Корисник:А.Динчић/Југословенска војска у отаџбини

Југословенска војска у отаџбини или четници су били војна снага на просторима Југославије током Другог светског рата који су били у сукобу са усташама, балистима, партизанима и снагама Силе Осовине.

Појам и име

Свој легитимитет Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО) је добила указом дивизијског генерала Драгољуба-Драже Михаиловића 20. јануара 1942. у селу Липову у Црној Гори, 8 км од Колашина. Пре овога, организација ЈВуО је имала првобитно име „Команда четничких одреда“.

По доласку на Равну гору пуковник Дража Михаиловић није имао намеру да мења име војске. Он је још у свом првом говору 15. априла 1941. својим војницима рекао да не признаје капитулацију тј. да је непредати део Југословенске краљевске војске. У времену привремене сарадње са партизанским одредима у западној Србији, Михаиловићева организација је била знана и као Четничка организација Драже Михаиловића или једноставно Четнички одреди.

После почетка грађанског рата, у западној Србији организација се још назива и четници Драже Михаиловића, или још једноставније само четници.

У источној и јужној Србији се за ову организацију чуо назив и Дражићевци/Дражиновци.

У немачким документима ова организација је била позната као Михаиловићевска организација, а у усташким документима Четнички покрет Драже Михаиловића.

Сви ови називи су заправо били имена војне организације којој је прави назив дао сам Дража Михаиловић.

Дражину организацију тј. ЈВуО називали су најчешће бандама ДМ (ДМ = Дража Михаиловић). То се види у великом броју немачких објава током рата. Ту терминологију су следили и недићевци, љотићевци, усташе.

Пре самог указа Драже Михаиловића за назив нове организације, нова влада Краљевине Југославије у Лондону са председником др Слободаном Јовановићем је образована 11. јануара 1942. и одмах је извршила корените промене у ресору војске. Ову владу су признавале све савезничке земље.

Организација

Југословенска влада, са председником Душаном Симовићем, је пуковника Михаиловића ставила на чело свих оружаних формација у Југославији 16. новембра 1941. Прво унапређење уследило је децембра 1941. у чин бригадног генерала.

Врховна команда Војске у отаџбини премештена је из Каира (Египат) у Црну Гору. Са досадашњег места смењен је министар војни генерал Богољуб Илић, а за новог министра Војске, Морнарице и Ваздухопловства постављен је генералштабни пуковник Дража Михаиловић.

Такође је новом министру дато овлашћење за промену организације Југословенске војске која се налази у земљи.

После организације нове војске, којој је пуковник Михаиловић дао назив Југословенска Војска у Отаџбини 20. јануара 1942. Нова влада га већ 13. јануара унапређује у чин дивизијског, а 10. јуна у чин армијског генерала.

Након наименовања за начелника Врховне команде ЈВуО, генерал Дража Михаиловић је отпочео са реорганизацијом своје војне јединице. Већ 1. новембра 1941. на Равној гори је организована Горска гарда краља Петра Другог Карађорђевића, први командант био је потпуковник Драгослав Павловић, а затим до пропасти ЈВуО поручник Никола Калабић, који ће до краја рата стићи до чина пуковника (убијен јануара 1946), и телесна стража генерала Михаиловића, којом је командовао Милутин Јанковић, коме је Дража био кум.

Читаве бригаде су трансформисане у корпусе. Касније, када је потреба изискивала, више корпуса је било спајано, па су стваране специјалне групе, као на пример, Церско-мајевичка група корпуса и слично. После су те групе распуштене, те се остајало при првобитним јединицама, да би се, на крају, после великог пораза на Зелен-гори 13 маја 1945. остало на тројкама.

Осим корпуса, јуна 1944. генерал Михаиловић наредио је оснивање јуришних корпуса неке врсте специјалних јединица од младића који су још увек неожењени. Такви корпуси спајали су се у групе јуришних корпуса као на пример Четврта група јуришних корпуса, која је била најбројнија (око 8.000 војника) и најбоље вођена јединица (командант пуковник Драгослав Рачић).

