новац него образовање. Они треба да знају, да положај једнога човека у друштву не зависи од тога шта и колико он зарађује, него од његова карактера и од његове интелигенције. Ако су они искључени, тј. ако немају права у друштву, то су се већим делом или они сами искључили, или је то искључење отуда, што се они не користе околностима и приликама, јер су расипачи и њихову зараду дају за задовољење жи-вотињских прохтева и за то што не негују најпле-менитије особине свога бића.
Ма да имају велику зараду и добру дневницу, они се и у оделу и у разговору као и у обичајима придржавају онога, што читаву класу обележава, то јест у слободним часовима су нечистих и неопраних руку, одело им је прљаво и исхабано. Један радник, ма како он био способан, увек је склон своју свест и разум свој да прилагоди разуму другова који се налазе на најнижем нивоу. Чак и оне посебне награде и новац од њих што га заради нарочитим умешним радом врло је често за то или томе намењен да радника деморалише, да га понизи. Међутим он би се могао тако пристојно одевати; он би могао тако добро живети, могао би да прибави себи и физичке и духовне насладе и угодности исто тако, као што то имају разне врсте просветних радника. Али не! Изнедеље у недељу и де то једним те једним путем: заслужена зарада се поједе, она је жртва каване и кад рад застане или кад наиђу болести, сиротињски дом постаје још једино уточиште. Како да се излече ове ужасне недаће и беде? Једни веле: излечићемо их бољим васпитањем; други говоре: помоћу моралнога и религиознога поучавања, а трећи наговештавају: треба удесити бољи породичан живот, дати боље жене и боље мајке. Нема сумње све би ово допринело побољшању народа. Сасвим је јасно и очигледно да у народу влада мрак незнања, безграничнога незнања, и то се незнање мора отклонити пре него што би ваљало ишта радити на побољшању нижих класа. Мора се изменути цео рад, цео се карактер њихов мора да промени и људи се морају још из најраније мла-дости своје привикавати самосавлађивању, брижљивости и раду.
Време када наступе добре и велике дневнице не оставља на душу народа никакав добар упечатак и траг. Зарада и дневница су се дизале, а морал је опадао, а рад који је рађен и свршаван рђаво је извођен. Карактер енглескога радничкога сталежа очигледно се погоршао. Ми смо отпочели и сувише да се ослањамо на иноземство. Трговина поче да пропада, а радници као год и фабричари и они што дају рад, осетише огромне штете и губитке у капиталу. Лорд Абердин био је мишљења, тј. тврдио је, да је за време оскудице рада у јужном Велсу раднички свет оштећен био са 72 милијуна динара. Сто и двадесет хиљада радника од једном је остало на улици без рада и за то време нерада сваке недеље је на заради губљено 3,600.000 динара. Шта пак послодавци мисле о овоме није тешко погодити. Али неће бити залишно, ако изнесемо не-колике податке. Један велики поседник мајдана у јужном Ланкастру вели: „Пијанство се умножава и расте и принудна средства што се чине, нису у стању да заплаше људе. Раднички народ добио је већу дневну зараду и право гласања, пре него што је образовање утицало и припремило их на промену."
Једини пут и начин да се свемоћ незнања ослаби, јесте у томе, да се знање појача и умножи. Када се јави сунце на обзорју, на истоку, тада се растура мрак и тама и тада се крију у своје рупе мрачна буљина, слепи миш и остале ноћне граб-љивице. Нека се народу да образовање — нека се народу да боље васпитање, то ће се број злочина извесно умањити, то ће слабити и све више губити се пијанство и безакоње, нестајаће поступио све-моћи зла и беде. Мора се признати да васпитање, само васпитање није довољно за ову сврху. Паметан човек може бити уједно и паметна ванцага и што је паметнији, то може и паметнија ванцага и неваљалац да буде. Према овоме васпитање се мора заснивати на религији и моралу. Јер васпитање само собом неће моћи да отклони и у корену убије порок и порочне наклоности. Неговање и образовање духа има мали и то незнатан утицај на морално поведење. Могу се у књижевности видети веома умешни, спремни људи, који немају никаква ослонца, који су небрежљиви, трошаџије, расипачи, пијанице и који просто живе и тону у извесним пороцима. Из тога се да закључити да се васпитање мора засни-вати на вери и моралу. Ни сиромаштина народа не задаје толико бриге са њеним друштвеним падом и понижењем, као што се то обично сматра. Питање је по својој битности чисто морално. Када би се зарада и дохоци раденичких класа могли изненада да удвоструче, то се њихово благостање не би подигло, нити удвостручило; јер благостање човеково не лежи у имању, у новцу. У ствари те удвојене наднице, та дупла зарада могла би лако клетву да донесе, место што би требала благослов да излије. Код многих би та дупла зарада донела удвојену или појачану употребу пића разних и њених последица, тј. увећао би се број пијаница и пијанства, број судских парница и злочина.
Др. Бревстер у Единбургу вели ово: „Врло би мало донело мира и среће људскоме друштву када би се велике истине материјалнога света ограничавале на мудраце и образоване људе. Тако ограничена подела знања престала би у брзо да буде благодет за свет. Светске науке и знања и духовне науке - та удвојена струја духовне животне крви човечанстване сме да протичу само кроз велика друштвена тела и кроз њихове главне делове, него она морају да протичу и кроз најмање жилице и канале друштва и да друштво могу хранити и чистити. Знање је мана, али је у исто време и лек за наше морално биће. Тамо где је злочинство отров, знање је контра отров, који злочинству не да маха да се развија. Друштво може да избегне кугу, може невољу глади да преживи: али демон незнања са својим ужасним пратиоцима, злочинством и насиљем, упада у сва склоништа, разорава наше уредбе и рај друштве-нога уређења претвара у праву пустињу. Услед тога друштво има великих дужности, које треба да их испуни. Као што држава казни злочинство, тако исто има дужност, да се од злочинства заштити. Као што нам држава прописује и даје законе, исто тако треба да нас научи да те законе читамо и докле нас тако учи, мора нас поучавати племенитим истинама, које нам износе моћ и мудрост великога законодавца; на тај начин држава распростире и шири знање, образовање узима све веће размере и чини људе задовољнима, срећнима и скромнима и тако их припрема да буду у исто време и мирни и послушни грађани."
Покојни нотимгенски мајор Вилијам Фелкин, који је у почетку и сам био радник, рекао је једном ово: „Ако је неко рад да поправи своје стање, он мора толико заслуживати колико је год више могућно, а толико мало трошити, што је мање могућно и мора пазити да оно што утроши у колико је више могућно створи њему и његовој породици уживања. Прва уштеда, коју радник од своје зараде учини и на страну остави јесте први и најважнији корак на путу његовога потпунога обезбеђења и праве независности. Ако радник то постигне те изведе, а постићи га може и најсиромашнији радник, осетиће благослов тога. Радник се мора старати да укупни издаци остану у кругу чистих примања и прихода, при чему се све случајне потребе брижљиво проуче. Наравно да се ово постигне треба се паштити, треба уложити труда, присебности, пред-виђености и по могућству нешто самоодрицања.
И ако добро знам шта то значи за незнатну награду дуге сате и читав дан радити - ипак сам уверен, да се може и тад уздржавати; и како добро знам као и сваки други радник што зна, коме су и упућене ово речи, то се усуђујем да му изнесем своје искуство: добитак што га имамо од незави-сности много је значајнији и много више вреди, него издаци што смо их учинили да до ње доспемо, и друго: постигнуће независности, мање или више лежи у моћи самих људи и њихове добре воље и заузимљивости.