Константин Аксаков
Константин Сергејевич Аксаков (рус. Константи́н Серге́евич Акса́ков) (10. април 1817 – 19. децембар 1860) био је руски критичар и писац. Постао је један од најранијих и најистакнутијих словенофила. Писао је драме, друштвену критику и историје древног руског друштвеног поретка.[1] Његов отац Сергеј Аксаков и његова сестра Вера Аксакова били су писци,[2] а његов млађи брат Иван Аксаков је био новинар.
Константин Аксаков | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 29. март 1817. |
| Место рођења | Ново-Аксаков, Руска Империја |
| Датум смрти | 7. децембар 1860. (43 год.) |
| Место смрти | Закинтос, Јонска острва |
| Универзитет | Царски московски универзитет (1835) |
Константин Аксаков је први објавио анализу Гогољевог дела Мртве душе из 1842; упоредио је руско-украјинског аутора са Хомером и са Шекспиром.[3] 1856. године, након ступања на престо цара Александра II 1855. године, Аксаков је послао цару писмо у којем му је саветовао да обнови Земски сабор[4] Аксаков је такође написао низ чланака о словенској лингвистици.
Биографија
уредиАксаков је рођен у породици истакнутог руског писца Сергеја Тимофејевича Аксакова (1791—1859) и његове супруге Олге Семјоновне Заплатине (1793—1878). Његов деда по оцу Тимофеј Степанович Аксаков припадао је старој племићкој породици Аксаков чији су чланови тврдили да су Шимонови потомци. Њихов први документовани предак био је Иван Фјодоривич Вељаминов са надимком Оксак који је живео током 15. века. Његов породични грб био је заснован на пољском грбу Прзијациел (такође познатом као Аксак) за који се у Пољској сматра да је татарског порекла (реч „оксак“ на турским језицима значи „хром“).[5] Све ово је навело нека истраживања да верују да и породица Аксаков потиче од Татара,[6] иако нису имали никакве везе са пољским племићким домом. Аксаковљев деда по мајци био је руски генерал Семјон Григоријевич Заплатин који се борио под командом Александра Суворова и који се оженио турском заробљеником Игел-Сјум.[7][8]
Аксаков је одрастао на сеоском имању пре него што се преселио у Москву са породицом. Са родитељима је остао цео живот, а да се никада није оженио или иселио из куће.[1] Студирао је на Московском државном универзитету, а постао је члан Станкевичовог круга, групе руских хегелијанаца и раних верника руске демократије.
Аксаков је на крају упознао Ивана Кирејевског и Алексеја Хомјакова и усвојио њихову филозофију словенофилства и прекинуо сваки контакт са Станкевичовим кругом.
Аксаковљева теза о Михаилу Ломоносову (1846) покушала је да синтетише своје виђење верске и историјске мисије руског сељака са Хегеловом филозофијом. Аксаков је утицао на Александра III, дајући му своје радикално схватање да је „мисија аутократије у Русији да пружи извесно благостање сељацима“.[9] Касније у својој каријери, Аксаков је напустио хегелијанску филозофију и постао радикално антиевропски.[10]
Референце
уреди- ^ а б Bova, Russell, ур. (2015). Russia and Western Civilization: Cultural and Historical Encounters. London: Routledge. ISBN 9781317460558. Приступљено 11. 2. 2023.
- ^ Ledkovskai͡a-Astman, Rosenthal & Fleming Zirin 1994, стр. 14–15
- ^ Аksakov, Konstantin (15. 5. 2022). Несколько слов о поэме Гоголя: Похождения Чичикова, или мертвые души (на језику: руски). Litres. ISBN 9785457134546. Приступљено 11. 2. 2023. „[...] tol'ko u Gomera i Shekspira vstrechaem my to zhe: tol'ko Gomer, Shekspir i Gogol' obladayut etogo tajnogo iskusstva.”
- ^ «Записка о внутреннем состоянии России» [Note on the internal condition of Russia], published in the ru in 1881.
- ^ Andrei Kuleshov (2009). Aksakovs. The History of Broken Fates. Chapter I: Origins. — Moscow: Territory, 328 pages. ISBN 978-5-98393-018-6 at the official Aksakov family website (in Russian)
- ^ Peter K. Christoff, K.S. Aksakov, A Study in Ideas, Vol. III: An Introduction to Nineteenth-Century Russian Slavophilism, Princeton University Press (2014), p. 102
- ^ Kuleshov A. S., Naumov O. N. (2009). Aksakovs. Ahnentafel. Generation XXV. — Moscow: Territory. ISBN 978-5-98393-019-3 at the official Aksakov family website (in Russian)
- ^ I, Aksakov (2020), Рубрика "Аксаковы. История разбитых судеб": "Глава I", Aksakoff, Приступљено 11. 4. 2021, „От брака с Ольгой Семеновной Заплатиной (1 марта 1793 г. – 2 мая 1878 г.), дочерью генерал-майора Семена Григорьевича Заплатина и пленной турчанки Игель-Сюм, Сергей Тимофеевич Аксаков имел четырех сыновей – Константина, Григория, Ивана, Михаила и семь дочерей – Веру (1819–1864 гг.), Ольгу (1821–1861 гг.), Надежду (1829–1869 гг.), Анну (1829–1829 гг.), Любовь (1830–1867 гг.), Марию (1831–1906 гг.), Софью (1835–1885 гг.).”
- ^ Peter Kropotkin (1905-01-01). „The Constitutional Movement in Russia”. revoltlib.com. The Nineteenth Century. Архивирано из оригинала 03. 11. 2019. г. Приступљено 10. 05. 2023.
- ^ Everything2.com
Литература
уреди- Ledkovskai͡a-Astman, Marina; Rosenthal, Charlotte; Fleming Zirin, Mary (1994). Dictionary of Russian Women Writers. Greenwood Publishing Group. стр. 14—15. ISBN 978-0-313-26265-4.
- Imperial Moscow University: 1755-1917: encyclopedic dictionary. Moscow: Russian political encyclopedia (ROSSPEN). A. Andreev, D. Tsygankov. 2010. стр. 17—18. ISBN 978-5-8243-1429-8.