Према подацима британске обавештајне службе ОСС, ЈВуО је пред крај 1944. имао око 57.440 мобилисаних људи и укупно 70 корпуса на читавом простору Југославије и то:

у Србији 40: под Командом Србије 35 (Крајински, Млавски, Смедеревски, Авалски, Руднички, Први равногорски, Први шумадијски, Корпус Горске Гарде (Опленачки корпус), Космајски, Колубарски, Мачвански, Церски, Ваљевски, Пожешки, Други равногорски, Златиборски, Јаворски, Варварински, Други шумадијски, Расински, Јастребачки, Топлички, Чегарски (Нишки корпус), Први косовски, Други косовски, Власински, Нишавски, Делиградски, Тимочки, Књажевачки, Јужноморавски, Иванковачки, Вардарски, Ресавски и Јабланички корпус)

Под Командом Београда 5 (Први, Други, Трећи, Четврти и Пети београдски)

у Црној Гори 10: под Командом Црне Горе (Лимски, Комски, Дурмиторски, Никшићки, Острошки, Зетски, Ловћенски, Црмничко-приморски, Бококоторски и Дубровачки)

У Старом Расу 2: под Командом Старог Раса (Први и Други милешевски)

У Босни 11: - под Командом Источне Босне и Херцеговине 5 (Романијски, Дрински, Невесињски, Требињски и Зенички)

Под Командом Западне Босне 3 (Босанско-крајишки, Средњобосански и Други средњобосански) и Мајевички, Озренски и Требавски корпус (који нису припадали ниједној обласној команди)

У Хрватској 7: под командом Динарске четничке дивизије 5 (Корпус Гаврило Принцип, Први лички, Први, Други и Трећи далматински корпус)

Под командом ЈВуО за Горњу Лику и Приморје 2 (Личкокордунашки и Приморски корпус)

У Словенији (планирано је формирање 4 корпуса, али је било само 300 људи у јединој јединици која је постојала)

Нова организација ЈВуО попримила је нове форме. Тако је основна ћелија сваке јединице била тројка-три војника: вођа, помоћник и одржавач везе.

Петнаест до тридесет оваквих тројки чиниле су једну герилску чету.

Још крајем 1941. Врховна Команда ЈВуО је издала штампан Упут за четничко ратовање. По њему се углавном изводила герилска борбена обука.

Војне књижице (као на приложеној слици) издаване су само у Динарској четничкој дивизији док већина осталих јединица није имала слична документа. Због недостатака истих данас је тешко утврдити број припадника ЈВуО.

Ђенерал Михаиловић је такође као министар војни своју организацију проширио на заробљеничке логоре у Немачкој упутством од 5. фебруара 1943.

Током 1943. Михаиловић је упутио специјалну инструкцију за образовање југословенске војске у заробљеништву (ЈВЗ).

Након конференције у Техерану (27. новембар-2. децембар) и одлукама Велике Тројице, ЈВуО почиње да губи примат. Већ 25. августа 1944. нова Краљевска влада у Лондону под председником др Иваном Шубашићем укида Врховну команду у Отаџбини.

Затим је 29. августа 1944. генерал Михаиловић разрешен дужности начелника Штаба Врховне Команде, а 11. августа поставила генерала Борислава Ристића за министра војног.

12. септембра 1944. Краљ Петар је одржао преко Радија Лондона говор народу Југославије и поручивао му да приђе партизанском покрету.

Након формирања мешовите привремене владе ДФЈ (Тито-Шубашић), ресор министа војног је по заједничком споразуму припао представницима НКОЈ-а (Национални комитет ослобођења Југославије) на челу са маршалом Титом. Након овога, ЈВуО је изгубила сваки примат у народу.

Коначно, 1. марта 1945. је проглашена Југословенска армија.

Врховна команда ЈВуО

Врховна Команда ЈВуО је настала одмах по организацији ЈВуО, као командно одељење. Врховни Командант ЈВуО је био Краљ Петар II Карађорђевић. По оформљењу Врховне Команде ЈВуО, ово командно одељење је добило службени назив ГОРСКИ ШТАБ бр 1.

На почетку развитка организације, главну реч у Врховној Комади су водили: потпуковник Драгослав Павловић, мајори Миодраг Палошевић и Радослав Ђурић, капетани Јован Дероко и Јован Бојовић и наредник Сима Узелац, који је чак формирао „одред смрти“. Једно време је био активан и потпоручник Крста Кљајић из Славоније и поручник Звонимир-Звонко Вучковић из Бијељине .

Врховна команда имала је: Оперативно одељење, Обавештајно одељење, Пропагандно одељење, ађутантуру, ордонанс официре, команду стана, Центар везе, Радиотелеграфску школу, Шифранрски одсек, официре за спољну везу (Бугарска, Румунија, Грчка, Турска, Мађарска, савезничке војне мисије, Руски заштитни корпус), инспекторе трупа, политичке саветнике, обезбеђење, Пратећу бригаду и батаљон, команду позадине, интендатско одељење, Санитет, радионицу за израду бомби, верске референте, школу резервних официра и Команду краљевских командоса (од краја 1944). Први заменик генерала Драже Михаиловића је био авијацијски мајор Захарије Остојић коме је био подређен први заменик, авијацијски мајор Мирко Лалатовић. Као изасланик у Лондону често је слат капетан Војислав Лукачевић. Он је као први опуномоћеник Драже Михаиловић био делегат ЈВуО на венчању Краља Петра II и краљице Александре.

