Земљорадничка странка
Савез земљорадника, касније познат под називом Земљорадничка странка била ја политичка странка која је окупљала сељаштво у Краљевини СХС, касније Југославији.
Земљорадничка странка Савез земљорадника | |
|---|---|
| Историјски лидери | Михаило Аврамовић (1919-1923) Јован М. Јовановић Пижон (1923-1939) Милан Гавриловић (1939-1941) |
| Основана | 1919. |
| Распуштена | 1945. (26 год.) |
| Седиште | Краљевина СХС/Југославија |
На почетку је деловала на подручју целе тадашње државе, али ју је у крајевима с хрватском већином потиснула Хрватска сељачка странка. Из ње се нешто касније под вођством Драгољуба Јовановића издвојила лево оријентисана Народна сељачка странка.
Историја
уредиНа састанку угледних сељака-задругара и интелектуалаца, првенствено пољопривредних стручњака и задружних радника, у Великој Плани је 12. (25) октобра 1919. године, на иницијативу Михаила Аврамовића, основана сељачка политичка организација Савез земљорадника. Тада су усвојени програм и правила и изабран је привремени Земаљски одбор странке. Први конгрес странка је одржала 1. и 2. августа 1920. у Београду, на коме је био изабран и Главни извршни одбор Савеза земљорадника.
После избора за Уставoтворну скупштину 28. новембра 1920. године, Савез земљорадника се конституише као јединствена југословенска странка. Са Савезом земљорадника из Србије и Војводине уједињују се Савез тежака из БиХ, Тежачки савез из Далмације и Сељачки савез из Хрватске, са укупно 30 посланика. Једино је Самостојна кметијска странка остала самостална, али уз обавезу „да ће уско сарађивати са Савезом земљорадника и да ће њених девет посланика са 30 посланика Савеза земљорадника сачињавати заједнички посланички клуб у Уставотворној скупштини“.
На парламентарним изборима 1923. године, је освојено тек 11 посланичких мандата.[1]
Према документацији из архива Кнеза Павла са Колумбија универзитета (микрофилмови су похрањени у Архиву Југославије), Земљорадничка странка је одиграла одлучујућу улогу у војном пучу 27. марта 1941. У књизи "Кнез Павле, истина од 27. марту[2]", аутори објављују делове те грађе, између осталог, и писмо Хјуа Далтона, начелника СОЕ (Одељење за специјалне операције енглеска тајне службе) за Југославију, упућено из Београда 28. марта 1941. Винстону Черчилу, у којем се изричито наводи да је Милош Тупањанин, из Земљорадничке странке, био један од вођа протеста против Сила Осовине и преврата.
"Откако сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је, углавном, отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања, укључујући и награде за повремене мање саботаже. Успели смо да образујемо и резервни фонд од 16 милиона динара који би се користио у случају да упутнице из Лондона не могу да буду достављене. Мислим да смо добили добру противвредност за уложени новац", наводи Далтон.[3]
У комунистичкој Југославији
уредиСавез земљорадника је наставио рад са формирањем комунистичке Југославије, када је постала део комунистички предвођеног Народног фронта Југославије. Јединствени Конгрес 1946. прокламује уједињење Савеза земљорадника и Народне сељачке странке у једну јединствену странку под називом: Уједињена земљорадничка странка.[4]
Референце
уреди- ^ Др Момчило ИСИЋ: Милош Московљевић о вођству Савеза земљорадника 1929–1941. Први део: време шестојануарске диктатуре 1929–1934.
- ^ „Istina o 27. martu”. Nedeljnik. Архивирано из оригинала 15. 11. 2018. г. Приступљено 2018-11-15.
- ^ „Prevrat plaćen funtama”. www.novosti.rs (на језику: српски). Приступљено 2018-11-15.
- ^ Др Момчило ИСИЋ: САВЕЗ ЗЕМЉОРАДНИКА У НАРОДНОМ ФРОНТУ, ТОКОВИ ИСТОРИЈЕ, Часопис Института за новију историју Србије, 2/2015.
Литература
уреди- Бранислав Глигоријевић, Земљорадничка странка, Историја 20. века, 1995, вол. 13, бр. 2, стр. 25-36.
- Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
Види још
уреди
