Корисник:Golija/Самуил Смајлс:Навике штедише
|
Овај чланак или један његов део кандидат је за премештање на Вики изворе. Уколико овај чланак може бити измењен у енциклопедијски чланак, молимо вас урадите то и обришите ову поруку. |
Навике штедише.
„Главна је ствар да човек научи сам себе савлађивати." (Гете)
„Највећи број људи раде за садашњост, њих неколико раде за будућност. Умни људи раде за обоје — за будућност у садашњости и за садашњост у булућности." (Guesses at Sruth)
„Тајна свакога успеха састоји се у томе да човек зна, како се ваља самоодрицати ... Кад се већ једном човек научи да се обузда, то је онда најбоље васпитање. Докажи ми да можеш да водиш надзор над самим собом, и ја ћу ти рећи да си ти васпитан човек, а без тога је свако васпитање готово без вредности." (Г-ђа Олифант)
„Цео свет виче: Где је човек који ће да нас спасе? Дајте нам једнога човека! — Не гледајте забога тако далеко за тим човеком; он је ту, тако рећи, да се руком домаши. Тај човек то сте ви: то сам ја, то си ти, то је свак од нас... А како се из самога себе може створити човек? Ништа теже него кад се не зна како се мора хтети, а ништа лакше, него кад се хоће." (Александар Дима)
Сваки човек може да удеси безбедан опстанак и угодан живот; то му је у домашају, само, ако нађе погодне путове и ако пође њима да свој живот погодно уреди и да у њему ужива. Људи, који за свој рад добијају велике и добре плате, исто тако могу постати капиталисте и могу имати извеснога удела, који им припада, у напрецима и благостању друштва људског. Но сви људи могу да побољшају свој положај и положај своје класе само у том случају, ако уложе труд у свој посао, ако покажу јаку делатност, савесност и штедљивост. Данашње грађанско друштво не страда толико од оскудице у новцу, колико пати од расипања новца. Много је лакше зарадити новац, него научити како се новац паметно може да употреби. Није богаство оно што неко заслужи, него богаство је начин, на који неко чува и троши оно што заслужи. И кад неко својим радом постигне више него што је потребно за њ и за његову породицу, те, услед тога, може један, ма и најмањи сувишак да оставља на страну, тај извесно има у себи основе за друштвено благостање. Уштеде могу бити ма како незнатне, оне ће ипак бити довољне, да такога човека начине независним. Нема основа тврдњи, да један добро плаћен радник не би могао да оставља на страну за капитал један део своје зараде. Ту се изискује самоодрицање и нешто кућења. Заиста, најзнаменитији индустријалци у данашње време, јесу већином људи, који су се издигли на површину из најнижих радничких редова. Оно што чини разлику између радена и трудољубива човека и нерадника, јесте гомилање искуства и умешности и од самога радника зависи хоће ли он свој капитал да одваја на страну, тј. да штеди, или ће да га троши. Ако га штеди, то ће увек моћи увидети да има врло много прилика, да уштеђени сувишак погодно и корисно употреби. Кобден овако говори својим суграђанима: „Када сам ту скоро био у Ланкастру, ја сам у друштву неколико пријатеља посетио једну фабрику. Та је фабрика једнога предузимљива и радна човека, чије ћу име за сад да прећутим, али рецимо, зове се Смит. Кад је рад у фабрици отпочео, у њој је прилегло на посао, ништа мање, него три до четири хиљаде људи, седам стотина парних ткачких машина зврјало је под једним кровом. Кад смо се после прегледа фабрике кренули'натраг, један од наших пријатеља, који су ме пратили, потапка поседника ове фабрике по рамену и пријатељски поверљиво прозбори: „Господин Смит пре двадесет и пет година и сам је био обичан радник и за све ово што има, он благодари једино и једино сопственоме труду и своме скромном начину живота." На ово одговори господин Смит, са пуно простосрдачности: „Не, за све ово ја благодарим само себи; ја сам се оженио девојком која је имала, тј. била имућна: јер она зарађиваше и сама; кад сам је био узео, као радницу у ткачкој радионици, имала је осам и по динара недељно ..."