Да би поред војне имао и улогу политичке организације у оквиру самог покрета, Дража Михаиловић је половином августа 1941. формирао Централни Национални Комитет (ЦНК).

Ознаке и обележја

Најзначајнији знаци и обележја ЈВуО су били: застава, заклетва, униформа и амблеми.

Што се тиче застава постојало је много типова. Врховна команда је носила пуковску заставу, иначе југословенску тробојку (плаво-бело-црвену) са југословенским грбом (двоглавим орлом који на грудима има штит са српским, хрватским и словеначким грбом)коју је на Равној гори донео поднаредник Божа Петровић из Осијека. Овакве заставе у Србији је носио ко је имао. На просторима ван Србије ова застава се није носила из револта према хрватским злочинима и непреистајању на обнову старе Југославије као централистичке државе. Ван Србије тј. западно од реке Дрине носиле су се углавном српске тробојке и заставе са лобањом и укрштеним костима на црној позадини уз натпис За Краља и Отаџбину- Слобода или смрт док се на неким могло видети и С вером у Бога- Слобода или смрт и назив јединице као Лимско-санџачки четнички одред.

Заклетва ЈВуО је гласила:

Ја, (чин, име и презиме), заклињем се свемогућим Богом, да ћу Врховном Заповеднику све војне силе, Краљу Југославије Петру II, свагда и у свим приликама, бити веран, свом душом одан и послушан; да ћу се за Краља и Отаџбину јуначки борити; да Војничку заставу нигде и никад нећу изневерити и да ћу заповести свих претпостављених ми старешина слушати и верно извршавати. Тако ми Бог помогао!

Заклетви су поред подофицира, официра присуствовала обавезно и верска лица која су по полагању заклетве нових регрута вршила њихово благосиљање.

Постојале су два типа униформе ЈВуО. Први тип униформе су биле униформе старе југословенске војске, а други тип су биле нове (народне) са битним променама, скројене по народном моделу. Код нових униформа начињене су веће измене. Војничка капа је често мењана шубаром на којој се налази бела кокарда (двоглави орао). Војничка блуза је била чисто народна (кошуља, прслуче, јеленак), уз реденик са пушкомитраљеским мецима, опртачем и опасачем. За појас су често биле закачене по две бомбе и војнички нож (кама). Ратничка торба је била обично прављена од сирове коже. Официри и подофицири су по правилу поред војничких чинова за појас носили пиштољ.

Један од специфичних симбола сваког припадника ЈВуО је била дуга брада. То је био симбол жалости. По старим хришћанским обичајима, свако ко је изгубио блиског члана није смео бријати браду 40. дана, у знак жалости. Пошто су припадници ЈВуО сматрали да им је земља поробљена (изумрла), то је ово била симболика њених чланова. Ово није било обавезно и чинио је онај који је то желео.

ЈВуО није имала никакве амблеме. Ђенерал Дража Михаиловић је покушао покрај 1941. да направи први нацрт универзалног амблема. Тај знак је имао назив „Равногорац“. Сам Михаиловић је дао идеју знака. Знак у глини је израдио резервни поручник Васић. Знак је требао да се изради у Београду у злату, сребру и бронзи. На знаку је била уцртана Дражина колиба, поломљени храст и Сувобор. Овај нацрт су пронашли немачки војници по претресању Равне горе покрај децембра 1941. у једној пећини и уништили га. Кратко се половином 1944. појавио нови амблем у облику црвеног круга у коме је била утиснута застава Врховне Команде. На инсистирање америчке војне мисије, овај амблем се морао повући.

Војни чинови

Наредба о војним чиновима није никада донесена. Једноставо, коришћени су били чинови бивше југословенске војске који су усвојени по реформи од 1918. године. То су били:

војнички: каплар, поднаредник и наредник;

подофицирски: наредник, водник II класе, наредник водник II класе, наредник водник I класе;

официрски: потпоручник, поручник, капетан II класе, капетан I класе, мајор, потпуковник и пуковник;

генералски: бригадни генерал, дивизијски генерал и армијски генерал.

