Карло Роберт

Карло Роберт
Карло Роберт
	Карло I Роберт
Лични подаци
Датум рођења	1288.
Место рођења	Вишеград,
Датум смрти	16. јул 1342. (53/54 год.)
Место смрти	Вишеград,
Породица
Супружник	Елизабета Пољска, Beatrice of Luxembourg, Maria of Bytom, Maria of Halych
Потомство	Лајош I Анжујски, Andrew, Duke of Calabria, Stephen, Duke of Slavonia, Catherine of Hungary, Duchess of Świdnica, Coloman of Hungary
Родитељи	Карло Мартел Анжујски; Клеменсија Хабзбуршка
Династија	Анжујци
Краљ Угарске
Претходник	Андрија III Млечанин
Наследник	Лајош I Анжујски

Карло Роберт или Карло I Угарски или Карло I Роберт (1288—16. јул 1342) је био краљ Угарске (1310—1342). Унук је Карла II Напуљског и Марије Арпад. Син је Карла Мартела Анжујца и Клеменсије, ћерке Рудолфа I Хабзбурга.^[1]

Биографија

Био је праунук Стефана V Угарског. После смрти задњег Арпадовића Андрије III Угарског 1301, Карло Роберт је крунисан у Естергому, али био је принуђен да преда круну Вацлаву II Пшемислу.

Папа Бонифације VIII је и даље подржавао његово полагање права на угарски трон. Папа је тражио и добијао подршку у Угарској за такве захтеве, што се видело 1304. на Сабору у Братислави. У међувремену Вацлав II Пшемисл је предао своја права војводи Отону III Баварском, који је постао заробљеник угарских побуњеника.

Карло Роберт је ступио на престо 15. јуна 1309. у Буди, али не сматра се регуларним краљем све до крунисања круном Светог Стефана 27. августа 1310. у Шекесфехервару. Три године имао је проблема са побунама, све до велике победе 15. јуна 1312. код Рохановаца у Словачкој.

Владавина

Битке Карла Роберта са одметнутим племићима

Успоставио је ред апсолутном влашћу. Сабор је сазивао нередовно, а државне послове је преузео краљевски савет. Ниже племство је постало заштићеније од самовоље и тираније барона. Могли су пријављивати бароне двору. Двор је постао познат у Европи као школа витештва.

Спровео је бројне значајне политичке и економске реформе. Успоставио је систем, по коме је додељивао привилегије, које је могао укидати. Службеници високог ранга би добијали и 20 замкова на управу, али не заувек. Извршио је реформу валуте и целог фискалног система, што је великим делом допринело обогаћивању и трговачке класе и краљевске ризнице. Битно је охрабривао развој трговине. Период његове власти карактерише убрани развој градова и опадање криминала. Све те реформе омогућиле су да порези за војску створе довољно снажну војску, која је ширила границе Угарске, стварајући од Угарске велику европску силу. Његове успехе је наставио и син Лајош I Анжујски.

Успешна спољна политика

Битка код Посаде 1330.

Спољашње политика Карла Роберта произлазила је из династичких савеза. Његов најзначајнији успех је био узајамни одбрамбени савез са Пољском склопљен 1335. у Тренчину против Хабзбурговаца и Бохемије. Тај савез је потврђен двомесечним конгресом у Вишеграду. После тога Мађари и Пољаци су заједно успешно напали Лудвига IV Баварског и његовог савезника хабзбуршког војводу Алберта II Аустријског.

Карло Роберт је желео да уједини Угарску и Напуљску краљевину под његовим сином. Млетачка република и папа су спречили уједињење страхујући да ће Угарска постати доминантна сила Јадрана. Неуспех тога уједињења компензирао је успехом у односима са Пољском. Са својим савезником и шурјаком Казимиром III склопио је договор 1339. по коме Робертов син Лудовик I Анжујски треба постати пољски краљ након смрти Казимира III, који није имао наследника.

Погоршање на јужној граници

Битка код Посада

Арпадовићи су целу јужну границу претворили у шест војних колонија или баната, који су се налазили у Малој Влашкој (јужни део данашње Румуније) и северним делови данашње Бугарске, Србије и Босне и Херцеговине. Већина старих баната се претворила у полунезависне противмађарске кнежевине. Православље је било главна вера тих подручја, а насилно покатоличење је доводило до побуна. Српски и бугарски цар и Влашка су доприносили побуни.

Пре 1320. западну Влашку су Мађари сматрали делом Северинског баната. Кад је влашки владар Басараб I постао непослушан, Карло Роберт је повео војску на Влашку. Улетео је у заседу 9. новембра 1330. у бици код Посада. Карло Роберт је једва побегао, а тим даном Влашка постаје независна држава. Карло Роберт је водио ратове са српским владарима Стефаном Милутином и царем Душаном Силним. Карло Роберт је бившем српском краљу Драгутину дао на управу север Босне, Срем, Мачву и Београд. Драгутинов син Владислав признаје врховну власт краља Карла Роберта, због напада Милутина на Драгутинову земљу. Милутин 1316. заузима Мачву и Београд од Угара, али они враћају Београд већ 1319. Рат се наставља до 1322., а граница се враћа на Дунав. После битке код Велбужда Србија постаје главна сила на Балкану, а Угарска страхује од њеног ширења. Зато, 1334. Карло Роберт упада у Србију, заузима Мачву и напада Шумадију. Српски краљ (касније цар) Душан окупља велику војску и туче Угаре у Шумадији. Сам Карло је рањен, а Угарска војска је у расулу. Душан затим враћа Мачву и Београд и напада Угарску преко Дунава. Србија такође напада Босну, угарског вазала, и заузима део Далмације. Босна пада под српски утицај, и Угарска се повлачи на Саву и Дунав и плаћа велику ратну одштету српском владару. Мировним уговором Угари престају да покатоличавају Србе за време Душанове власти. Карло Роберт умире 1342. године, а Угарски утицај слаби на југу.