Штедња у времену, стоји у подједнакој сразмери са штедњом у новцу. Франклин је рекао „Време је новац". Ко жели новаца да заради, он то може постићи паметном употребом времена. Ну време се може утрошити и на многе друге добре и племените послове. Време се може употребити на учење, на проучавање, на раду уметничком, на раду у науци и књижевности. Уштеда у времену може се изводити на систематски начин. Тај се систем овако подразумева: да се извесне сврхе тако постижу, да се при томе у времену ништа не изгуби, ништа не пропадне. Сваки трговац или занатлија мора уредно и систематски у својим пословима да поступа. Исто тако треба да ради свака домаћица. За сваку ствар мора бити одређено место и свака ствар мора се налазити на своме месту, и за сваку радњу мора бити утврђено извесно време и свака ствар мора бити урађена кад јој је време. Ми овде не треба да доказујемо да је кућење корисно. Нико не може одрицати да се врлина штедње не може научити и увежбати. Ми имамо о овоме многобројних примера. Оно што су могли да учине неки људи, то исто могу и други учинити. Ну она штедња која доприноси болове, није никаква врлина. Баш насупрот томе, она чини да се можемо уклонити и управо заштитити од многих недостојних и презривих ствари. Она захтева од нас самоодрицање, али ниуколико не изискује, да се одречемо свакога достојнога уживања. Она нам ствара много заслужних и правичних задовољстава и радости, које нас, ако их распикућски и без рачуна трошимо, просто харају.
Нека нико не каже да не може штедети. Врло је мален број оних људи, који не би збиља никако могли, да за недељу дана уштеде који динар. Када се недељно заштеди само три динара, то онда та свота, за двадесет година нарасте на неких три хиљаде динара, а за других, нових десет година, она се готово дуплира. Неко може рећи да није у стању ни приближну своту овој да уштеди. Па лепо, ако се штедња не може почети са три динара, почните је са два, па и са једним динаром. Ни то неможете? Добро! Почните је с марјашем. Почните је ма и са најнезнатнијом сумом; али на сваки начин је отпочните. Уштеђивати недељно по један марјаш, то такође за двадесет година износи повелику своту и ако се то даље улаже тако још за других десет година та ће се сума удвојити. Најважније је у свему то, да се створи и образује навика за штедњу и самоодрицање. Штедња не тражи ни од кога какву необичну срчаност, никакву изванредну свест, нити надчовечју врлину. Она тражи просто, здраво расуђивање и моћ да човек одбије од себе саможива и себична уживања.
У самој ствари штедња је здрав разум, који своју делатност развија у свакодневним стварима. Она не захтева никакву сјајну одлучност; за то је довољно нешто мало стрпељивога самоодрицања. Почети, само почети! То је њен мото. И што се човек више вежба у навикавању штедње, у толико је она лакша и у толико брже и лакше човек савлађује самога себе и незнатније му изгледају жртве, које она изискује.
Може неко запитати : Да ли је могућно човеку, који има малу и незнатну награду, ма колику своту да одваја на страну и штеди, кад мора сваку парицу да да за одржавање своје породице? Нас чињенице и факта уче и доказују нам, да збиља има породица, које се налазе у веома оскудном и бедном стању, па ипак и од своје злехуде зараде најнезнатнији сувишак одвајају на страну и штеде. И кад то неколицина могу да постигну, онда то исто могу постићи сви они, који се налазе у сличним околностима, а да у исто време не буду лишени оних правих задовољстава и уживања што им припадају. Како је то саможиво кад неко, који се за рад добро наплаћује, све што добије само и једино за себе употреби! Како је то саможиво кад неко све што заради из недеље у недељу до парице утроши, не остављајући ништа на страну! Кад чујемо да је умро овај или онај човек, који је имао велику плату или дохотке, а жену и децу је оставио у јадном стању и без средстава, оставио их случају, да се одрже или пропадну — то онда ми сматрамо као немарност или неувиђавност за штедњу. А сразмерно се мало помишља на оваке случајеве. Може бити тад иде напред пружена рука. Припомоћ и прилог у корист оних који су остали, могу нешто допринети и потпомоћи, али могу и не помoћи и тако те и таке несрећне породице су просто осуђене да пропадну у сиротињи и оскудици.