Ознаке на чиновима су остале исте. Једино су се разликовале код оних који су носили герилску униформу. За војнике и подофициоре нису постојале ознаке, док су се официрски (почев од најнижег до највишег) означавали белим звездама и то сваки чин по једну звезду више. За генералски чин је био предвиђен сребрни двоглави орао на капи или блузи. Код оних који су носили униформе старе војске, ознаке се нису мењале. Поред војничких чинова, додељивале су се и титуле четничких војвода, без обзира да ли су или не имали официрски чин. За то је био задужен Војвода Илија Трифуновић-Бирчанин. У току рата, Бирчанин је доделио 27 титула четничких војвода. Од 27 војвода, у борби је страало 21., а после рата у и изгнанству су умрла још шесторица: Звонко Вучковић, Велимир Пилетић, Момчило Ђујић, Мило Ракочевић, Радован Иванишевић и Карло Новак. Унапређења је искључиво вршио министар војни, а некада су давана и на предлог Југословенске владе у Лондону.

Поред чинова, дељена су и војна одликовања. И то:

Орден Белог орла IV. реда
Орден Св. Саве IV. реда
Орден Карађорђеве звезде IV. реда
Орден југословенске круне IV. реда
Орден југословенске круне III. реда
Орден југословенске круне II. реда

За војна одликовања такође су били задужени министар војни и Влада.

У ЈВуО официри нити су примали плате нити је било наговештаја за то. Новац јесте приман од савезника или је кријумчарен из Недићевих банака, али се користио за набавку хране, муниције, и опште потребе јединица. Средства су набављена и преко Равногорских одбора на терену, и војних мисија (у злату).

Војни судови

Војни судови ЈВуО установљени су одмах по наименовању Драже Михаиловића за министра војног. Укупно је било две врсте војних судова и то:

Преки војни суд (он је имао задатак да читав проблем реши скраћеним поступком)

Обични војни суд (он је имао задатак да читав проблем реши изналажењем доказа)

Преки војни судови образовани су у свим јединицама. Казне су обично биле најстроже: смртна и доживотна робија. Најчешће су преки судови расправљали о следећим прекршајима: ратним злочинама, дезертерство, пљачка, дефетизам, шпијунажа и осали тешки прекршаји.

Помиловање осуђених је једино било у надлежности министра војног.

Обични војни судови су судили за лакша дела (зеленаштво, повреда војне дисциплине, лош однос у војсци, увреде и сл.) Најчешће казне које су доносили обични војни судови су били: новчана казна, затвор (до 1 годину) и батинање.

У преке војне судове су обично улазила 3 лица: официр, војник и црквено (а понекад и цивилно лице). У опште војне судове су улазила два цивилна лица и један подофицир.

У току постанка ЈВуО, преки војнин судови су донели укупно 65 смртних пресуда за војнике, подофицире и официре организације и преко 150 за цивилна лица:

1941. Преки војни суд је на смрт осудио 10 припадника ЈВуО (2 подофицира и 8 војника);
1942. Преки војни је на смрт осудио 25 припадника ЈВуО (3 официра, поручника Славка Пипана и поручника Илију Пажина, као и 22 војника због кршења војне дисциплине);
1943. Преки војни суд је на смрт осудио 10 припадника ЈВуО (3 официра, међу којима су биле и војводе Филип Ајдачић, Божидар Ћосовић-Јаворски и Ђеда Ђикић, као и 8 војника-6 због напуштања стражарских места и 2 због пљачке)
1944. Преки војни суд је на смрт осудио 20 припадника ЈВуО ( 6 официра, међу којима су били: поручник Радован Масаловић, капетан Душан Радовић-Кондор, капетан Милутин Јанковић-венчани кум Драже Михаиловића, мајор Јеврем Хајдуковић, пуковник Јеврем Симић-Јеша (ступио у службу Гестапоа), капетан Јован Јоксић (ступио у преговоре са партизанима)и војводу Машана Ђуровића, као и 14 војника). Такође је преки суд осудио на казну смрти стрељањем и познату обавештајку Веру Пешић.

