Кмерско царство
Кмерско царство створено је 802. године, када је кмерски народ ујединио Џајаварман II. Оно је достигло је свој врхунац под Сурјаварманом I и Сурјаварманом II.
| Кмерско царство ចក្រភពខ្មែរ | |
|---|---|
| Владавина | |
| Историја | |
| Историјско доба | Средњи век |
| | |
| Географија | |
| Површина | |
| — укупно | 1.000.000[1][2] km2 |
| Становништво | |
| — 1150. | 2.000.000 |
| — густина | |
| Економија | |
| Остале информације | |
| Временска зона | UTC |
Кмерско царство је термин који историчари користе за Камбоџу од 9. до 15. века када је нација била хиндуистичко/будистичко царство у југоисточној Азији. Царство је себе називало Камбуја (санск. कम्बोज; старокмерски: កម្វុជ; кмерски: កម្ពុជ) или Камбујадеса (санск. कम्बुजदेश; старокмерски: កម្វុជទេឝ; кмерски: កម្ពុជទេស) што су били древни изрази за Камбоџу. Царство је израсло из бивших цивилизација Фунан и Ченла, понекад је владало и/или вазализовало већи део копна југоисточне Азије[3] и делове Јужне Кине, протежући се од врха Индокинеског полуострва према северу до модерне провинције Јунан у Кини и од Вијетнама према западу до Мјанмара.[4][5]
Вероватно је његова најзапаженија оставштина место Ангкор, у данашњој Камбоџи, кмерска престоница током зенита царства. Величанствени споменици Ангкора, попут Ангкор Вата и Бајона, сведоче о неизмерној моћи и богатству Кмерског царства, импресивној уметности и култури, архитектонској техници, достигнућима у естетици и разноврсним системима веровања којима је временом уживали покровитељство. Сателитска снимања открила су да је Ангкор, током свог врхунца у 11. до 13. веку, био највећи прединдустријски урбани центар на свету.[6]
Почеци
уредиКмери су око 400. године створили државу по имену Чен-ла, која је била најјача око 700. године под Џајаварманом I. Првобитно хиндуисти, Кмери су у то време прихватили будизам. Чен-ла је слабио, а након кратке јаванске окупације, раџа Џајаварман II је створио нову кмерску државу 802. године. Он је био бог-краљ или деваџараџа. Владао је из града званог Ангкор Том, близу језера Тонле Сап. Њихови текстови писани на палмином лишћу, или пергаменту су давно уништени, али се могу проучавати на основу хроника и резбарија у храму Ангкор Ват, и граду Ангкор Том.
Врхунац и пад
уредиКмерске војске, које су можда имале стотине слонова, водиле су многе битке и освојиле већи део суседних земаља, укључујући Тајланд и јужни Вијетнам. То царство достигло је врхунац између 1010. и 1150. године, под Сурјаварманом Првим и Другим. У 13. веку народ се уморио од принудног рада, и кмерски систем је почео да се распада. Освајачке тајландске војске су 1444. године приморале Кмере да напусте Ангкор, и од тада је тим делом доминирала тајландска краљевина Сијам.
Историја
уредиФормирање и раст
уредиЏејавармен II – оснивач Ангкора
уреди
Према инскрипцији Сдок Кок Том,[7]:97[8]:353–354 око 781 Индрапура је била прва престоница Џејавармена II, смештена у Банти Преј Нокору, у близини данашњег Компонг Чама.[9] Након што се на крају вратио у свој дом, бившу краљевину Ченла, брзо је изградио свој утицај, освојио низ конкурентских краљева и 790. постао краљ краљевине коју су Кмери звали Камбуја. Затим је преселио свој двор северозападно у Махендрапарвату, далеко у унутрашњост северно од великог језера Тонле Сап.
Џејавармен II (802–835)[10]:xiii, 59 широко се сматра краљем који је поставио темеље периода Ангкор у камбоџанској историји, почев од грандиозног ритуала посвећења који је 802. године извео на светој планини Махендрапарвата, сада познат као Фном Кулен, за прославу независности Камбује од места које натписи називају „Јава“.[11] На тој церемонији принц Џејавармен II проглашен је универзалним монархом (камбоџански: Kamraten jagad ta Raja) или божјим краљем (санскрт: Deva Raja).[12]:35 или „Господари планина“, отуда је концепт Дева Раџе или Бога краља привидно увезен са Јаве.[7]:99–101
Он је прогласио себе Чакравартином у ритуалу преузетом из хиндуистичке традиције, чиме је не само постао божански постављен и стога неспорни владар, већ је истовремено прогласио независност свог царства од Јаве. Према неким изворима, Џејавармен II је неко време боравио на Јави за време владавине Сајлендра,[12] У то време се сматра да је Сајлендрас владао Јавом, Суматром, Малајским полуострвом и деловима Камбоџе,[13] око делте Меконга.
