Индијско-пакистански рат (1971)
Индијско-пакистански рат 1971. је био велики рат између Индије и Пакистана. Рат је повезан са Пакистанским грађанским ратом, током кога је Бангладеш стекао независност. Рат се одвијао од 3. децембра 1971. до 16. децембра 1971. године. Завршио се пакистанским поразом. Индијске снаге су задобиле око 5.795 sq mi (15.010 km2) земље на западу, али је то враћено 1972. године према Симланског споразума као гест добре воље.[20][21][22]
| Индијско-пакистански рат 1971. | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Пакистански генерал потписује предају Даке | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
 Пакистан |
 Индија | ||||||
| Јачина | |||||||
| 365.000 војника | 500.000 војника | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
|
9.000 убијено[4]
Пакистански наводи Индијски наводи Неутрални наводи |
Пакистански наводи Индијски наводи Неутрални наводи | ||||||
Позадина
уредиНакон избора у Пакистану 1970, Авами Лига је добила 167 од 169 места која је могла освојити у Источном Пакистану (данашњем Бангладешу ). Укупно је парламент целог Пакистана имао 313 места. Ти избори су поделили земљу. Авами Лига је осигурала већину, па је вођа Авами Лиге Муџибур Рахман захтевао да он формира владу. Председник Пакистанске народне странке Зулфикар Али Буто је одбио да преда власт Муџибур Рахману, па је председник Пакистана Јаја Кан позвао војску, у којој су већину представљали војници из Западног Пакистана.
Започела су масовна хапшења и војска је покушала да разоружа војнике Источног Пакистана и полицију. Пакистанска војска је заузела Даку 25. марта 1971. године. Забранили су Авами лигу и ухапсили су Муџибур Рахмана. Мајор Зиаур Рахман је прогласио независност Бангладеша 27. марта 1971, а протерани посланици Авами Лиге формирали су владу у избеглиштву. Елитне паравојне јединице пребегле су бангладешким побуњеницима. Створена је и Мухти Бахини герила.
Индијско мешање у рат у Бангладешу
уредиПредседник владе Индије Индира Ганди изразила је пуну солидарност и подршку владе Индије бангладешкој борби за ослобођење од Пакистана. Граница са Бангладешом је отворена да би се омогућио прилив избеглица. Избегли бангладешки официри и добровољци одмах су користили избегличке центре као базе за регрутовање и тренинг Мухти Бахини гериле. Како су започели масакри у Бангладешу, тако је у Индију дошло око 10 милиона избеглица изазвавши нестабилност и финансијске потешкоће. У исто време САД помажу и шаљу оружје и опрему Пакистану. Индира Ганди је лансирала дипломатску офанзиву у Европи и успела је спречити да Француска и Велика Британија подрже покушаје пропакистанских резолуција у Савету безбедности ОУН-а. Индира Ганди је 9. августа 1971. склопила 20-годишњи уговор о пријатељству и сарадњи са Совјетским Савезом, што је шокирало САД. Тај уговор са Совјетским Савезом је спречавао и савезника Пакистана Кину да се укључи у конфликт. Мухти Бахини герила је била успешна и изазивала је велике жртве пакистанској армији. Економски трошкови рата су постали јако велики за сиромашну Индију.
Индијски улазак у сукоб са Пакистаном
уреди
Индијци су се припремали за сукоб са Пакистаном и нагомилали су трупе. Чекали су зиму, да снег на Хималајима спречи кинеску интервенцију. Председник Пакистана је 23. новембра прогласио ванредно стање и рекао народу да се припреми за рат. Пакистанско ваздухопловство је прво напало осам аеродрома у Индији 3. децембра 1971. године. Индијска авијација је брзо стекла надмоћ. На источном фронту индијска војска је координираном акцијом са бангладешком герилом извела масивни координирани напад из ваздуха, мора и копна на Источни Пакистан (данашњи Бангладеш).
Пакистан је покушао да преотме територија на западном фронту, да би могао преговарати о размени за преотете територије на источном фронту. Копнене битке на Западу су биле зато задња нада да се очува јединство Пакистана. Индијска армија је у контраофанзиви на западу заузела 5.500 квадратних миља пакистанског територија. На мору је индијска морнарица показала своју супериорност успешним нападом на луку Карачи и потапањем 2 разарача и једног миноловца. Индијска авијација је исто тако показала надмоћ у односу на пакистанску. На источном фронту пакистанска авијација је била потпуно уништена. Због огромних губитака пакистанска војска је капитулирала и 16. децембра 1971. пакистанске снаге у Источном Пакистану су се предале. Индија је 17. децембра прогласила једнострано примирје, са чиме се пакистан сложио.