За извршење смртних пресуда није био само задужен стрељачки вод у неком месту (јединици), већ су то могле да раде и „тројке“. Оне су извршавали практично смртне пресуде у највећој конспиративности и то: убиствима ватреним оружјем у стану, кући, на терену, дављењем свиленим ужадима, убиство камама и на разне друге начине. Они су добијали списак оних које је Врховна Команда осудила на смрт и извршавала наређења. Четничка тројка је као знак распознавања имала детелину са четири листа, а нико у тројци није смео знати другог. Тако је четничка тројка ликвидирала на ове начине многе познате личности: Војка Чвркића, Косту Пећанца, Љубу Новаковића, пуковника Драгомира Лукића, пуковника Милоша Масаловића (шефа војног кабинета Милана Недића), Цеку Ђорђевића (помоћника министра унутрашњих послова Владе националног спаса) и још многе друге. У неким крајевима ове смртне пресуде су чињене без сагласности Врховне Команде и често на брутални начин. Било је примера да су тројке оперисале на своју руку и да су вршиле пљачке, силовања, откупе, насилне мобилизације. Оваквих појава је највише било у западној Србији крајем 1943. Један од превентивног поступка Врховне Команде да среди ситуацију на своме терену јесте било и позивање на одговорност путем слова „З“, које се ни до дана данашњег није разјаснило шта је значило. То је био упозоравајући знак онима који се понашају у супротности са ставовима Врховне Команде ЈВуО да ће бити осуђени на смрт ако наставе своје деловање. Овај списак је Врховна Команда достављала Влади у Лондону која је дала да се прочита у поноћним емисијама Радија-Лондона.

Сваки пут је пристизао нови списак са другим именима. Поред имена и презимена, стављана је и функција и датум када је поменути стављен под слово „З“. Под слово З стављено је 70-ак људи и нико од њих није страдао, а међу њима је био и Милан Недић.

На инсистирање енглеске владе, овај списак је ускоро укинут и није се више емитовао на Радију. Архива са документима о људима који су стављани под слово „З“ се данас чува у историјском архиву „Винстон Черчил“ у Лондону.

Официрске школе

За време постојања ЈВуО радила је само једна школа за дошколавање официра. То је била школа резервних официра коју је указом од 3. септембра 1943. основао министар Војске, Морнарице и Ваздухопловства генерал Дража Михаиловић у селу Ба. Школа се налазила у бившој основној школи Краљица Марија. Њом је командовао потпуковник Миодраг Палошевић. Као предавачи су радили још: пуковник Драгослав Павловић, потпуковник Миодраг Палошевић, мајор Предраг Раковић, а једно време је као предавач радио и мајор Јездимир Дангић. Укупно је изучавано осам предмета: математика, тактика, стратегија, пешадија, топографија, географија (земљопис), историја и веронаука. Практична настава слушана је и одржавана на посебним полигонима за гађање бојевом муницијом, бацање бомбе и савлађивање пешадијских препрека. Након укидања ЈВуО, покрај 1944. оформљена је школа Краљевских Командоса где је обуку вршио пуковник Драгослав Павловић. Већина командоса који су убачени да организују саботаже, диверзије у земљи након успостављања Народне Власти је ликвидирана од припадника ОЗН-е и КНОЈ-а.

Школа Краљевских командоса

Организовање, обучавање и само постојање командоса у ЈВуО показује снагу саме организације целокупног Равногорског покрета и уједно одбацује све комунистичке и покушаје других да га окарактеришу као обичну банду.

Као што знамо по упаду Црвене армије у Југославију, тачније источну и средишњу Србију и заробљавању четника и њиховом одбацивању као антифашистичких савезничких снага генерал Михаиловић наређује повлачење у боснаску Посавину. При повлачењу које је извршено преко Новопазарског санџака или ти Рашке и источне Босне ЈВуО губи велики број својих војника по врлетима босанских планина. Све то доводи до реорганизације војске и смањивања једница, а тиме и до резервисања појединих официра. Генерал Михаиловић се водио мишљу да је повлачење у Босну привремено и да се што пре треба у Србији припремати терен за устанак као у случају из 1941. само сада против новог непријатеља, југословенских комуниста. За припремање терена требало је одредити мали број одабраних и обучених људи. Колико је генерал Михаиловић био одлучан у свом ставу доказује и чињеница да су први курс и школа за командосе организовани још децембра 1944. што значи само нешто мање од 2 месеца по поласку из Србије. Школа за командосе организована је у Средњем, поред Сарајева и њоме је руководио пуковник Драгослав Павловић, дотадашњи заменик и помоћник генерала Михаиловића, иначе један од старијих и првих официра Равногорског покрета. По заузимању Модриче 15. јануара 1945. школа је пресељена у тај град. Прва група од 32 командоса под командом мајора Александра-Саше Михајловића, београдског илегалца, кренула је пут Србије већ 5. фебруара 1945. Један део групе, иначе припадници Церског корпуса, остао је на Церу, док се други са мајором Михајловићем пробио до Београда где је убрзо откривен. Већина је похапшена и ликвидирана, а сам мајор Михајловић убијен је на београдском аеродрому 30. априла 1945. Једини командос из прве групе које је успео да емигрира био је Илија Стевановић, који је касније живео у Чикагу.