Па ипак најпростија памет, тј. здрав разум, могао би из овакога стања да нађе излаза. Треба укратити себи ма какво незнатно чулно или себично уживање - било то чаша пива или цигара дувана - и у низу извесних година човек, који је тако радио, уштедео је штошта за друге, место да је то на себе утрошио. Безусловна дужност и најсиромашнијега човека је да се брине за сопствен опстанак и одржање, да се брине за одржање своје породице за у будуће, када наступе болести и оскудица — а ове две недаће врле често посећују људе, често чак и онда, када им се ови и не надају и кад их ови и не очекују.
Сразмерно мален број људи може постати богат; али највише њих имају то у својој власти, да радом и кућењем толико стеку и зараде, колико је довољно за њихове личне потребе. Такви људи могу шта више уштедом доћи до толикога иметка, да им он може бити сасвим довољан да их од сиротиње сачува, а у старим данима живот да им обезбеди. У овом случају није толико оскудица у приликама, колико је оскудица у доброј вољи, која тако често стаје на пут нашем кућењу. Људи могу непрекидно радити и главом и рукама, али се не могу да задрже, да оно што зараде врло лако не утроше, ради рахатнога живота.
Велика већина људи претпоставља уживања и задовољства вежбању у самоодрицању. Али, морамо рећи, да се трошаџије не налазе само у радничкој класи. Врло често чујемо о људима, који су кроз дуге године врло много зарађивали, па кад изненада умру, оставе породицу и децу без кршене паре. Готово свак зна по неколико таких случајева. Деси се да чак и покућанство, којим су се служили такви људи није њихово, то јест, да не остане породици. Оно се распрода да би се исплатили дугови око сахране, или да би се исплатили дугови, што су их за време нерасудна живота учинили.
Новац представља гомилу ствари без вредности или гомилу предмета без стварне користи. Али новац представља и нешто скупоцено и важно, а то је независност. Овако посматрајући новац, он има велику моралну вредност. Као јaмство за независност служи скромна и плебејска наклоност ка кућењу, која се одмах оплемењава и подиже на ступањ једне од најзаслужнијих врлина. Булвер вели: „Никад се у новчаним околностима немој лакомислено опходити; новац је карактер". Неколике најлепше особине човекове почивају на правилној употреби новца - нпр. великодушност, доброчинство, правичност, часност и увиђавност. Многе човекове најрђавије особине имају свој основ и извор у рђавој употреби новца, тј. у рђавом руковању новцем -нпр. грамжљивост за новцем, тврдичлук, расипање, разметање.
Ни једна класа људи која је живела штоно реч из руку у уста није ништа стварно и велико створила. Људи који све утроше што зараде, вазда се налазе на ивици оскудице. Они су просто принуђени да буду слаби и немоћни, управ робови времена и околности. Они управ сами потпомажу томе да вазда сиромашни остану. Они то плаћају тиме што немају поштовање према себи самима, нити уживају поштовање других људи. Њима је немогућно да се отргну и да постану сасвим слободни и независни. Довољно је да човек не буде штедљив, па да изгуби мужанство духа и срчаност.
Али човек, који је ма колико заштедео, па макар то била и најнезнатнија уштеда, налази се у сасвим другачем положају. Онај незнатни капитал, што га је оставио на страну, вазда је један моћан извор. Такав човек није више игра времена, нити игра судбине. Он сад може свету слободно у очи да погледа. Он је у неку руку сам себи господар. Он сад може своје услове да поставља. Тада га нити ко маже купити, нити продати. Такав човек може весело и задовољно да погледа у будућност: он иде са срећом и задовољно старости у сусрет.
Кад су људи разумни и расудни, они обично умерено и паметно поступају. Нерасудан човек троши свој иметак исто онако, као што га дивљак један троши, чим га дограби у своје руке; он не помишља на сутрашњи дан, не помишља да може наступити време нужде. Али један паметан и разуман човек мисли на будућност; он се још за раније припрема да сачека сваку недаћу, која би могла да наиђе на њ или његову породицу и такав се човек за времена пашти да оне, који су му мили и драги заштити и обезбеди од случаја.
