Игуман Вићентије (Јовановић)
Вићентије (Јовановић) (живео и умро у 18. веку) био је игуман манастира Раванице и Љубостиње.
Најпре се помиње као раванички,[1] а од 1770. као љубостињски игуман, који је од турских власти 1784. године скривао неколицину аустријских официра, обукавши их као манастирске слуге.[2] Постоји писани податак да је већ тада игуман Вићентије био аустријски пензионер, и да је годишње примао 25 дуката из петроварадинске војне касе.[2] Међутим, иако пензионисан, и даље је управљао Раваницом, а затим и Љубостињом. Такође, постоји запис да је Јовановић од аустријског цара (поново) затражио пензију. Направљен је 18. јуна 1791. године, у Илирској дворској депутацији, када су десеторица свештеника изнели своје заслуге због којих су веровали да заслужују пензију.[3]
Наиме, Вићентије Јовановић говорио је пред комисијом о томе како је у Љубостињи од 1781. до 1788. године чувао и старао се о аустријским официрима и шпијунима.[2] Почетком априла 1788. у Љубостињу је дошао Коча Анђелковић, који је прокламацијом позвао народ на оружје и у буну.[4] Он је похвалио игумана Вићентија, због његове помоћи у снабдевању бораца храном, пићем и преобуком, и због подстицања братства да се активно придруже устаницима.[2] После битке око Љубостиње исте године, Турци су из освете спалили манастир првих дана маја, а монаси су се разбежали по шуми.[5] Вићентије и Макарије успели су да се домогну манастира Хопово у Срему.[3] Ту су се окупили са другим монасима, те су изашли пред цара, признајући да су учествовали у Кочиној буни.
Поред Вићентија, који је једини био игуман, и његовог љубостињског сабрата Макарија, то су били и:[3]
- Исаија (Јовановић), настојатељ Драче
- Јоаникије (Ђоровић), из Каленића
- Јосиф (Вукашиновић), из Каленића
- Спиридон (Вујановић), из Каленића
- Рафаило (Милићевић), из Вољавче
- Митрофан (Јоакимовић), из Вољавче
- Леонтије (Станојевић), из Раковице
- Дионисије (Никодимовић), из Враћевшнице
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Мишић, Јечменица 2014, стр. 144.
- ^ а б в г Мишић, Јечменица 2014, стр. 145.
- ^ а б в „Светониколајевски манастир” (PDF). Епархија шумадијска. Приступљено 9. 3. 2022.
- ^ Мишић, Јечменица 2014, стр. 146.
- ^ Мишић, Јечменица 2014, стр. 202.
Литература
уреди- Мишић, Синиша; Јечменица, Дејан (2014). Кнегиња Милица — Монахиња Јевгенија и њено доба (PDF). Филозофски факултет Београд. ISBN 978-86-918433-0-4. Архивирано из оригинала (PDF) 01. 04. 2022. г. Приступљено 21. 2. 2022.
