Икарус Курир је југословенски ваздухоплов развијен средином 1950их година за потребе ЈРВ и аеро-клубова[1][2].

Икарус Курир

Икарус Курир са Lycoming мотором
Опште
Намена Лаки вишенаменски авион
Посада 1
Произвођач Икарус
Први лет 1955.
Почетак производње 1956.
Димензије
Дужина 9,5 m
Размах крила 14,4 m
Висина 2,48 m
Површина крила 27 m²
Маса
Празан 980 kg
Нормална полетна 1.464 kg
Макс. тежина при узлетању 1.464 kg
Погон
Клипно-елисни мотор 1 x DM-6R / 1x Lycoming O-435-1
Снага 116 / 132 kW
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 147 km/h
Макс. брзина на H=0 180 km/h
Долет 697 km
Плафон лета 3.960 m
Брзина пењања 216 m/min

Дизајн и развој

уреди
 
Инж. Борис Цијан пројектант авиона Икарус Курир

Развој Курира започиње средином 50их година 20. века како би се заменили дотадашњи авиони типа Рода. Развијан је од стране дизајнерског тима Бориса Цијана а израђиван је у погонима Икаруса од 1958. — 1961. Основна намена Курира била је одржавање везе, превоз рањеника те вуча летелица; но касније се изразито често користио у аеро-клубовима те су из нега изведени бројни падобрански скокови. По изгледу, Курир је висококрилац с не увлачећим (фиксним) стајним трапом. Покреће га један Lycoming клипни мотор. Унутар кабине има три седишта, за пилота и два путника. Ваздухоплов је израђен од металне конструкције и платна.

20. септембра 1958. на Дунаву је тестирана и хидро-верзија Курира који је имао пловке уместо точкова но због недостатка средстава ова верзија никада није заживела. Исте године је започета и испорука ваздухоплова ваздухопловству. Након реорганизације ЈРВ 1961. све ескадриле за везу су биле опремљене овим ваздухопловом.

Технички опис

уреди

Авион Курир је једномоторни, лаки, вишенаменски, троседи, једнокрилни авион мешовите конструкције.

Труп: Структура трупа је решеткаста конструкција од заварених танкозидих челичних цеви, предњи део трупа тј. мотор је обложени дуралуминијумским лимом, остали део трупа и репне површине су покривене платном. Кабина са три седишта у тандем распореду (једно иза другог) и бочним вратима, имала је велике прозоре и ветробран од плексигласа што је обезбеђивало добру прегледност из кабине. Кров кабине је такође био застакљен. Испод врата је постављен степеник у виду узенгије за лакши улазак посаде и путника у авион.

Погонска група: Овај авион је опреман са три врсте мотора. Најзаступљенији је био клипни мотор DM-6R 116 kW који се производио у фабрици "Двадесет први мај" из Раковице по лиценца Walter Minor, са двокраком елисом Змај-66, са променљивим кораком. Од 1971. године у недостатку ових мотора уграђивали су се мотори Lycoming O-435-1 132 kW са елисом T-1 фиксног корака. Хидроверзија авиона "Курир" је била опремљена клипним мотором Lycoming G-435-C2B снаге 260 kW.

Крило је било самоносеће правоугаоног облика са заобљеним крајевима. Носећа конструкција крила је била метална са две рамењаче а облога од импрегнираног платна. Хидроверзија "Курира" у односу на обичан имала је подупрто крило једном упорницом која се ослањала на труп авиона. Крила су била опремљена закрилцима и еленорима којима се управљало помоћу сајли које су биле провучене кроз конструкцију крила. Репне површине су биле као и крило, металне конструкције пресвучене импрегнираним платном. Вертикални и хоризонтални стабилизатори су са горње стране повезани крутим упорницама.

Стајни трап је фиксни (неувлачећи) класичан са две предње независне ноге везане за труп авиона и трећи точак се налази испод репа авиона. Носећа виљушка је везана за доњи део трупа а вертикални стуб (носач) је везан за горњи део трупа, у њему се налазни уљни амортизер. Точкови стајног трапа су опремљени хидрауличним кочницама и нископритисним (балон) гумама. Репни точак је управљив.