Колико и колико одговорности ставља себи на грбину човек који се жени! Мало је њих који озбиљно помишљају на ту одговорност. Можда је то тако мудро уређено. Јер сувише озбиљно сматрање и размишљање могло би одвести у другу крајност да човек избегавајући ту одговорност избегне, тј. лиши се брачнога живота. Али чим се једном човек ожени и ступи у брачни живот, он одмах треба да се потруди, да не допусти да оскудица пређе преко прага његова дома и тако зараније сачува пород свој, да онда, кад се он с лица земље и рада уклони, не стану на терет грађанском друштву.
Имајући ову сврху у виду, кућење је врдо важна дужност. Без кућења нико не може бити правичан, нико не може бити исправан. Непредострожност је страшило и ужас за жену и децу и онда, кад из незнања проистиче. Отац који пије, троши сувишак својих средстава, јер се мало стара за породицу и ништа не оставља за собом, а кад умре оставља породицу без икаквих средстава, да буду тако жртве целога живота. Има ли ужаса који би био страшнији од овога? И ипак овим путем у животу иду многи, врло многи људи из сваке класе нашега друштва. Средњи и виши сталеж имају толико исто дугова, колико их имају и сиротињске класе. Сви живе трошећи више, него што им средства допуштају. Често пута живе распикућски. Они теже сјају и господству, теже задовољствима и уживањима; они се боре и отимљу да постану богати, да би имали средстава за трошење, боре се да би само могли пити тешка вина и да би могли приређивати богате гозбе.
Када је посланик Хјум, пре неколико година у скупштини (у доњем дому) рекао, да се некако начин живота у Енглеској издигао, узео неки виши тон, тада су се посланици гласно смејали. Међутим његово опажање је потпуно правилно и истинито. А данас је оно куд и камо оправданије, него што је некада било. Мислени људи сматрају да се данас и сувише журно живи, да управо живимо на јуриш. Укратко рећи, ми живимо трошећи, живимо распикућски, живимо боље, него што нам то допуштају наша средства. Ми просто траћимо и расипамо своју зараду, а поред ње често пута страћимо и свој живот.
Многи су људи врло вредни и предузимљиви у новчаном зарађивању, али не знају како да се њиме, тј. новцем, помогну и користе, или, управо не знају како треба утрошити тај зарађени новац. Они су врло вредни, имају умешности да новац зараде, али оскудевају у потребном разумевању, како треба новац употребљавати и трошити. С времена на време нас обузме страст да уживамо, да се наслађавамо и проводимо и ми тој страсти следујемо без обзира на њене последице.
Навика за штедњу највише проистиче из жеље да своје друштвено стање и положај поправимо, као и из жеље да створимо и припремимо што лепши и безбеднији положај онима, који од нас зависе. Она дакле одстрањује од себе све оно што није битно и лишава се, тј. избегава свако распикућству и без рачуна у лудо трошење. Нека је ствар скупа, ма коштала и најмању суму новаца, ако је само излишна и непотребна. Мали издаци повлаче за собом велике издатке. Куповањем ствари, које нам нису потребне, ми се ускоро навикавамо на расипање и у другим приликама и односима. Цицерон вели: „Тежња да се купи, не да се има, значи имати извесну ренту. Многе одводи собом тежња за куповином. Овде има нешто веома јевтино да се купи; дај, овамо, да га купимо!" „За шта ће вам? Управо, чему ће вам та ствар?" „За сад ми она ништа не треба, али ће извесно доцније доћи време, када ће затребати и бити од користи". На такав се начин много што шта купило. Неки купују старо посуђе, или друго шта толико много, да би просто могли читав један дућан испунити. Други опет купују старе слике, стари намештај, купују стара вина, све, све буд зашто ствари! Не би лежала велика штета у куповини тих старих ствари, када не би тако често биле купљене на рачун поверилаца, познавалаца и намерника. Хорац Валпол рекао је један пут: „Ја мислим да више неће бити продаје на добош, јер ја немам ни стопе простора више за те ствари, нити једне крајцаре новца за њих."
