Касиопеја (сазвежђе)
Касиопеја (лат. Cassiopeia) је сазвежђе северне хемисфере, једно од 88 савремених и 48 оригиналних Птоломејевих сазвежђа. Препознатљиво је по карактеристичном распореду најсјајнијих звезда у облику слова W.
| Сазвежђе | |
 | |
| Латинско име | Cassiopeia |
|---|---|
| Скраћеница | Cas |
| Генитив | Cassiopeiae |
| Симболизује | Касиопеју, митску краљицу Етиопије |
| Ректасцензија | 1 |
| Деклинација | +60[1] |
| Површина | 598 sq. deg. (25) |
| Најсјајнија звезда | Алфа Касиопеје (Шедар) (2,15m) |
| Метеорски ројеви | Персеиди |
| Суседна сазвежђа | |
| Видљиво у распону +90° и −20°. У најбољем положају за посматрање у 21:00 час у новембру. | |
Са магнитудом 2,2, Алфа Касиопеја, или Шидар, је генерално најсјајнија звезда у Касиопеји, иако је повремено засени променљива Гама Касиопеја, која је достигла магнитуду 1,6. У сазвежђу се налазе неке од најсјајнијих познатих звезда, укључујући жуте хипергиганте Ро Касиопеја и В509 Касиопеја и бели хипергигант 6 Касиопеја. Године 1572, супернова Тихо Брахеа је сјајно букнула у Касиопеји.[2] Касиопеја А је остатак супернове и најсјајнији екстрасоларни радио извор на небу на фреквенцијама изнад 1 GHz. Утврђено је да четрнаест звезданих система има егзопланете, од којих се за једну — HR 8832 — сматра да има седам планета. Кроз Касиопеју пролази богат део Млечног пута, који садржи низ отворених јата, младих блиставих звезда галактичког диска, и маглина. IC 10 је неправилна галаксија која је најближа позната звездородна галаксија и једина у Локалној групи галаксија.
Карактеристике
уреди
Покривајући 598,4 квадратних степени и отуда 1,451% неба, Касиопеја се налази на 25. месту од 88 сазвежђа по површини.[3] Граничи се са Цефејем на северу и западу, Андромедом на југу и западу, Персејем на југоистоку и Жирафом на истоку, а такође дели кратку границу са Гуштером на западу.
Скраћеница од три слова за сазвежђе, коју је усвојила Међународна астрономска унија 1922, је „Cas“.[4] Званичне границе сазвежђа, које је поставио белгијски астроном Ежен Делпорт 1930. године,[а] дефинисане су полигоном од 30 сегмената. У екваторијалном координатном систему, координате ректасцензије ових граница леже између 00h 27m 03s и 23h 41m 06s, док су координате деклинације између 77,69° и 46,68°.[1] Њен положај на северној небеској хемисфери значи да је читаво сазвежђе видљиво посматрачима северно од 12°Ј.[3][б] Високо на северном небу, оно је циркумполарно (то јест, никада не залази на ноћном небу) посматрачима у Европи, Канади и северним Сједињеним Државама.[6]
Митологија
уредиПо митологији, Касиопеја је била етиопска краљица и жена краља Цефеја која је тврдила да је лепша од Нереида, због чега је осуђена да жртвује своју ћерку Андромеду морском чудовишту. Андромеду је спасио Персеј скаменивши морско чудовиште помоћу главе Медузе.[7] Касиопеју је Посејдон ипак казнио тако што је осуђена да се целе године окреће на небу при чему пола године проводи окренута наглавачке. Све личности овог мита су добиле своје сазвежђе: Касиопеја, Цефеј, Андромеда, Персеј, Пегаз (крилати коњ који је изашао из Медузиног тела након што јој је Персеј одсекао главу) и Кит (морско чудовиште).[8][9]
Друге културе виде руку или лосове рогове у обрасцу.[10] Међу њима су Лапонци, за које Касиопеја формира рог вапита. Чукчи из Сибира су слично видели пет главних звезда као пет ловаца на јелене.[8][9]
Људи са Маршалских острва видели су Касиопеју као део велике констелације плискавице. Главне звезде Касиопеје праве њен реп, Андромеда и Троугао формирају њено тело, а Ован чини главу.[8] На Хавајима су Алфа, Бета и Гама Касиопеја су имали имена. Алфа Касиопеја се звала Полоахилани, Бета Касиопеја се звала Полула, а Гама Касиопеја се звала Мулеху. Људи са Пукапуке су видели фигуру Касиопеје као посебну констелацију под називом На Таки-толу-а-Маталики.[11]
Звезде
уреди
W формирају звезде бета, алфа, гама, делта и епсилон Касиопеје. Бета Касиопеје (Каф, „палма“) је променљива звезда, жутобели џин магнитуде 2,28. Двоструко је већа од Сунца и 28 пута сјајнија. Алфа Касиопеје (Шедир или Шедар, „груди“) је наранџасти џин 500 пута сјајнији од Сунца, привидне магнитуде 2,25. Гама Касиопеје је еруптивна променљива чији је у максимуму сјаја светлија и од алфе и од бете (магнитуда 2,15). Делта Касиопеје (Ксора или Рухбах, „колено“) је еклипсна променњива чија магнитуда варира између 2,68 и 2,71. Епсилон Касиопеје је плавобели џин 720 пута сјајнији од Сунца, привидне магнитуде 3,38.
