Дифузиони капацитет плућа за угљен-моноксид

Дифузиони капацитет плућа за угљен-моноксид (ДКУМ), такође познат и као трансфер фактор за угљен-моноксид (ТФУМ), један је од клинички највреднијих тестова у пулмологији за дијагностику плућне функције. ДКУМ се одређује количина угљен-моноксида која у току једне минуте дифундује кроз алвеолокапиларну мембрану при разлици парцијалних притисака овог гаса са обе стране мембране од 1 кПа.[1] Односно мери способност плућа да пренесу гас из удахнутог ваздуха до црвених крвних зрнаца у плућним капиларама.

Дифузиони капацитет плућа за угљен-моноксид
MeSHD012129
OPS-301 code1-71
MedlinePlus003853

Тест је практичан и лак за извођење за пацијента, и тражи само десет секунди задржавања даха током ДКУМ маневара,. То је за већину пацијената мноого лакше него да изведу присилни издисај потребан за спирометрију.[2][1]

Историја и стандардизација

уреди

Техника за ДКУМ која је први пут описана пре више од 100 година[3][4][5] примењена је у клиничким окружењима тек много деценија касније.[6][7][8]

Стандарде за инструменте, перформансе ДКУМ теста и израчунавање резултата које је првобитно је објавило Америчко торакално друштво 1987. године, ажурирани су од стране Америчког торакалног друштва и Европског респираторног друштва 2005. и 2017. године.[9][10][11]

Опште информације

уреди

Размена респираторних гасова у плућима зависи од:[12]

  • вентилације,
  • дистрибуције,
  • циркулације,
  • дифузије молекула кисеоника и угљен-диоксида кроз алвеокапиларну мембрану.

При мирном дисању удахнути ваздух долази до алеволарних дуктуса, у којима је кретање ваздуха све спорије и постепено прелази у процес дифузије, којом крв преузима кисеоник док путује кроз оближње крвне судове ( капиларе). Потом крв испоручује кисеоник у ткива да би га она користила за енергију.

Међу бројне факторе који одређују колико добро кисеоник прелази из плућа у крв (дифузију), спадају:[1]

  • укупна површина алвеоларне мембране,
  • количина крви у алвеоларним капиларима.
  • концентрација хемоглобина (протеина који преноси кисеоник) у крви,
  • дебљина алвеоларне мембране између алвеола и капилара,
  • вишак течности у алвеолама.

Индикације

уреди

ДКУМ тест се може се користити да:[13]

  • утврди узрок одређених симптома као што су кратак дах, кашаљ или пискање у грудном кошу.
  • процени ниво оштећење плућа.
  • утврде одређене плућне болести.
  • процени колико добро плућа раде пре операције или на почетку напорног програма вежбања.
  • схвати како основна болест утиче на функцију плућа.
  • да информације о томе колико добро лечење функционише.
  • помогне у праћењу да ли се постојеће стање побољшава или погоршава.

Метода

уреди

Тест дифузионог капацитет плућа за угљен-моноксид мери количину кисеоника која прелази из плућа у крв током удисања, а заснована је на употреби угљен-моноксида.

Током теста док испитаник удишете гас који садржи малу количину угљен-моноксида, мери се колико угљен-моноксида прелази из плућа у крв, или „капацитет дифузије за угљен моноксид“

Тумачење резултата ДКУМ теста[1]
Налаз % у односу на предвиђену вредност Карактеристике испитаника, болести и стања
Нормалан ДКУМ Између 75% и 140% Нормални резултати теста зависе од следећих карактеристика испитаника: сттарост, пол, висина, ниво хемоглобина (протеина у црвеним крвним зрнцима који преноси кисеоник).
Благо смањен ДКУМ Између 60% и 75% Емфизем, саркоидоза и друге интерстицијалне болести плућа, болести плућних крвних судова (митрална стеноза, кардиомиопатија, плућни едем), код болести левог срца са стазом у плућима (митрална стеноза, кардиомиопатије, плућни едем), пушење дувана, цистична фиброза плућа, хронична опструктивна плућна, аутоимуни поремећаји као што су мешана болест везивног ткива, склеродерма и лупус.
Јако смањен ДКУМ Мање од 40% Стања у којима плућа не омогућавају довоаљно ефикасно дифузију кисеоник из ваздуха у крв су: крварења у плућима, код интаркардијалних лево десних шантова (дефект атријалне и вентрикуларне преграде), полицитемије, гојазности, астме, вежбања пре теста, велике надморске висине, срчана инсуфицијенција.