Људи морају још у младим данима и у средњим годинама да се паште око набавке средстава, која су потребна, ако су ради да своје старе дане проведу у срећи и задовољству. Ништа није жалосније, него видети старога човека, који је највећи део живота пробавио у раду и био веома добро плаћен, а он је сад дотле пао у нужду, да мора просити, па се хранити и да се мора ослонити на милост својих суседа или на сажаљење странаца. Ова или овака појава треба свакога човека још у раним годинама живота да нагони на одлуку, да се за раније састара за самога себе да ради и штеди за своју породицу за доцније доба.
Човек треба штедњи да се вежба још у младости, а у старости да са уштеђевином уме поступати и то увек тако, да расходи не надмаше приходе. Млад човек има пред собом далеку будућност, за време које се он може обучити да упозна основе кућења; док се други приближује крају свога животнога пута и са собом ништа не носе. Но то ипак није обичан пут. Млад човек троши и расипа исто тако обема рукама, као што је то и његов отац радио, а често пута расипа луђе и безобзирније него отац. Он отпочиње свој живот онде, где његов отац свој весели живот завршује. Он троши више него што је потрошио његов отац, када је био у истим годинама и већ сад је преко ушију запао у дугове. Да би задовољио своје непрестане потребе, он се служи несавесним средствима и прибегава недопуштеној заради. Он покушава да брзо и на лак начин набави новаца;он шпекулира, улази у дрска предузећа, која надмашују његов иметак, и наскоро после тога остаје го као пушка. На тај начин он извесно прибира искуство, али то искуство није резултат доброга рада и пословања, него је последица рђавога рада.
Сократ саветује родитељима да пазе како раде и поступају њихови штедљиви суседи и да извлаче за себе користи и примере од њихова рада. Штедљивост је у основи практична и најбоље се може научити фактима и чињеницама. Узмимо овај пример: Рецимо да два човека зарађују сваки по шест динара дневно. Оба се они налазе, што се тиче породична живота и издатака, у истим околностима. Па ипак, један од њих вели, да не може да штеди и не штеди; међутим други говори да може да уштеди, он од своје уштеде редовно оставља у штедионицу и на крају крајева стиче леп иметак. Самуел Џонсн врло је добро знао шта је сиротиња и оскудица. Некада се он потписивао са „Imprausus" што значи онај који није ручао. Он је заједно са Савацом кроз улице лутао не знајући где ће довече да прилегне, да би се одморио. Џонсн није никад заборавио сиромаштину, у којој је провео младост своју и вазда је саветовао својим пријатељима и читаоцима да сиромаштину отклањају и избегавају. Као и Цицеро и он је тврдио да је кућење најбољи и најлепши извор за благостање. Он је кућење назвао кћерју обазривости, сестром уздржљивости и мајком слободе. Он овако говори: „Сиромаштина нам одузима толика средства за доброчинства и чини нас толико немоћнима да се одупремо природним и моралним недаћама; она нас спречава да употребимо сва часна средства за сузбијање зла. Одлучите се дакле да не будете сиромашни; и оно што имате немојте сасвим да утрошите.Умереност није само основ спокојству, него је у исто време и основ доброделатности. Нико не може другоме добра учинити, ако сам од другога помоћи изискује; ми морамо доста да имамо пре, него што можемо ма шта сувишнога имати". А на једном другом месту он вели овако: „Сиротиња је велики непријатељ човекове среће. Без икакве сумње сиротиња поништава слободу и она доприноси да се извесне врлине не могу да развијају, а друге опет тешко падају . . . Сваки, који се из буди каквих разлога плаши оскудице, треба да стави себи у дужност и да науч основна начела штедње, начела наших разумних предака и да стекне, тј. да се извежба у вештини ограничавања издатака. Јер без привређивања и кућења нико не може постати богат, а ко кући и привређује не може бити сиромах."
