Земљораднички закон

Земљораднички закон је назив за српски средњовековни рукопис из 14. века, састављен током владавине краља Милутина, који је ушао у састав Душанове кодификације. Регулише спорове из аграрне проблематике.

Земљораднички закон

Рукопис

Српски средњовековни превод Земљорадничког закона објавио је 1955. године Ђорђе Радојичић под насловом „Српски рукопис земљорадничког закона“. Рукопис има укупно пет листова, односно десет страница (1 лист је изгубљен) и налази се на самом почетку једног зборника који се чува у манастиру Хиландару под бројем 466. Текст је искрзан и оштећен влагом. За писање је коришћен папир са воденим знацима „маказе“ и „три брда“. Писан је полууставом 15. века, српске редакције, мешани рашко-ресавски правопис. Искрзаност и влага оштетили су текст 13 чланова, па и сам наслов закона. Закон садржи укупно 71 члан. Нумерација у српском преводу не поклапа се са нумерацијом грчког оригинала коју је приредио Ешбернер јер је два пута дошло до спајања два члана у један те се стиче да српски превод има два члана мање, иако су свих 73 чланова преведени. Радојчић је користио грчки оригинал, затим средњовековни превод на руски језик као и савремене преводе грчког оригинала на енглески и руски језик.

Старосрпски превод Земљорадничког законика заузима првих 5 од 357 листова хиландарског „Зборника правних и догматских полемичких састава“. На шестом листу почиње текст Светосавског канона. У рукопису нису саопштени ни година ни место настанка што отежава датирање рукописа. Међутим, Радојчић је, захваљујући воденим жиговима „маказе“ и „три брда“ констатовао да је рукопис настао између 1426. и 1432. године када су ови жигови коришћени. У прилог томе сведочи и сама садржина рукописа у коме су казне за кривична дела изражене у динарима, а не у фолисима као у грчком оригиналу. Фолис је коришћен у Византијском царству од рановизантијског периода, а динар је циркулисао у средњовековној Србији све до 1459. године. Дакле, текст је настао почетком друге четвртине 15. века, можда пар година после 1432. године када су постојали повољни услови и потреба за превођењем или преписивањем Земљорадничког закона.

Период

У историографији се усталило мишљење да је Земљораднички закон донет у доба цара Душана. Соловјев је доказао да је он важио и пре његовог времена, тачније од 1299. године тј. од женидбе Милутина са Симонидом. О примени члана 1. могу се пронаћи и докази. Он гласи: „Земљораднику који обрађује земљу приличи да буде праведан и да не преорава бразде суседа“. Сваки грешник кажњаван је, по хришћанском учењу, на Страшном суду. Он се у Земљорадничком закону назива „отимач бразди“. На композицији „Страшног суда“ у цркви Богородице Љевишке из 1307. године приказано је кажњавање једног „отимача бразди“. Љевишка је живописана између 1307. и 1313. године што значи да је већ тада примењиван Земљораднички закон. Сцена са грешником приказана је и у манастиру Грачаница који је живописан до 1320/1. године. Дакле, примена Земљорадничког закона вероватно је дошла са византизацијом Србије по склапању мира 1299. године.

Превод

О преводу и преводиоцу Земљорадничког законика писао је Ђорђе Трифуновић. Преводилац је добро схватао грчки језик, а вероватно због аграрне материје има доста речи из народног језика (димотики језик — грчки народни језик). Одговарајуће речи димотики језика преводилац је замењивао речима у српском језику које их најближе описују. Већ је поменута промена фолиса у динаре. Грчка реч „о акроатаи“ преведена је као „стариници“, а „мортитес“ у „наполичари“.

Садржај

У рукописима Душановог законика се, поред Скраћене Синтагме Матије Властара, обично налази и Закон цара Јустинијана. То није закон кога је донео византијски цар Јустинијан (527-565) већ компилација византијских световних закона која обухвата, поред осталог, и 13 чланова Земљорадничког закона. До краја 20. века сачувано је преко 120 грчких рукописа Земљорадничког закона и више од 20 српских рукописа Јустинијановог закона. Тринаест чланова Јустинијановог закона преузето је из садржине Земљорадничког закона.

Земљораднички законик регулише спорове из аграрне проблематике. На првом месту су то спорови између власника волова и пастира који их чувају, затим крађе, повреде или убиства волова за орање, али и штете уколико они попасу туђе ливаде. Кривац је морао да надокнади штету у једноструком или двоструком износу, а поврх тога је и телесно кажњаван у зависности од кривичног дела. Најблажа казна је одузимање уложеног рада приликом обраде туђег имања, а блаже казне су и бичевање и батинање (за крађу звона са волова и оваца, крађу воћа, млека, жита са њиве, пшенице). Максимална казна је 100 удараца. Уколико се крађа понови трећи пут, следило је ослепљење. У тешке казне убраја се сечење руку које је кажњеник једва могао да преживи (уколико неко закоље туђег вола ради меса, исече винову лозу са плодом, ако разори туђу кућу, запали туђе сено). За сваку намерну паљевину кажњавало се спаљивањем. Вешањем се кажњавала ноћна крађа или испуштање животиња из ограде и роб који често ноћу краде. Блажа казна је сечење језика уколико се неко криво заклиње о губитку или рањавању вола. Ко запали туђ виноград кажњавао се жигосањем руке.

У Законику се од житарица помиње једино пшеница, иако се зна да су у Србији узгајани и овас, псосо, јечам, индустријско биље и легуминозе. Најчешће се помињу волови, свиње, магарци и овце нешто ређе, а телад, краве, коњи и козе уопште (јер нису имали улогу у обради земљишта). Коње су углавном држали Власи (за пренос ствари).

Извори

Благојевић, Милош (1973). Земљорадња у средњовековној Србији (1. изд.). Београд: Историјски институт.
Благојевић, Милош (2007). Земљораднички закон: Средњовековни рукопис. Београд: САНУ.