Ро и V509 Касиопеје су међу најлуминознијим звездама Млечног пута. Ета Касиопеје је бинарна звезда чија је примарна компонента жути патуљак налик Сунцу, а секундарна наранџасти патуљак.
Тихоова звезда (SN 1572, B Касиопеје) је супернова из 1572. године чију је појаву документовао дански астроном Тихо Брахе. У Касиопеји се налази још један остатак супернове — Касиопеја А — најснажнији екстрасоларни радио-извор (посматрано са Земље).
Облик са Алфе Кентаура
уреди
Посматрано са Алфе Кентаура, најближе звезде Сунчевом систему, Сунце би било део сазвежђа Касиопеје, и видело би се као звезда привидне магнитуде 0,5 у продужетку W облика (који више не би био W већ цик-цак).
Објекти дубоког неба
уредиУ Касиопеји се налазе два Месјеова објекта отворена јата М52 и М103. М52 је видљив већ помоћу двогледа, а кроз телескоп се види као богато јато V облика. М103 је последњи објекат који је Шарл Месје уврстио у свој каталог. Садржи између 40 и 50 звезда и налази се на око 8000 светлосних година од Земље.
Касиопеја садржи и неправилну галаксију IC 10 откривену 1887. Ова галаксија се налази у близини равни Млечног пута тако да је заклања међузвездана материја. У IC 10 се звезде формирају највећим ритмом у Локалној групи
Напомене
уреди- ^ Delporte had proposed standardising the constellation boundaries to the International Astronomical Union, who had agreed and gave him the lead role[5]
- ^ While parts of the constellation technically rise above the horizon to observers between the latitudes of 12°S and 43°S, stars within a few degrees of the horizon are to all intents and purposes unobservable.[3]
Извори
уреди- ^ а б „Cassiopeia, Constellation Boundary”. The Constellations. International Astronomical Union. Приступљено 2. 12. 2016.
- ^ Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Cassiopeia”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 5 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 460.
- ^ а б в Ian Ridpath. „Constellations: Andromeda–Indus”. Star Tales. self-published. Приступљено 2. 12. 2016.
- ^ Russell, Henry Norris (1922). „The New International Symbols for the Constellations”. Popular Astronomy. 30: 469. Bibcode:1922PA.....30..469R.
- ^ Ridpath, Ian. „Constellation boundaries: How the modern constellation outlines came to be”. Star Tales. self-published. Приступљено 1. 6. 2016.
- ^ Arnold, H.J.P; Doherty, Paul; Moore, Patrick (1999). The Photographic Atlas of the Stars. Boca Raton, Florida: CRC Press. стр. 20. ISBN 978-0-7503-0654-6.
- ^ Chen, P.K. (2007). A Constellation Album: Stars and Mythology of the Night Sky. стр. 82. ISBN 9781931559386.
- ^ а б в Staal 1988, стр. 14–18
- ^ а б Chen 2007, стр. 82–83
- ^ Ptak, Robert (1998). Sky Stories Ancient and Modern. New York: Nova Science Publishers. стр. 104.