Где се привређивање сматра као ствар вежбе и обуке, ту се оно никад не осећа као терет; а они који су то израније запазили, зачудиће се кад виде колико то много чини за морално јачање, за духовно образовање и личну независност, кад се сваке недеље редовно оставља на страну или заштеди неколико пара или динара. У сваком таком покушају привређивања има извесна количина достојанства. Већ само навикавање и вежбање у штедњи има извесан благотворан утицај. Оно изазива у човеку самоодрицање и карактеру даје извесну јачину. Последица тога јесте примирена, припитотомљена нарав. Штедња управо васпита човека да буде умерен. Штедња је заснована на увиђавности и прорачуну. Њен карактерни знак јесте обазривост. Она позајмљује и даје врлини господарство над равнодушношћу. Али, пре свега и на првом месту, она ствара угодност, разгони бригу и односи многе непријатности и страховања, која би нас иначе могла кињити.
Неко ћe можда рећи: „Па то се не може постићи: то се просто не да извести!" Ну ми одговарамо: сваки може бар што год учинити. „Не иде" — та реч „не иде" јесте пропаст за појединца, а и за читаве народе. Заиста, нема празнијега расговора, него казати „не иде". Да узмемо један пример. Чаша пива кад се дневно троши стаје годишње близу 80 динара. Та је сума довољна, да у неколико осигура живот једнога човека. Или, кад би се иста сума, што иде на пиво, редовно улагала у штедионицу, она би после двадесет година изнела 3000 динара. Али врло је много људи који дневно попију и по шест чаша пива, а та би сума, дата за толико пиво, после истога времена донела шест пута већу суму заштеђена новца. Човек, који дневно цигло један грош за пиће троши, упропасти за педесет година близу десет хиљада динара, па и више.
Један занатлија препоручивао је своме момку да оставља „беле паре за црне дане". После извеснога времена занатлија запита тога човека: колико је одвојио на страну, колико је заштедео. „Верујте ми нисам ништа уштедео", одговори овај. Ја сам радио све онако како сте ми ви говорили, али сам јуче био некако зловољан и суморан, одем у кавану и тако све утрошим". И осећај поштовања самога себе тражи да човек, без помоћи другога, одржава себе и своју породицу. Сваки способан човек, који се сам помаже, поштује самога себе. Његове личне наклоности, његове навике, искуство, наде и страховања - и ако су за другога без вредности, за њега су од врло велика значаја. Они делују на његову срећу, на његов посведневни живот и на његов целокупни опстанак. Он се не може другаче ни сматрати него као најзаинтересованије лице за све оно што се тиче непосредно њега самога.
Да би један човек био правичан и исправан, он мора мислити не само на себе, него и на дужности које има према другима. Може човек колико год хоће мислити на своје високо опредељење, на вечите интересе у којима он има свога удела, на план природе и провиђења; може мислити на дух, којим је обдарен, на способности и љубав што у њему живи, на своју постојбину - и кад на све то помишља, он ће престати сматрати, да је створ без значаја и без вредности. Нека, дакле, сваки има поштовања према самом себи - према своме телу, своме духу и своме карактеру. Самопоштовање, која има свој постанак у љубави према самом себи припрема нас, да чинимо прве кораке ка оном што је боље, тј. води нас поправци. Она подстрекује човека да се издиже, да гледа испред себе, да свој дух развија и усавршава и да свој положај поправља. Поштовање самога себе јесте корен многих врлина - чистоте, смерности, оданости, присебности. Подцењивати самога себе, значи тонути, значи на ниже падати, тамо се спуштати, где порок борави.
Сваки човек може на извесан начин сам себе помоћи. Ми нисмо само проста сламка у пољу, с којом се може ветар по вољи играти, него ми имамо у себи слободу опхођења и рада; обдарени смо способношћу да се опиремо таласима који хоће да нас поплаве и способношћу да се одржимо на површини и сваки одређује сам себи пут у животу. Сваки се од нас може у моралном погледу издићи и усавршити. Ми можемо неговати чисте мисли. Ми можемо радити добра дела. Ми можемо разумно и умерено живети. Ми се можемо унапред побринути и припремити за тешке дане, ако наступе. Ми можемо добре књиге читати, можемо позајмити добре учитеље себи и тако божјом помоћу на земљи обезбедити се. Ми можемо својим животом тежити највишим циљевима и можемо вазда најузвишеније циљеве пред очима имати.
