Википедија

Казимјеж Функ

Казимјеж Функ[1] (пољ. Kazimierz Funk /kaˈʑimiɛʐ ˈfuŋk/; Варшава, 23. фебруар 1884 — Њујорк, 20. новембар 1967)[2] је био пољски биохемичар јеврејског порекла.[3] Студирао је у Берлину и Швајцарској, где је коначно докторирао органску хемију на Универзитету у Берну. После доктората радио је прво у Пастеровом институту у Паризу (1904), у сарадњи са Емилом Фишером (1906), а касније је вршио експерименте у Листеровом институту у Лондону (1910). По избијању Другог светског рата трајно се преселио у САД. Генерално се сматра да је он био међу првима који су формулисали (1912. године) концепт витамина,[4] које је назвао „витални амини” или „витамини”.

Казимјеж Функ
Лични подаци
Датум рођења(1884-02-23)23. фебруар 1884.
Место рођењаВаршава,  Руска Империја
Датум смрти20. новембар 1967.(1967-11-20) (83 год.)
Место смртиЊујорк,  САД
ОбразовањеУниверзитет у Берну
Научни рад
Пољебиохемија
ИнституцијаПастер институт, Институт Листер, Функ Фондација за медицинска истраживања
Познат поИстраживања о исхрани, формулисање концепта витамина

Открића

уреди

Након што је прочитао чланак Холанђанина Кристијана Ајкмана који је указао да су особе које су јеле смеђи пиринач мање подложне бери-берију од оних које су јеле само потпуно млевени производ. Он је открио постојање витамина Б1 у смеђем пиринчу. Посветио је свој рад проучавању и изоловању дотада непознате супстанце нађене у смеђем пиринчу. Ултиматно је успео да изолује супстанцу 1912. године, и због тога што је супстанца садржала амино групу, назвао је витамин. Она је временом постала позната као витамин Б1 или тиамин. Касније је постао познат као витамин Б3 (ниацин),[5][6] иако је мислио да ће то бити тиамин (витамин Б1) и описао га као „анти-бери-бери-фактор”. Године 1911, објавио је свој први рад на енглеском о дихидроксифенилаланину. Функ је био сигуран да постоји више од једне супстанце као што је витамин Б1, и у свом чланку из 1912. за Journal of State Medicine, предложио је постојање најмање четири витамина: један који спречава бери-бери[7][8] („антиберибери“); један који спречава скорбут[9][10] („антискорбутик“); један који спречава пелагру[11][12][13] („антипелагрик”); и један за превенцију рахитис[14][15][16][17] („антирахитичан“). Након тога, Функ је 1912. објавио књигу са насловом „Витамини”, а касније те године добио је Бејтову стипендију за наставак истраживања.[18]

Витамин Б1 се углавном налази у житарицама и млеку. Функ је изнео претпоставку да се болести могу лечити витаминима, као што су рахитис, пелагра, целијакија, а скорбут се такође може излечити витаминима.[19] Од 1915. године почео је да ради за неколико америчких фармацеутских фирми са фокусом се на витаминске производе. Године 1923. у Варшави, Функ је спровео истраживање о хормонима, а 1928. године у Паризу усмерио је своју пажњу на полне хормоне. Године 1936. утврдио је молекуларну структуру тиамина и први је изоловао никотинску киселину (витамин Б3). Функ је такође вршио истраживања о дијабетесу, чиру и биохемији рака.

Функ је био рани истраживач проблема пелагре. Он је сугерисао да је промена у начину млевења кукуруза одговорна за појаву пелагре,[20] али у то време његов чланак није привукао много пажње.[21] Он је претпоставио постојање других есенцијалних хранљивих материја, које су постале познате као витамини Б1, Б2, Ц и Д. Функ је такође спровео истраживање хормона, дијабетеса, пептичких улкуса и биохемије рака. По повратку у Сједињене Државе, 1940. године постаје председник Функ фондације за медицинска истраживања. Последње године провео је проучавајући узроке неоплазми („канцера“).

