Кирил Кутлик
Кирил Кутлик (слч. Cyril Kutlík[а]; Крижлице, 29. март 1869 — Београд, 4. април 1900) је био један од најпознатијих чланова словачке породице Кутлик, словачки сликар, педагог, илустратор и оснивач Српскe цртачкe и сликарскe школe, прве сликарске школе у Београду (1895).
| Кирил Кутлик | |
|---|---|
 Кирил Кутлик око 1893—1895 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 29. март 1869. |
| Место рођења | Крижлице, Чешка (Бохемија), Аустроугарска |
| Датум смрти | 4. април 1900. (31 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина Србија |
| Уметнички рад | |
| Поље | сликарство |
| Утицаји од | Максимилијан Пирнер, Август Ајзенменгер |
| Утицао на | Надежда Петровић Милан Миловановић Коста Миличевић Боривоје Стевановић Драгомир Глишић Ђорђе Михаиловић Љубомир Ивановић Бранко Поповић Наталија Цветковић Анђелија Лазаревић Рафаило Момчиловић |
Заступник је историзма у ликовној уметности и сликао је пре свега мотиве из српског народног живота из жанра, портретне, сакралне и историјске слике и радио је на илустрацији народних календара.
Биографија
уредиКирил Кутлик се родио 29. марта 1869. године у Крижлицама (чеш. Křížlice) у планинама Крконоше на крајњем северу Чешке (Бохемије) (данас засеок села Јестраби в Крконоших у Чешкој Републици) у словачко-чешкој породици.
Порекло и породица
уредиЊегов отац, Богдан Кутлик (слч. Bohdan Kutlík) (1838—1925), евангелички свештеник [1] и уредник чешке и словачке периодике, родом је из Старе Пазове, где је претходно живео и његов деда по оцу Јан Кутлик, радећи као свештеник и учитељ.[2] Стриц Феликс Кутлик (1843—1890), свештеник, учитељ и писац је радио у Бачком Петровцу, Силбашу и Кулпину.
Мајка Ана рођена Кратохвилова (чеш. Anna Kratochvílová), потицала је из моравског града Простјејов (чеш. Prostějov) (данас у Чешкој Републици).[2] Рођен је као треће од тринаесторо деце у породици, од којих је само петоро поживело дуже од десет година.[2]
Био је ожењен Чехињом Миладом Неквасиловом (чеш. Milada Nekvasilová), ћерком угледног београдског Чеха инжењера Франтишека Неквасила, који је подигао стари хотел Славија и био дугогодишњи председник београдског чешког друштва Лумир.
Школовање
уредиУ месту рођења је завршио основну школу, а гимназију у Храдцу Кралове. Још у детињству је показивао склоност ка сликарству, док је мање интересовања показивао за школским градивом. Са петнаест година је правио копије слика и илустрације уљаним бојама.[2]
1885. године је отишао на сликарску академију у Прагу. Студије је завршио 1891. показавши се као ученик са завидним успесима. Његов завршни рад на академији је био „Последњи тренуци Хусове слободе” изложен је на Јубиларној целоземаљској изложби у Прагу (1891).[3]
Након студија, током годину дана (1891—1893),је похађао предавања на Одсеку историјског сликарства, код професора Августа Ајзенменгера (нем. August Eisenmenger) на сликарској академији у Бечу и након тога радио по поруџбини као самостални уметник.