Један енглески песник овако каже: „Љубав према себи самоме и љубав према људском друштву јесу једно исто". Човек, који се сам поправља, поправља и друге људе. Он доводи друштву једнога даљега, правога човека. И пошто се гомила састоји из појединаца то неминовно следује, да кад се сваки појединац поправља, да се поправља и целина. Друштвени напредак је последица напретка појединаца. Целина не може бити чиста, кад нису чисти појединци, који ту целину сачињавају. Друштво, укупно узевши, јесте огледало односа појединаца. Све то је само понављање оне непобитне свакидашње истине; али свакидашње истине морају се врло често понављати, ако се хоће да имају своје право дејство.
Осим тога човек, који се сам издигао на један виши положај, боље је оспособљен, да и оне на један виши ступањ уздиже, који долазе с њим у извесан додир. Такав човек има више силе и снаге. Његов се видокруг проширио. Он јасније види недостатке других људи, који треба да буду отклоњени. Такав човек може много да припомогне другима да се из једнога стања у бољи положај издигну. Такав човек врши своје дужности из сопствене моћи и може са много више угледа на друге утицати, опомињући их, да је нужно испуњавати према себи исте дужности. Ко је тај што би радио или што би могао радити на побољшању друштва, а сам се налази у блату попустљивости и не може сопствене рђаве наклоности да сузбије? Како може он учити чистоти у разумности, кад је и сам пијанац и небрига? „Лекару, излечи се најпре сам!" - то је одговор његових суседа.
Главна мисао ове наше напомене у овоме је: у појединачним приликама и поправљању, које желимо да изведемо, ми морамо од нас самих почети. Наше евангелије морамо да проповедамо сопственим животом. Ми се морамо поучавати нашим сопственим примерима. Ако хоћемо на друге да дејствујемо оплемењавајући их, ми морамо најпре себе саме оплеменити. Сваки може на самом себи да покаже резултате; сваки може да отпочне са самопоштовањем. Несигурност живота јесте један врло јак подстрек да се човек побрине за будуће тешке дане. Та брижљивост и припрема јесте како морална и друштвена, тако и религиозна дужност. „Ко се не брине за самога себе и за своју породицу, тај се одрекао вере и грђи је него ма какав иноверник".
У Адизоновом „Мирзином огледалу" има једно ванредно место, где се живот човеков пореди са прелазом преко моста од сто сводова. Црн облак надвисио се на оба краја моста. Код самога улаза скривене су готово једна уз другу ужасне провалије, у које пропадају безбројне масе света, чим стану ногом на мост и пођу на другу страну. Те провалије бивају све ређе што се човек више приближава средини моста; те провалије постепено се губе и ишчезавају, док најпосле само неколицина њих стигне оној другој удаљеној половини; ну тај мост је при изласку готово сасвим пуст. То описивање Адизона одговара посматрањима, која су чињена у погледу трајашности човекова живота.
Према овоме, дакле, задатак човека је да научи разумети и појмити законе здравствености и да се уме њиховим последицама одупрети користити — у случају болести, несреће и превремене смрти. Ми не можемо да избегнемо, тј. ми се не можемо извући испод последица природних закона, па ма како и колико да би добро мислили. Главно је да смо поступили добро. Творац неће ниуколико изменити своје законе, да би их прилагодио нашем незнању. Он нас је обдарио разумом тако, да ми те законе можемо да схватимо, разумемо, како би се по њима могли управљати; у противном случају ми морамо подносити последице неизоставних страдања, болова и неопходне патње и бриге. Често пута чујемо где неко узвикне: „Зар неће нико да ми помогне?" Тај узвик је несрећан, болни, безнадежни глас. Он је често пута узвик најгрубљега разгњевљенога простаклука; изврсан, ако га узвикују људи, који би се лако могли помоћи са мало присебности, самоодрицања и штедљивости.