Нежењена дејства

уреди

Компликације током теста су минималне, јер кличина употребљеног угљен-моноксида је веома мала и није довољна да изазовеповреде. Евентуално се нежељена дејства могу испољити у виду вртоглавице.

Извори

уреди
  1. ^ а б в г „Lung Diffusion Testing (DLCO)”. my.clevelandclinic.org. Приступљено 10. 12. 2024. 
  2. ^ McCormack,, Meredith C. „Diffusing capacity for carbon monoxide”. www.uptodate.com. Приступљено 2024-12-10. 
  3. ^ Morrell, Mary J. (2015-01-15). „One hundred years of pulmonary function testing: a perspective on 'The diffusion of gases through the lungs of man' by Marie Krogh”. The Journal of Physiology. 593 (2): 351—352. ISSN 1469-7793. PMC 4303379 . PMID 25630255. doi:10.1113/jphysiol.2014.287573. 
  4. ^ Hughes, J. Michael B.; Borland, Colin D. R. (2015). „The centenary (2015) of the transfer factor for carbon monoxide (T(LCO)): Marie Krogh's legacy”. Thorax. 70 (4): 391—394. ISSN 1468-3296. PMID 25464977. doi:10.1136/thoraxjnl-2014-206485. 
  5. ^ Krogh, M. (1915-05-12). „The diffusion of gases through the lungs of man”. The Journal of Physiology. 49 (4): 271—300. ISSN 0022-3751. PMC 1420569 . PMID 16993296. doi:10.1113/jphysiol.1915.sp001710. 
  6. ^ Blakemore, W. S.; Forster, R. E.; Morton, J. W.; Ogilvie, C. M. (1957). „A standardized breath holding technique for the clinical measurement of the diffusing capacity of the lung for carbon monoxide”. The Journal of Clinical Investigation. 36 (1 Part 1): 1—17. ISSN 0021-9738. PMC 1087291 . PMID 13398477. doi:10.1172/JCI103402. 
  7. ^ Roughton, F. J.; Forster, R. E. (1957). „Relative importance of diffusion and chemical reaction rates in determining rate of exchange of gases in the human lung, with special reference to true diffusing capacity of pulmonary membrane and volume of blood in the lung capillaries”. Journal of Applied Physiology. 11 (2): 290—302. ISSN 0021-8987. PMID 13475180. doi:10.1152/jappl.1957.11.2.290. 
  8. ^ Jones, R. S.; Meade, F. (1961). „A theoretical and experimental analysis of anomalies in the estimation of pulmonary diffusing capacity by the single breath method”. Quarterly Journal of Experimental Physiology and Cognate Medical Sciences. 46: 131—143. ISSN 0033-5541. PMID 13790588. doi:10.1113/expphysiol.1961.sp001525. 
  9. ^ „Single breath carbon monoxide diffusing capacity (transfer factor). Recommendations for a standard technique. Statement of the American Thoracic Society”. The American Review of Respiratory Disease. 136 (5): 1299—1307. 1987. ISSN 0003-0805. PMID 3674590. doi:10.1164/ajrccm/136.5.1299. 
  10. ^ Macintyre, N.; Crapo, R. O.; Viegi, G.; Johnson, D. C.; van der Grinten, C. P. M.; Brusasco, V.; Burgos, F.; Casaburi, R.; Coates, A. (2005). „Standardisation of the single-breath determination of carbon monoxide uptake in the lung”. The European Respiratory Journal. 26 (4): 720—735. ISSN 0903-1936. PMID 16204605. doi:10.1183/09031936.05.00034905. 
  11. ^ Graham, Brian L.; Brusasco, Vito; Burgos, Felip; Cooper, Brendan G.; Jensen, Robert; Kendrick, Adrian; MacIntyre, Neil R.; Thompson, Bruce R.; Wanger, Jack (2017). „2017 ERS/ATS standards for single-breath carbon monoxide uptake in the lung”. The European Respiratory Journal. 49 (1): 1600016. ISSN 1399-3003. PMID 28049168. doi:10.1183/13993003.00016-2016. 
  12. ^ Hegewald, Matthew J.; Crapo, Robert O. (2010), Pulmonary Function Testing, Elsevier, стр. 522—553, ISBN 978-1-4160-4710-0, Приступљено 2024-12-10 
  13. ^ Scanlon PD, Niven AS. Respiratory testing and function. In: Goldman L, Cooney KA, eds. Goldman-Cecil Medicine. 27th ed. Philadelphia, PA: Elsevier; 2024:chap 73.

Спољашње везе

уреди
 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).