У следећим групама командоса које у прелазиле у Србију били су и потпуковник Весић и капетан Бора Манић, који је касније успео да побегне из лесковачког затвора искочивши из пољског клозета. На име мајора Бранка Гашпаревића сам наилазио, али нажалост не знам у којим изворима. Важно је да је он био један од командоса. Грешком га у серији Повратак отписаних комунисти стављају још августа 1944. као илегалца у Београду који ради за Немце и Недићеве власти кољући Београђане. Једино ми је познато из извора Војислава Давидовића да је мајор Гашпаревић ухапшен од ОЗН-е онако како су после конструисали хапшење генерала Михаиловића, преко радио-станице. Овом приликом важно је напоменути и још нека имена командоса као: свештеник Милош Јефтић (командант Подрињског округа), капетан Никола Сокић (ком. Мачванске бригаде Церског корпуса), мајор Божа Ивановић (ком. Првог београдског корпуса), Душан Мићић (из Церског корпуса)...

Скоро сви командоси су ликвидирани од стране нових комунистичких власти, али су иначе представљали највећи проблем истима. Припремани за преживљавање и у најтежим околностима, припремани за диверзије и брзе препаде нису могли бити ликвидирани од локалних власти већ од посебно обучених Ознаша и Кнојеваца.

Организовање и слање командоса у Србију приликом суђења у Београду 1946. стављено је на терет генералу Михаиловићу. Пошто то није могао бити злочин комунисти су постављали оваква питања Михаиловићу:

Председник: Јесу ли командоси имали задатак да режу главе одборницима народних одбора Михаиловић: Тај задатак није никада од мене дат. Они су имали да врше духовну припрему народа

Легализација

Један од начина ратовања са великим бројем непријатеља који је комунистичка власт ЈВуО ставила на терет као сарадњу са окупатором. Шта је у ствари легализација? То је привидно прихватање окупаторске власти ради преживљавања у тешким зимским данима или ради снабдевања муницијом, ратном опремом и храном. Међу првим легализованим одредима били су одреди у Црној Гори које је италијанска власт признала. Ови одреди имали су своје легализоване команданте код Италијана који нису имали стварну команду над војском док су илегални тј. четнички команданти командовали овим јединицама. Тако је у Црној Гори легализовани командант четничких одреда био генерал Блажо Ђукановићдок је илегални командант био пуковник Бајо Станишић. Ипак, јасно је да је главну улогу у Црној Гори играо Павле Ђуришић(капетан на крају рата потпуковник). Црногорски четници су током целог рата остали у овом стању. Касније су играли и на љотићевску карту, али главни циљ је остао ослобођење од окупатора, а стварни командант генерал Михаиловић. Велики део одреда у Далмацији, Херцеговини, Лици, Крајини и уопште на италијанској окупационој зони био је легализован. Наиме, овде су Италијани чак сматрали да постоје други одреди који су лојални Дражи док су за легализовани веровали да су им верни. У ствари то су били исти одреди само су постојале две команде. Тако је водећу улогу у Босни и Херцеговини имао мајор Захарије Остојић, командант Истакнутог дела Врховне команде за ово подручје док су Италијанима били познати војвода Јевђевић и Радмило Грђић као политички делагат на овом подручју. Овакав вид ратовања донео је велике користи четницима ван Србије јер су се налазили на подручју где је на првом месту била одбрана од усташа ради очувања народа па тек онда борба против Италијана и Немаца. Наравно до легализације је долазило и у Србији. На ово се није наравно помишљало када се започео устанак 1941. Али, већ пред сам крај 1941. и у првој половини 1942. године легализацији су пребегли и четнички одреди, сада већ бригаде, у Србији. После успешног избегавања слома покрета децембра 1941. и уситњавања јединица генерал Михаиловић је схватио да ће зима десетковати јединице у том стању. Зато је наредио легализацију код Недићевих трупа. Тако су само највиши официри и команданти остали у шуми док је људство било у касарнама по градовима. Дража је чак издао и следеће наређење како би што већи број четника сачувао: У циљу прикривања одреда и спречавања разоружавања дозвољене све преваре. У крајњем случају узмите Пећанчеву фирму (Архив Војно-историјског института (АВИИ) Београд, Четничка архива (ЧА), кутија (К)-299, рег. број 3/1). Као најбоље легализован нашао се капетан Предраг Раковић, командант Другог равногорског корпуса. Наиме, њега је немачки командант Чачка сматрао за свог пријатеља док је Раковић био један од Дражиних најоданијих људи. За његов одред окупатор је мислио исто што Италијани за четнике код њих, да је он (Раковић) легализован, а да на истом подручју постоје четници лојални Дражи. Но, на њихову несрећу хранили су и наоружавали Дражине људе. Тек средином 1942. Дража је наредио враћање у шуму. Раковић је, међутим, уз дозволу Врховне команде играо на карту легализације чак до 1943. године. Неки пак одреди нису хтели изаћи из легализације. Такве је Дража и јавно одбацио. О легализацији Вилијем Бејли, шеф британске војне мисије у штабу Врховне команде ЈВуО извештавао је следеће следеће: Присуство тих људи код квислиншких снага није већи доказ сарадње него што је присуство британских агената у Немачкој доказ сарадње између нас и Хитлера... . Овакав вид ратовања донео је великог успеха војном делу Равногорског покрета тј. ЈВуО, а нарочито оном делу на простору НДХ . На овај начин ЈВуО је преживела тешку зиму 1941/42, снабдела се оружјем и ратном опремом и развила јаку обавештајну службу у непријатељским командама. Тако је и Расински корпус мајора Драгутина Кесеровића развио обавештајну службу која је важила за најјаче у војсци. У ово време остварена је дубока сарадња са Српском државном стражом екс генерала Недића која је касније била од велике помоћи ЈВуО у снабдевању и обавештавању. Може се чак рећи да је највећи део СДС-а осим, наравно, врха био на страни ЈВуО и радио за њу.