Први подаци о Џејавармену II потичу из каменог натписа К.235 на стели у храму Сдок Кок Том, регион Исан, који датира из 1053. године. Прича се о два и по века службе коју су пружали чланови оснивачке породице храма кмерском двору, углавном као главни капелани хиндуистичке религије шајвизам.[14]
Историчари воде дебату да ли „Јава” значи индонежанско острво Јава, Чампа или неко друго место. Према старијем утврђеном тумачењу, Џејавармен II је био принц који је живео на двору Сајлендра на Јави, и који је донео назад у свој дом уметност и културу јаванског двора у Камбоџу.[7]:97 Ову класичну теорију су поново разматрали савремени научници као што су Клод Жак[15] и Макл Викери, који су приметили да су Кмери термин chvea користили за опис Чампа, њихових блиских суседа.[16] Штавише, Џејаварменова политичка каријера започела је у Вјадапури (вероватно Бантеј Преј Нокору) у источној Камбоџи, што чини сценарио дугогодишњих контаката са Чамима (чак и кроз окршаје, како сугерише натпис) вероватнијим од сценарија дугог боравка на далекој Јави.[17] Коначно, многи рани храмови на Фном Кулену показују како чамски (нпр. Прасат Дамреј Крап), тако и јавански утицај (нпр. примитивна „планина-храм“ Арам Ронг Кен и Прасат Тмар Дап), мада се чини да је њихова асиметрична дистрибуција типично кмерска.[18]
Референце
уреди- ^ Turchin, Peter; Adams, Jonathan M.; Hall, Thomas D (децембар 2006). „East-West Orientation of Historical Empires”. Journal of World-Systems Research. 12 (2): 223. ISSN 1076-156X. Приступљено 16. 9. 2016.
- ^ Rein Taagepera (септембар 1997). „Expansion and Contraction Patterns of Large Polities: Context for Russia”. International Studies Quarterly. 41 (3): 493. JSTOR 2600793. doi:10.1111/0020-8833.00053. Приступљено 7. 9. 2018.
- ^ Infoplease
- ^ Reynolds, Frank. „Angkor”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 17. 8. 2018.
- ^ Plubins, Rodrigo. „Khmer Empire”. World History Encyclopedia. Приступљено 17. 8. 2018.
- ^ Damian Evans; et al. (9. 4. 2009). „A comprehensive archaeological map of the world's largest preindustrial settlement complex at Angkor, Cambodia”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 104 (36): 14277—82. PMC 1964867
. PMID 17717084. doi:10.1073/pnas.0702525104.
- ^ а б в Coedès, George (1968). Walter F. Vella, ур. The Indianized States of Southeast Asia. trans.Susan Brown Cowing. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-0368-1.
- ^ Higham, C. (2014). Early Mainland Southeast Asia. Bangkok: River Books Co., Ltd.,. ISBN 978-6167339443..
- ^ Higham 1989, pp. 324 ff.
- ^ Higham, C. (2001). The Civilization of Angkor. London: Weidenfeld & Nicolson, ISBN 978-1842125847
- ^ Albanese, Marilia (2006). The Treasures of Angkor. Italy: White Star. стр. 24. ISBN 88-544-0117-X.
- ^ а б Rooney, Dawn (16. 4. 2011). Angkor, Cambodia's Wondrous Khmer Temples. www.bookdepository.com. Hong Kong: Odyssey Publications. ISBN 978-9622178021. Приступљено 2019-01-21.
- ^ Widyono, Benny (2008). Dancing in shadows: Sihanouk, the Khmer Rouge, and the United Nations in Cambodia. Rowman & Littlefield Publisher. ISBN 9780742555532. Приступљено 25. 2. 2013.
- ^ David Chandler, A History of Cambodia (Westview Press: Boulder, Colorado, 2008) p. 39.
- ^ Jacques, Claude (1972). „La carrière de Jayavarman II”. BEFEO (на језику: француски). 59: 205—220. ISSN 0336-1519.
- ^ Vickery, 1998
- ^ Higham, 2001, pp. 53–59
- ^ Jacques Dumarçay; et al. (2001). Cambodian Architecture, Eight to Thirteenth Century. Brill. стр. 44—47. ISBN 90-04-11346-0.
Литература
уреди- Велика енциклопедија историје, преводиоци Предраг Новаков и Маја Марковић
- Cœdès, George (1966). The making of South East Asia. University of California Press. ISBN 0-520-05061-4.
