Иља Пригожин
Иља Романович Пригожин (рус. Илья́ Рома́нович Приго́жин; Москва, 25. јануар 1917 — 28. мај 2003) био је совјетско−белгијски хемичар, познат по свом раду на дисипативним структурама, сложеним системима и иреверзибилности. Добитник Нобелове награде.
| Иља Пригожин | |
|---|---|
 Иља Романович Пригогин | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 25. јануар 1917. |
| Место рођења | Москва, Руска Империја |
| Датум смрти | 28. мај 2003. (86 год.) |
| Место смрти | Брисел, Белгија |
| Награде | Нобелова награда за хемију (1977) |
Биографија
уредиПорекло и образовање
уредиПригожин је рођен 25. јануара 1917. године у Москви, неколико месеци пре избијања Октобарске револуције.[1] Његов отац, Роман Пригожин, је хемијски инжењер на Московском технолошком институту. Породица је била критична према новом совјетском систему и напустила је Русију 1921. године. Најпре су емигрирали у Немачку, а 1929. у Белгију, да би 1949. године добили белгијско држављанство. Дипломирао је хемију 1943. на Слободном универзитету у Бриселу и одбранио докторат 1945. о термодинамичким системима.
Научна каријера
уредиГодине 1947. постављен је за професора физичке хемије на Слободном универзитету у Бриселу. Ради у области термодинамике и неравнотежних иреверзибилних система. Да би објаснио проучаване појаве, развио је теорију дисипативних структура. Он представља структуре које испитује као нелинеарну функцију времена и разматра њену способност да размењује материју или енергију са околином, спонтано се дестабилизујући. Педесетих година 20. века формулисао је теорему (Пригожинова теорема) према којој је стопа генерисања ентропије у отвореном термодинамичком систему минимална и да је термодинамичка нестабилност карактеристична за самоорганизоване системе.
Године 1962. Пригожин је постао директор Међународног института за физику и хемију „Солве“ у Бриселу. Проучава примену теорије неравнотежних термодинамичких система на биолошке системе и предлаже да се теорија и математички модели могу применити на друштвене системе, транспорт и управљање природним ресурсима, метеорологију и другде.
Од 1967. године је и директор Центра за статистичку механику и термодинамику, који је основао на Универзитету Тексас – Остин.
Преминуо је 28. маја 2003. године у Бриселу у 86. години.
Признања
уредиГодине 1977. добио је Нобелову награду за хемију „за допринос термодинамици неравнотежних процеса, посебно у теорији дисипативних структура“.
Иља Пригожин је био члан Краљевске белгијске академије, Њујоршке академије наука, Румунске академије наука, Краљевског научног друштва Упсале, Немачке академије природњака „Леополдина“, Америчке академије хуманистичких и природних наука, америчког Хемијског друштва и Пољског хемијског друштва.
Референце
уреди- ^ Multiple sources:
- Leroy, Francis (13. 3. 2003). Francis Leroy. A century of Nobel Prizes recipients: chemistry, physics, and medicine (p. 80). ISBN 9780203014189. Приступљено 12. 3. 2012.
- „Vicomte Ilya Prigogine (Obituary, The Telegraph)”. Telegraph. 5. 6. 2003. Приступљено 12. 3. 2012.
- Ramage, Magnus; Shipp, Karen (29. 9. 2009). Magnus Ramage, Karen Shipp. Systems Thinkers (p. 227). ISBN 9781848825253. Приступљено 12. 3. 2012.
- „Andrew Robinson. Time and notion”. Timeshighereducation.co.uk. 17. 7. 1998. Приступљено 12. 3. 2012.
- „Time and Change”. Chaosforum.com. 28. 5. 2003. Архивирано из оригинала 25. 4. 2012. г. Приступљено 12. 3. 2012.
- „Biography of Ilya Prigogine”. Pagerankstudio.com. Приступљено 12. 3. 2012.
Спољашње везе
уреди
- Иља Пригожин на сајту Nobelprize.org including the Nobel Lecture, 8 December 1977 Time, Structure and Fluctuations
- The Center for Complex Quantum Systems
- Emergent computation
- Video of Ilya Prigogine talking about complexity на сајту YouTube
- An interview of Ilya Prigogine with Giannis Zisis на сајту YouTube
- Interview with Prigogine (Belgian VRT, 1977)
- Иља Пригожин на сајту Internet Archive (језик: енглески)