Рад
уредиНаредне две године је провео у градићу Арко-Варињане (итал. Arco Varignane), па се преселио у Тирол по савету лекара, пошто су му се вратили симптоми туберкулозе, од које је оболео још током студија.[4] У Тиролу, где је боравио од (1893—1895)[3] насликао је око четрдесет дела, а међу њима и његову најлепшу историјску композицију „Прва жртва смрти” или „Авељева смрт” (1894).[4]
Још за време студија у Прагу 1887. године био је у Београду, током свечаности организоване у част Вука Караџића и тада је видео да Београд нема уметничку школу, па је одлучио да је оснује. Јула 1895. године дошао је поново у Београд и у септембру исте године је отворио Српску цртачку и сликарску школу, на Косанчићевом венцу (1895). По покушају Стевана Тодоровића тридесет година раније постао је управо Кутлик оснивач прве сликарске школе у Београду, која постала камен темељац уметничког образовања у Србији. Школа је имала одељења за редовне и ванредне ученике, за занатлије и за жене (од 1897). У школу су се ученици уписивали без обзира на националност или веру.[1] У почетку је давао само практичне курсеве, а касније је уведена и теоријска настава.[5]
Једно време држани су и часови француског и немачког језика. Школа је имала своју библиотеку и репродукције слика, рељефе и моделе од гипса. Редовно је објављивало годишње извештаје, и приређивао изложбе својих ђака, уз неке од својих радове. [3]
Најзначајнији његов ђак била је српска сликарка Надежда Петровић, али његови ученици су били и Милан Миловановић, Коста Миличевић, Боривоје Стевановић, Драгомир Глишић, Ђорђе Михаиловић, Љубомир Ивановић, Бранко Поповић, Наталија Цветковић, Анђелија Лазаревић, Рафаило Момчиловић, оснивачи модерног српског сликарства.[3]
Лета 1899. године, венчао се са Миладом Неквасиловом (чеш. Milada Nekvasilová), ћерком чешког инжењера Франтишека Неквасила. Обоје су веровали у његово оздрављење. Отишли су на свадбено путовање по Аустроугарској. Стигли су да посете и Кирилове родитеље, који су се у међувремену преселили у Дехтаре у Словачкој.
Међутим, девет месеци касније Кирила је савладала болест. Умро је 4. априла 1900. и сахрањен је на Новом гробљу у Београду,[6] у породичној гробници Неквасила.[7]
Његове слике су изложене постхумно на Светској изложби у Паризу 1900. представљајући Србију. Образовање ученика се наставило и након његове смрти 1900. године, пошто су његову школу преузели Бета и Риста Вукановић, не мењајући јој назив, већ само проширујући програм.
Био је јако талентован сликар и насликао је велики број слика, од којих многе су се погубиле. Највише сачуваних слика се налази у Словачкој, али доста их је расуто по целој средњој и југоисточној Европи.[7] У Београду се његове слике налазе у Народном музеју у Београду, Музеју града Београда.
Његово сликарство осцилирало је између романтизма и реализма, док је у последњој фази преузео неке поступке импресионизма, као и сецесије. Интересовале су га социјалне теме и историјско сликарство, бавио се жанр сценама, религиозним темама, мртвом природом, пејзажом и сликањем портрета. Радио је наслове илустрације за календар „Hus” (1890), часописе „Ловац” (1896) и „Пчелар” (1897). У Чешкој, Словачкој и Србији су објављиване разгледнице са његовима решењима.[1][8]
Види још
уредиНапомене
уреди- ^ У литератури код нас се можемо сусрести са његовим србизованим именима Кирил или Кирило Кутлик, јер откако је дошао у Београд и ту основао сликарску школу, користио се овим именом па чак се и сам тако потписивао на својим сликама. Осим тога, данашњи препис његовог имена на српски био би Цирил Кутљик.
Референце
уреди- ^ а б в Лијескић 2016.
- ^ а б в г Паштрнакова 2005, стр. 136.
- ^ а б в г Паштрнакова 2011, стр. 457.
- ^ а б Паштрнакова 2005, стр. 142.
- ^ Паштрнакова 2005, стр. 143.
- ^ Паштрнакова 2005, стр. 149.
- ^ а б Паштрнакова 2005, стр. 150.
- ^ Паштрнакова 2011, стр. 458.
Литература
уреди- Spomenica 1789—1989, 200 godina škole u Kulpinu M. Krivak, Kulpin 1996.
- Dejiny Kutlíkovcov, Felix Kutlík III. Bratislava 1931.
- Tekstovi od autora Iva Paštrnáková In Godišnjak grada Beograda 2005, Rad Muzeja Vojvodine 2007, Godišnjak Narodnog muzeja 2010, Zbornik likovne umetnosti Matice srpske 2011.
- Лијескић, Биљана (13. 12. 2008). „У Србији има талената”. Полирик онлјн. Приступљено 11. 9. 2016.
- Паштрнакова, Ива (2005). „Кирил Кутлик, оснивач Српске цртачко-сликарскешколе и његово дело у Србији”. Годишњак града Београда. Београд: Музеј града Београда. LII. ISSN 0436-1105.
- Паштрнакова, Ива (2011). Чедомир Попов, ур. Српски биографски речник 5 (Кв-Мао)). Нови Сад: Библиотека Матице српске. ISBN 978-86-7946-085-1.