- ^ Makemson, Maud Worcester (1941). The Morning Star Rises: an account of Polynesian astronomy. Yale University Press. стр. 281.
Литература
уреди- Krause, O; Rieke, GH; Birkmann, SM; Le Floc'h, E; Gordon, KD; Egami, E; Bieging, J; Hughes, JP; Young, ET; Hinz, JL; Quanz, SP; Hines, DC (2005). „Infrared echoes near the supernova remnant Cassiopeia A”. Science. 308 (5728): 1604—6. Bibcode:2005Sci...308.1604K. PMID 15947181. arXiv:astro-ph/0506186
. doi:10.1126/science.1112035. - Levy, David H. (2005), Deep Sky Objects, Prometheus Books, ISBN 1-59102-361-0
- Ridpath, Ian; Tirion, Wil (2001), Stars and Planets Guide, Princeton University Press, ISBN 0-691-08913-2
- Ridpath, Ian; Tirion, Wil (2007). Stars and Planets Guide. London: Collins. ISBN 978-0-00-725120-9.
- Staal, Julius D. W. (1988). The New Patterns in the Sky: Myths and Legends of the Stars. The McDonald and Woodward Publishing Company. ISBN 978-0-939923-04-5.
- Aratus Solensis, Phaenomena translated by G. R. Mair. Loeb Classical Library Volume 129. London: William Heinemann, 1921. Online version at the Topos Text Project.
- Aratus Solensis, Phaenomena. G. R. Mair. London: William Heinemann; New York: G.P. Putnam's Sons. 1921. Greek text available at the Perseus Digital Library.
- Gaius Julius Hyginus, Astronomica from The Myths of Hyginus translated and edited by Mary Grant. University of Kansas Publications in Humanistic Studies. Online version at the Topos Text Project.
- Gaius Julius Hyginus, Fabulae from The Myths of Hyginus translated and edited by Mary Grant. University of Kansas Publications in Humanistic Studies. Online version at the Topos Text Project.
- Nonnus of Panopolis, Dionysiaca translated by William Henry Denham Rouse (1863-1950), from the Loeb Classical Library, Cambridge, MA, Harvard University Press, 1940. Online version at the Topos Text Project.
- Nonnus of Panopolis, Dionysiaca. 3 Vols. W.H.D. Rouse. Cambridge, MA., Harvard University Press; London, William Heinemann, Ltd. 1940–1942. Greek text available at the Perseus Digital Library.
- Pseudo-Apollodorus, The Library with an English Translation by Sir James George Frazer, F.B.A., F.R.S. in 2 Volumes, Cambridge, MA, Harvard University Press; London, William Heinemann Ltd. 1921. Online version at the Perseus Digital Library. Greek text available from the same website.
- Stephanus of Byzantium, Stephani Byzantii Ethnicorum quae supersunt, edited by August Meineike (1790-1870), published 1849. A few entries from this important ancient handbook of place names have been translated by Brady Kiesling. Online version at the Topos Text Project.
- ESA (1997). „The Hipparcos and Tycho Catalogues”. Приступљено 26. 12. 2006.
- Kostjuk, N. D. (2002). „HD-DM-GC-HR-HIP-Bayer-Flamsteed Cross Index”. Приступљено 26. 12. 2006.
- Roman, N. G. (1987). „Identification of a Constellation from a Position”. Приступљено 26. 12. 2006.
- „SIMBAD Astronomical Database”. Centre de Données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 2. 1. 2007.
- Samus, N. N.; Durlevich, O. V.; et al. (2004). „Combined General Catalogue of Variable Stars (GCVS4.2)”. Приступљено 10. 4. 2012.
- Samus, N. N.; Durlevich, O. V.; et al. (2012). „General Catalog of Variable Stars (GCVS database, version 2012Feb)”. Приступљено 10. 4. 2012.
- „Naming Stars”. Приступљено 13. 12. 2017.
Спољашње везе
уреди
- Сазвежђе Касиопеја Архивирано на сајту Wayback Machine (14. фебруар 2012) на TopAstronomer.com (језик: енглески)
- The Deep Photographic Guide to the Constellations: Cassiopeia
- The clickable Cassiopeia
- Star Tales – Cassiopeia
- Warburg Institute Iconographic Database (over 150 medieval and early modern images of Cassiopeia) Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016)