Опрема: Испод трупа авиона се налази један подвесни носач за који се може прикачити авио бомба тежине 50 kg, у основи овај носач је намењен за светлеће бомбе, контејнере за летке или материјал. Авион је био опремљен IFR инструментацијом, радио компасом и бравом за вучу једрилица.

Варијанте

уреди
  • Курир DM-6R - стандардни модел авиона Курир са мотором "Двадесет први мај" DM-6R лиценца Walter Minor, снага мотора 116 kW.
  • Курир L - модел авиона Курир са Lycoming O-435-1 мотором снаге 132 kW .
  • Курир H - хидроавион Курир са Lycoming G-435-C2B мотором снаге 260 kW .

Оперативно коришћење

уреди

Авион Икарус "Курир" се производио се у земунској фабрици Икарус од 1955. до 1962. године. Укупно је произведено 166 примерака овог авиона[3]. За потребе југословенског РВ и ПВО као замена за дотрајале авиона Fi 156 "Рода" произведено је 146 класичних авиона и 1 хидроавион[4]. Остали авиони су направљени за Ваздухопловни савез Југославије и били су распоређени по аероклубовима.

У наоружању РВ и ПВО, "Курир" је служио од 1955. до 1972. године. Сукцесивно се овај авион додељивао и Аеро клубовима Ваздухопловног савеза Југославије (ВСЈ) где се користио за вучу једрилица тренажу пилота и бацање падобранаца. Укупно је 118 авиона "Курир" и "Курир-Л" цивилно регистрован тј. коришћен у ВСЈ. За потребе ВСЈ, ВТРЗ "Јастреб" је модификовао 18 "Курира" када су истекли ресурси моторима DM-6R у "Курир-Л" заменивши моторе моторима Lycoming O-435-1.

Сачувани примерци

уреди
 
Авион Курир као музејски експонат у Sinsheim-у

Три примерка авиона Икарус Курир се чувају као музејски примерци, два се чувају у депоу Музеја ваздухопловства у Београду на аеродрому "Никола Тесла", један "Курир" је са DM-6R (Walter) а други са Lycoming мотором, нажалост ни један од ових авиона се не налази у изложбеној поставци. Трећи Курир се чува у музеју Auto & Technik Museum, Sinsheim, у Немачкој. Обојен је и са ознакама као авион Рода за време Другог светског рата.

Неки од ових авиона се још чувају по Аеро клубовима у земљама каје су настале распадом Југославије.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 28. 12. 2019. г. Приступљено 12. 11. 2020. 
  2. ^ Рендулић, Златко (1996). Авиони домаће конструкције после Другог светског рата. Београд: Институт Лола. 
  3. ^ Жутић, Н.; Бошковић, Л. (1999). Икарус - Икарбус: 1923—1998. (Монографија 75 година Икаруса). Београд: Икарбус. 
  4. ^ Димитријевић, Бојан (2012). Југословенско ратно ваздухопловство 1942-1992. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-163-6. 

Литература

уреди
  • Команда РВ и ПВО,Чувари нашег неба, Војноиздавачки завод, Београд, 1977.
  • Димитријевић, Бојан (2012). Југословенско ратно ваздухопловство 1942-1992. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-163-6. 
  • Жутић, Н.; Бошковић, Л. (1999). Икарус - Икарбус: 1923—1998. (Монографија 75 година Икаруса). Београд: Икарбус. 
  • Рендулић, Златко (1996). Авиони домаће конструкције после Другог светског рата. Београд: Институт Лола. 
  • Лекић, Миле (2007). Конструкција лаких авиона. Нови Сад: Лем Аеропром. ISBN 978-86-909363-2-8. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан (2010). Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Grujić, Zlatomir (1998). „Fabrika aeroplana i hidrplana Ikarus A.D.”. Aeromagazin (на језику: (језик: српски)). Beograd: BB Soft. 6: 39 — 41. ISSN 1450-6068. 

Спољашње везе

уреди