Многи људи треба још да уче и да науче да из њих самих происходе врлина, знање, слобода и напредовање. Законодавство може за њих врло мало да учини: оно их не може направити срчаним и разумним и таким, да се могу осетити у благостању и добру. Основни извори и узроци беде и оскудице највећега броја људи налазе се на местима, која су врло далеко удаљена од законодавних и парламентских закључака.
Распикућа се подсмева законодавству. Пијанац пркоси законодавству и шта више присваја себи право да се одрекне предвиђености и самоодрицања — он, у том случају, кад се нађе у бедном положају и оскудици, баца кривицу на другога. Народни говорници, који око себе скупљају гомиле народа и говоре им, врло далеко промашују свој циљ, кад им повлађују при узвику „нама нико неће да помогне!" Место тога они би требали да их охрабре и упућују на навикавање умерености, на самообразовање и скромност. Код горњега узвика човек се не осећа пријатно. Ту се показује грубо незнање у погледу правих елемената личнога удовољства. Јер помоћ лежи у самом човеку, она лежи у самим људима. Они су рођени да сами помогну и да се сами издигну на површину. Они морају сами радити са свој спас. Најсиромашнији људи то су радили; за што, дакле, то не би уопште сваки радио? - Храбар, напредан, срчан човек увек побеђује.
Број добро плаћених радника, који лако могу да одвајају на страну и штеде и да тако утичу напобољшање свога стања, свога положаја и независности и да тако свој положај у грађанском друштву све више издижу, број таких радника у последње време, јако је у Енглеској порастао и скочио. Али они су небрежљиви и расипачи у једном, што је убитачно не само за њихову личну срећу и домаће удовољство, него је убитачно и за само друштво, чији су они врло важан део. У слободним часовима они врло често утроше олако све што су зарадили; тако, кад дођу дани кад нема рада, они до грла седе заглибљени у беди и оскудици. Новац се не употребљује, него се злоупотребљује и људи који би требало - добијајући добру зараду - да се старају за старост и своју породицу, врло се често подају будалаштинама, распикућству и пороцима. Нека нико не каже да је ово претерана слика. Нека се човек осврне око себе, нека промотри ма какав предео, па ће се уверити колико се много троши и расипа, колико се мало штеди и колико велики део зараде оде утрошен у пивницама, а колико мало оде у штедионицу или у који други приносан завод.
Манчестарски владика у једној својој беседи позвао се на једно писмо, што га је добио од некога свештеника из јужне Енглеске. Свештеник у свом писму изражава радост што су пољски радници добили већу дневницу. Али уз то се жали: „да је једина последица тога у томе, што ће се пиво сад много више пити. Ако је то употреба, коју ми чинимо од нашега благостања, то га ми једва смемо и можемо сматрати као благослов, за који би имали права и основа Богу да благодаримо. Прави напредак једнога народа не састоји се само у нагомилавању богаства — ма да је богаство један нужни знак и услов напретка него и у прирашћивању врлине као и у равномерној подели задовољстава, угодности, животних намирница и ствари земаљскога света."
Износећи ове напомене, ми ни најмање не заступамо образовање и стварање цицијашких, тврдичких и цепидлачких навика; јер ми мрзимо циције, лихваре, зеленаше и грабљивце.
Све за шта се ми боримо, јесте, да се људи састарају и побрину за своју будућност; да се у добром времену састарају за зле црне дане, који редовно и безусловно после добрих дана наступају; да извесном количином уштеде створе један бедем противу оскудице и на тај начин себи обезбеде један фонд или капитал за своје старе дане, да себи прибаве самопоштовања и да на тај начин допринесу личном удовољству и друштвеном благостању. Штедња не стоји ни у какој вези, ни у какој заједници са тврдичлуком, зеленаштвом, пожудом за новцем и саможивошћу. Она је шта више супротност свију тих одвратних наклоности. Штедња значи кућење, које има сврху да нам прибави потпуну независност. Штедња захтева да се новац употребљује, а никако злоупотребљује, да се часно заради и паметно утроши.
„Није благо да се множи,
„И ласкавац да му с' диви,
„Нег да човек, ко створ божи,
„У слободи вазда живи."