- Freeman, Michael; Jacques, Claude (2006). Ancient Angkor
. River Books. ISBN 974-8225-27-5. - Higham, Charles (2001). The Civilization of Angkor. Phoenix. ISBN 978-1-84212-584-7.
- Vittorio Roveda: Khmer Mythology, River Books, ISBN 974-8225-37-2
- Dagens, Bruno (1995) [1989]. Angkor: Heart of an Asian Empire. ‘New Horizons’ series. Превод: Sharman, Ruth. London: Thames & Hudson. ISBN 0-500-30054-2.
- Keyes, Charles F. (1995). The Golden Peninsula. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-1696-4.
- Rooney, Dawn F. (2005). Angkor: Cambodia's wondrous khmer temples (5th изд.). Odissey. ISBN 978-962-217-727-7.
- David P. Chandler: A History of Cambodia, Westview Press, ISBN 0-8133-3511-6
- Zhou Daguan: The Customs of Cambodia, The Siam Society, ISBN 974-8359-68-9
- Henri Mouhot: Travels in Siam, Cambodia, Laos, and Annam, White Lotus Co, Ltd., ISBN 974-8434-03-6
- Vickery, Michael (1998). Society, economics, and politics in pre-Angkor Cambodia: the 7th–8th centuries. Toyo Bunko. ISBN 978-4-89656-110-4.
- Benjamin Walker, Angkor Empire: A History of the Khmer of Cambodia, Signet Press, Calcutta, 1995.
- I.G. Edmonds, The Khmers of Cambodia: The story of a mysterious people
- Audric, John (1972), Angkor and the Khmer Empire, R. Hale
- Aymonier, Etienne (1893). The History of Tchampa (the Cyamba of Marco Polo, Now Annam Or Cochin-China). Oriental University Institute. ISBN 978-1149974148.
- Chapuis, Oscar (1995). A history of Vietnam: from Hong Bang to Tu Duc. Greenwood Publishing Group. ISBN 0-313-29622-7.
- Coedès, George (1968). Vella, Walter F., ур. The Indianized States of Southeast Asia. trans.Susan Brown Cowing. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-0368-1.
- DiBiasio, Jame (2013), The Story of Angkor, Silkworm Books
- Hall, Daniel George Edward (1981). History of South East Asia. Macmillan Education, Limited. ISBN 978-1349165216.
- Higham, Charles (2004). The Civilization of Angkor. University of California Press. ISBN 978-0-520-24218-0.
- Hubert, Jean-François (2012), The Art of Champa, Parkstone International
- Kiernan, Ben (2019). Việt Nam: a history from earliest time to the present. Oxford University Press.
- Kohn, George Childs (2013). Dictionary of Wars. Routledge. ISBN 978-1-13-595494-9.
- Maspero, Georges (2002). The Champa Kingdom. White Lotus Co., Ltd. ISBN 9789747534993.
- Liang, Jieming (2006). Chinese Siege Warfare: Mechanical Artillery & Siege Weapons of Antiquity. Singapore, Republic of Singapore: Leong Kit Meng. ISBN 981-05-5380-3.
- Miksic, John Norman; Yian, Go Geok (2016). Ancient Southeast Asia. Taylor & Francis. ISBN 1-317-27903-4.
- Ngô, Văn Doanh (2005). Mỹ Sơn relics. Hanoi: Thế Giới Publishers. OCLC 646634414.
- Tarling, Nicholas (1999). The Cambridge History of Southeast Asia: Volume 1, From Early Times to c.1800. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66372-4.
- Turnbull, Stephen (2001), Siege Weapons of the Far East (1) AD 612-1300, Osprey Publishing
- Tully, John (2006), A Short History of Cambodia: From Empire to Survival, Allen & Unwin
- Marr, David G.; Anthony Crothers Milner (1986). Southeast Asia in the 9th to 14th Centuries. Institute of Southeast Asian Studies, Singapore. стр. 244. ISBN 9971-988-39-9. Приступљено 5. 6. 2014.
Спољашње везе
уреди
- Book review by Cambodia Daily: A Record of Cambodia - The Land and its People, 2007 edition
- Book review by Siam Society - A Record of Cambodia - The Land and its People, 2007 edition
- Book review by New Zealand Journal of Asian Studies: A Record of Cambodia - The Land and its People, 2007 edition
- Smithsonian Magazine - Passing Notes
- Smithsonian Magazine - Jewel of the Jungle
- “Trấn Tây phong thổ ký”: The Customs of Cambodia, Chinese Southern Diaspora Studies Volume 1, 2007 Архивирано на сајту Wayback Machine (9. јул 2021)