Пропагандна служба

Налазила се искључиво у склопу Врховне Команде и била је подређена њој. Бавила се штампањем и дистибуцијом пропагандног материјала. Такође је била задужена и за дистрибуцију разног писаног материјала, поштанских марака, новчане валуте у иностранству преко одређених официра за везу. У пропагандној служби су обично радили: фотограф, тискач, репортер, лектор и један официр који је био задужен за евентуалне измене. Пропагандна служба је покренула два своја листа која су излазила врло кратко: Службене новине Краљевине Југославије од 31. јануара 1942. до половине јуна 1943. и Велика Србија од 12. маја 1942. до половине јуна 1943.

Такође је пропагандна служба организовала снимање документарног филма о ЈВуО покрај септембра 1944., а заједно са иностраним сниматељима. Филм је био дугачак 45. минута и траку су однели амерички савезници тачније мисија Ренџер под командом пуковника Роберта Мек Дауела.

Треба поменути да је у Холивуду снимљен филм Четници године 1943. Ипак после промене политике у Енглеској је приказиван под иманем Партизани без обзира на разлику у амблемима и изгледу самих четника.

Пропагандна служба је поред овога организовала и читав низ културно-просветних делатности: спорттске игре (Равногорска олимпијада), фолклор, драмски програм и сајам народне ношње.

Санитетска служба

Преглед нових регрута у импровизованом кампу

Основана је 20. јуна 1941.у селу Мионица код Ваљева. Главни оснивач је био мајор др Мило Јовановић.

Санитетска служба се старала о набавци медицинских инструмената, лекова, ортопедских помагала и организацијом смештаја ратне болнице. Постојала је у свакој војној јединици, а своје теренске болнице је организовала по импровизованим војничким шаторима, када је случај био на терену и по кућама, општинама, задругама и другим објектима, када је случај био у неком месту. Такође је била задужена и за лекарске прегледе, оцене способности нових регрута, сузбијању заразних болести (тифус, колера]], туберкулоза, дифтерија, маларија и сл) и на предавањима које је држала по различитим медицинским курсевима.

Верска служба

Постојала је у свакој чети, батаљону, бригади, дивизији и корпусу. Вршили су је црквени представници. Верска служба је имала задатак да духовно уздиже морал војјника и старешина, да обележава сваки црквени празник, да одржава литургије на празницима и да учествује у верском подучавању припадника ЈВуО. Такође су црквени свештеници били присутни на полагању заклетве нових војника, при чину венчања припадника ЈВуО, на разним скуповима, на конгресима, зборовима, митинзима и слично.

Интендантска служба

Налазила се искључиво у позадини фронта и њој су прикључена логистичка служба, радионица за израду бомба и пушкара. Старала се о нбавци униформи, знакона, одеће, обуће, оружја, муниције, хране и другог.

