Карло Масло
Карло Масло (Острожно брдо, код Илирске Бистрице, 21. јул 1912 — Цеље, 23. август 1988) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
| карло масло | ||||
|---|---|---|---|---|
| Лични подаци | ||||
| Датум рођења | 21. јул 1912. | |||
| Место рођења | Острожно брдо, код Илирске Бистрице,, Краљевина Италија | |||
| Датум смрти | 23. август 1988. (76 год.) | |||
| Место смрти | Цеље,, СФР Југославија | |||
| Професија | војно лице | |||
| Деловање | ||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||
| Служба | НОВ Југославије 1941 — 1945. | |||
| Херој | ||||
| Народни херој од | 27. новембра 1953. | |||
| Одликовања |
| |||
Биографија
уредиРођен је 21. јула 1912 на Острожном Брду код Илирске Бистрице. Године 1935. позван је у италијанску војску. После италијанског напада на Етиопију, 1936. године побегао је из војске у Краљевину Југославију. После обећане амнестије у априлу 1937. вратио се у Италију, али су га фашистичке власти затвориле и осудиле. Одржао је казну у Трсту и војном затвору Геат северно од Напуља. После издржавања казне, морао је отићи до војника, прво у Боневенто, а затим у Империо код Ђенове. У октобру 1941. године примио је боловање, док је 28. октобра била прва партизанска акција на приморској. У новембру 1941. вратио се у војску, али је у децембру поново побегао, а у Бркинима се придружио Приморска Партизанска армија. Био је борац Долган групе, који је био фашиста и лови за високу награду.[1] Учествовао је у борбама на Наносу, а након реорганизације партизанских јединица 25. априла 1942. постао је командант компаније Бркин. Због неколико успешних кампања, фашистички префект главног града Маслово издао је високу награду. У јуну 1942. године, на судском суђењу у Риму, осуђен је на смрт у одсуству. Наредне године је постао командант 3. батаљона јужно-адмиралског одреда, након спајања приобалних бригада и одласка Градничке бригаде у централну Словенију, команданта њеног 2. батаљона. Током немачке офанзиве вратио се у Приморско. У децембру 1943. постао је командант Истарског одреда. На крају рата био је командант батаљона 30. дивизије и командант Косовске бригаде. После ослобођења радио је у пољопривреди и између осталог је био руководилац пољопривредног имања у Цељу.[2]
За народног хероја проглашен је 27. новембра 1953.