Америчко и совјетско мешање
уредиСАД су подржавале Пакистан и војно и материјално. Председник САД Ричард Никсон се бојао совјетске експанзије у југоисточну Азију. Пакистан је био савезник Народне Републике Кине. У то време Никсон је започео преговоре о приближавању Кини. Никсон се бојао да би индијска инвазија западног Пакистана значила потпуну совјетску доминацију у том региону. Амерички конгрес је успоставио санкције против Пакистана пре рата, а Никсон је Пакистану слао војну помоћ преко других земаља. Када је пакистански пораз био неизбежан, Никсон је послао 11. децембра носач авиона поред Индије, што је Индија протумачила нуклеарном претњом. Совјетски Савез је послао две групе бродова са нуклеарним пројектилима у Индијски океан. Совјетски Савез је подржавао Индију и Бангладеш, јер је тиме слабио главне ривале САД и Кину. Индији је гарантовао сигурност у случају напада САД или Кине.
Ефекти
уредиБангладеш је постао независтан и постао је трећа муслиманска држава по броју становника. Јаја Кан је дао оставку у Пакистану. Нови председник постаје Зулфикар Али Буто. Вођа Авами Лиге Муџибур Рахман је ослобођен из пакистанског затвора и вратио се у Даку 10. јануара 1972. Постоје различите процене о броју мртвих у сукобу од 300.000 до 3 милиона. Кад се налазила близу пораза пакистанска армија је у Бангладешу побила велики број доктора, учитеља и интелектуалаца. Трошкови рата су били изузетно велики за Пакистан, који је изгубио пола морнарице и четврт авијације. Индија је заробила 93.000 пакистанских војника. Индија је по Самла уговору ослободила ратне заробљенике и вратила Пакистану заузете територије, да би се створио „трајни мир“.
Референце
уреди- ^ Lyon 2008, стр. 166
- ^ Kemp 2010
- ^ Byman, Daniel (2005). Deadly connections: States that Sponsor Terrorism. Cambridge University Press. стр. 159. ISBN 978-0-521-83973-0. „India's decisive victory in 1971 led to the signing of the Simla Agreement in 1972”
- ^ Leonard 2006 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFLeonard2006 (help)
- ^ The Encyclopedia of 20th Century Air Warfare. 2004. стр. 384—387. ISBN 978-1-904687-26-9., edited by Chris Bishop (Amber publishing 1997, republished. )
- ^ а б в „Indo-Pakistani War of 1971”. Global Security. Приступљено 20. 10. 2009.
- ^ „The Sinking of the Ghazi”. Bharat Rakshak Monitor, 4(2). Архивирано из оригинала 28. 11. 2011. г. Приступљено 20. 10. 2009.
- ^ „How west was won...on the waterfront”. The Tribune. Приступљено 24. 12. 2011.
- ^ „India – Pakistan War, 1971; Western Front, Part I”. acig.com. Архивирано из оригинала 01. 08. 2012. г. Приступљено 22. 12. 2011.
- ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 01. 05. 2009. г. Приступљено 24. 04. 2010.
- ^ а б „IAF Combat Kills – 1971 Indo-Pak Air War” (PDF). orbat.com. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 01. 2014. г. Приступљено 20. 12. 2011.
- ^ а б в Leonard 2006, стр. 806 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFLeonard2006 (help)
- ^ Kapur, Anu (11. 03. 2010). Vulnerable India: A Geographical Study of Disasters. SAGE Publications. стр. 11. ISBN 978-81-321-0542-8.
- ^ „Chapter 10: Naval Operations In The Western Naval Command”. Indian Navy. Архивирано из оригинала 23. 02. 2012. г.
- ^ „Damage Assessment– 1971 Indo Pak Naval War”. Orbat.com. Архивирано из оригинала 19. 03. 2012. г. Приступљено 27. 07. 2012.
- ^ Air Chief Marshal P C Lal (1986). My Days with the IAF. Lancer. стр. 286. ISBN 978-81-7062-008-2.
- ^ „The Battle of Longewala—The Truth”. India Defence Update. Архивирано из оригинала 08. 06. 2011. г.
- ^ „Pakistan Air Force Combat Experience”. Globalsecurity.org. Приступљено 27. 07. 2012.
- ^ „Pakistan Air Force – Official website”. Paf.gov.pk. Архивирано из оригинала 15. 12. 2011. г. Приступљено 27. 07. 2012.
- ^ Nawaz 2008, стр. 329
- ^ Chitkara, M. G (1996). Benazir, a Profile – M. G. Chitkara. ISBN 9788170247524. Приступљено 27. 07. 2012.