Фанкова награда

уреди

Пољски институт за уметност и науку Америке[22] (PIASA) сваке године одаје признање пољско-америчким научницима наградом за природне науке Казимир Функ. Досадашњи добитници су били нобеловац Роалд Хофман, Александар Волшчан, Хилари Копровски, Петер Т. Волчански, Вацлав Шибалски, Збишек Даржинкевич и Беноа Манделброт.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Iłowiecki, Maciej (1981). Dzieje nauki polskiej (History of Polish Science). Warszawa: Wydawnictwo Interpress. стр. 177. ISBN 978-83-223-1876-8. 
  2. ^ Griminger, P (1972). „Casimir Funk--a biographical sketch (1884-1967)”. J Nutr. 102 (9): 1105—13. PMID 4560436. doi:10.1093/jn/102.9.1105. 
  3. ^ Rosen, George, A History of Public Health, JHU Press (2015), p. 240
  4. ^ Just The Facts-Inventions & Discoveries, School Specialty Publishing, 2005
  5. ^ Stipanuk, Martha H.; Caudill, Marie A. (2013). Biochemical, Physiological, and Molecular Aspects of Human Nutrition - E-Book (на језику: енглески). Elsevier Health Sciences. стр. 541. ISBN 9780323266956. „Vitamin B3... potentially includes three different molecular forms: nicotinic acid, niacinamide, and nicotinamide riboside” 
  6. ^ Bieganowski, P; Brenner, C (14. 5. 2004). „Discoveries of nicotinamide riboside as a nutrient and conserved NRK genes establish a Preiss-Handler independent route to NAD+ in fungi and humans.”. Cell. 117 (4): 495—502. PMID 15137942. doi:10.1016/s0092-8674(04)00416-7  . 
  7. ^ „Beriberi”. Genetic and Rare Diseases Information Center (GARD) – an NCATS Program (на језику: енглески). 2015. Архивирано из оригинала 11. 11. 2017. г. Приступљено 11. 11. 2017. 
  8. ^ Hermann, Wolfgang; Obeid, Rima (2011). Vitamins in the prevention of human diseases. Berlin: Walter de Gruyter. стр. 58. ISBN 9783110214482. 
  9. ^ „Scurvy”. GARD. 1. 9. 2016. Архивирано из оригинала 26. 1. 2017. г. Приступљено 26. 9. 2016. 
  10. ^ „Vitamin C”. Office of Dietary Supplements (на језику: енглески). 11. 2. 2016. Архивирано из оригинала 30. 7. 2017. г. Приступљено 18. 7. 2017. 
  11. ^ „Orphanet: Pellagra”. orpha.net (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 17. 4. 2017. г. Приступљено 10. 6. 2017. 
  12. ^ Ngan, Vanessa (2003). „Pellagra”. DermNet New Zealand (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 9. 4. 2017. г. Приступљено 10. 6. 2017. 
  13. ^ Pitche P (2005). „Pellagra”. Santé. 15 (3): 205—08. PMID 16207585. 
  14. ^ Elder CJ, Bishop NJ (мај 2014). „Rickets”. Lancet. 383 (9929): 1665—1676. PMID 24412049. S2CID 208788707. doi:10.1016/S0140-6736(13)61650-5. 
  15. ^ „Rickets”. Genetic and Rare Diseases Information Center (GARD) – an NCATS Program (на језику: енглески). 2013. Приступљено 19. 12. 2017. 
  16. ^ Creo AL, Thacher TD, Pettifor JM, Strand MA, Fischer PR (мај 2017). „Nutritional rickets around the world: an update”. Paediatrics and International Child Health. 37 (2): 84—98. PMID 27922335. S2CID 6146424. doi:10.1080/20469047.2016.1248170. 
  17. ^ „Rickets - OrthoInfo - AAOS”. септембар 2010. Приступљено 19. 12. 2017. 
  18. ^ Funk, Casimir (1914). Die Vitamine, ihre Bedeutung für die Physiologie und Pathologie: mit besonderer Berücksichtigung der Avitaminosen: (Beriberi, Skorbut, Pellagra, Rachitis); Anhang: Die Wachstumsubstanz und das Krebsproblem. Wiesbaden: J. F. Bergmann. Приступљено 23. 10. 2018 — преко Internet Archive. . See also Funk, Casimir (1922). The Vitamines. Превод: Dubin, Harry E. from the Second German Edition. Baltimore: Williams & Wilkins. Приступљено 26. 10. 2018 — преко Internet Archive. 
  19. ^ Funk, Casimir (1912). „The etiology of the deficiency diseases. Beri-beri, polyneuritis in birds, epidemic dropsy, scurvy, experimental scurvy in animals, infantile scurvy, ship beri-beri, pellagra”. Journal of State Medicine. 20: 341—68. 
  20. ^ Funk, C (1913). „Studies on pellagra. The influence of the milling of maize on the chemical composition and nutritive value of the meal”. J Physiol. 47 (4–5): 389—392. PMC 1420484  . PMID 16993244. doi:10.1113/jphysiol.1913.sp001631. 
  21. ^ Alfred, JAY Bollet (1992). „Politics and Pellagra: The Epidemic of Pellagra in the U.S. in the Early Twentieth Century” (PDF). The Yale Journal of Biology and Medicine. 65 (3): 211—221. PMC 2589605  . PMID 1285449. 
  22. ^ SOROKA, WACŁAW W. (1976). „Professor Stanisław Kot: Scholar”. The Polish Review. 21 (1/2): 93—112. ISSN 0032-2970. JSTOR 25777374. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
 
Казимјеж Функ на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Казимјеж_Функ&oldid=28865952”