Коначни показатељи структуре ЈВуО

Рачуна се да је ЈВуО за време свог постојања имала око 200.000 припадника разног старосног доба. Највећу структуру организације ЈВуО чинили су људи у старосном добу од 18 до 45 година, око 85%, док је 15% људи било осталог старосног доба.

Што се тиче људских губитака, према новим показатељима ЈВуО је имала близу 100.000 избачених из строја, што у акцијама, што по пресудама револуционарних судова, што по пресудома преких судова саме организације ЈВуО за време рата. Близу 50.000 припадника је успело да преживи рат и да остане у земљи, а око 25.000 припадника је емигрирало у иностранство. Од целокупног броја, близу 15.000 симпатизера је послушало говор Краља Петра Карађорђевића преко радија и приступило организацији НОП-а Југославије.

После рата, на казну смрти је осуђено 5.000 симпатизера, на временске казне око 48.000, док је свега 2.000 било поштеђено било каквих казни.

Симпатизерима и припадницима ЈВуО су судила два суда:

Војни (ратни злочини, издаја, колаборација и сл.) Цивилни (грађанска част, патриотизам, слободарство и сл.)

После организовања нове државе, ФНРЈ, амнестирано је око 2.000 симпатизера ЈВуО.

Закон ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ и СРЈ је забрањивао бившим припадницима ЈВуО да учествују у политичком животу земље. Њихова имовина је конфискована и обично реквирирана за потребе државе, а грађанска права су по пресудама судова делимично или трајно одузимана. Према закону о школском образовању забрањивано је додељивање Вукових и Његошевих диплома, као и награда за ученике чији су родитељи били припадници ЈВуО. Такође су у војсци забрањивана одликовања и чиновска унапређења војника чији су родитељи били припадници ЈВуО. Признања бивших припадника ЈВуО се нису уписивана и проглашавана су као ништавна. Такође и ордени и војни чинови су одузимани. Бивши официри или подофицири нису имали права државне пензије, а ни права напредовања у војној струци.

Изједначавање права припадника ЈВуО и НОП-а

Први покушаји признавања ЈВуО као антифашистичког покрета и изједначавања припадника Равногорског покрета (четничког) и Народноослободилачког (паризанског) је започет половином 2004. године. Скупштина Србије је на предлог странке Српског Покрета Обнове (СПО), на седници одржаној 1. децембра 2004. донела одлуку да изједначи сва права четничког и партизанског покрета за време Другог светског рата у Југославији у погледу пензија, инвалидитета, споменица и другог. За предлог је гласало 176 посланика, док су против била 24 посланика СПС и СДП. Измене се односе на све оне који су се ЈВуО придружили у периоду од 17. априла 1941. до 15. маја 1945. Тако ће право „Равногорске споменице“ имати они припадници ЈВуо који су се Равногорском (четничком ) покрету прикључили од 17. априла до 31. децембра 1941. Припадници ЈВуО који су су носиоци „Равногорске споменице“ примати убудуће пензију у износу од 19.852 динара колико износи и примање преживелих партизанских првобораца. Они који су у рат кренули пре 9. септембра 1943., а нису носиоци Равногорске споменице примаће 11.614 динара, док ће припадници ЈВуО који су се прикључили организацији после тог датума примати 8.924 динара. Број припадника ЈВуО који су носиоци Равногорске споменице износи 3.000, док Партизанску споменицу носе 22.000 припадника НОП-а. Овај закон је примљен са различитим коментарима у земљи, а и у иностранству. Први се огласио Савез Удружења Бораца Југославије (СУБНОР), који је председнику републике Србије Борису Тадићу и председнику Владе Србије др Војиславу Коштуници послао писмо са потписима: генерала у пензији Средоја Урошевића-Уче и Јована Радовановића који су оштро протествали против ове одлуке јер су сматрали да организација ЈВуО није уопште била антифашистичка за време рата већ чисто фашистичка. Читаву фаму око ове теме скинули су поменути председник Србије и председник Владе обраћањем у Народној Скупштини Србије где су рекли да је Равногорски покрет био чисто антифашистички покрет за врема рата. Овако нешто изјавио је и шеф посланичке групе Српске Радикалне Странке (СРС) Томислав Николић.

Литература

Милослав Самарџић Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета 1. и 2. том
Потпоручник Душан трбојевић Церско-мајевичка група корпуса
Др Живко Топаловић Покрети народног отпора у Југославији
Бојан Димитријевић Дража Михаиловић
Угљеша Крстић Равногорска историјска читанка

Спољашње везе

Четнички покрет