- ^ Schofield, Victoria (18. 01. 2003). Kashmir in Conflict: India, Pakistan and the Unending War – Victoria Schofield. стр. 117. ISBN 9781860648984. Приступљено 27. 07. 2012.
Литература
уреди- Schofield, Victoria (18. 01. 2003). Kashmir in Conflict: India, Pakistan and the Unending War – Victoria Schofield. ISBN 9781860648984. Приступљено 27. 07. 2012.
- Chitkara, M. G (1996). Benazir, a Profile – M. G. Chitkara. ISBN 9788170247524. Приступљено 27. 07. 2012.
- Nawaz, Shuja (2008). Crossed Swords: Pakistan, Its Army, and the Wars Within. Oxford University Press. стр. 329. ISBN 978-0-19-547697-2.
- Leonard, Thomas M. (2006). Encyclopedia of the developing world, Volume 1. Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-97662-6.
- Leonard, Thomas M. (2006). Encyclopedia of the Developing World. Taylor & Francis. стр. 806. ISBN 978-0-415-97664-0.
- Air Chief Marshal P C Lal (1986). My Days with the IAF. Lancer. стр. 286. ISBN 978-81-7062-008-2.
- Kapur, Anu (11. 03. 2010). Vulnerable India: A Geographical Study of Disasters. SAGE Publications. стр. 11. ISBN 978-81-321-0542-8.
- Byman, Daniel (2005). Deadly connections: States that Sponsor Terrorism. Cambridge University Press. стр. 159. ISBN 978-0-521-83973-0. „India's decisive victory in 1971 led to the signing of the Simla Agreement in 1972”
- Kemp, Geoffrey (2010). The East Moves West India, China, and Asia's Growing Presence in the Middle East. Brookings Institution Press. стр. 52. ISBN 978-0-8157-0388-4. „However, India's decisive victory over Pakistan in 1971 led the Shah to pursue closer relations with India”
- Lyon, Peter (2008). Conflict between India and Pakistan: An Encyclopedia. ABC-CLIO. стр. 166. ISBN 978-1-57607-712-2. „India's decisive victory over Pakistan in the 1971 war and emergence of independent Bangladesh dramatically transformed the power balance of South Asia”
- Cilano, Cara, ур. (2010). Pakistaniaat: Special issue on 1971 War.
- Hanhimäki, Jussi M. (2004). The Flawed Architect: Henry Kissinger and American Foreign Policy. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517221-8.
- Haqqani, Hussain (2005). Pakistan: Between Mosque and Military. United Book Press. ISBN 978-0-87003-214-1.
- Niazi, General A. A. K. (1999). Betrayal of East Pakistan. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-579275-1.
- Palit, D K (1972). The Lightning Campaign: The Indo-Pakistan War 1971. Compton Press Ltd. ISBN 978-0-900193-10-1.
- Raghavan, Srinath (2013). 1971– A global History of Creation of Bangladesh (PDF). Harvard University Press. ISBN 978-0-674-72864-6.
- Raja, Dewan Mohammad Tasawwar (2010). O General My General (Life and Works of General M A G Osmany). The Osmany Memorial Trust, Dhaka, Bangladesh. ISBN 978-984-8866-18-4.
- Saigal, J R (2000). Pakistan Splits: The Birth of Bangladesh. Manas Publications. ISBN 9788170491248.
Спољашње везе
уреди
- Video of General Niazi Surrendering
- A complete coverage of the war from the Indian perspective
- An Atlas of the 1971 India – Pakistan War: The Creation of Bangladesh by John H. Gill
- Actual conversation from the then US President Nixon and Henry Kissinger during the 1971 War – US Department of State's Official archive.
- Indian Army: Major Operations
- Pakistan: Partition and Military Succession USA Archives
- Pakistan intensifies air raid on India BBC
- A day by day account of the war as seen in a virtual newspaper.
- The Tilt: The U.S. and the South Asian Crisis of 1971.
- 16 December 1971: any lessons learned? By Ayaz Amir – Pakistan's Dawn
- India-Pakistan 1971 War as covered by TIME
- Indian Air Force Combat Kills in the 1971 war (unofficial), Centre for Indian Military History
- Op Cactus Lilly: 19 Infantry Division in 1971, a personal recall by Lt Col Balwant Singh Sahore
- All for a bottle of Scotch, a personal recall of Major (later Major General) C K Karumbaya, SM, the battle for Magura
- „The Rediff Interview/Lt Gen A A Khan Niazi”. Rediff. 02. 02. 2004.
Словне грешке
