Закон о верској заједници Јевреја у Краљевини Југославији

Закон о верској заједници Јевреја у Краљевини Југославији је законски акт донет 14. децембра 1929. године, путем краљевог указа од стране краља Александра I Карађорђевића, а ступио је на снагу 24. децембра 1929. године.

Закон о верској заједници Јевреја у Краљевини Југославији
краљ
Закон о верској заједници Јевреја у Краљевини Југославији
Територија важења	Краљевина Југославија
Датум ступања на снагу	24. децембар 1929.
Датум престанка важења	14. децембар 1929.
Службени гласник	Службене новине Краљевине Југославије, бр. 301/1929.
Предлагач	Влада Републике Србије

Позадина

Почевши од 6. јануара 1929. године, сва власт у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца нашла се у рукама краља Александра I Карађорђевића, који је тог дана распустио Народну скупштину и ставио ван снаге Видовдански устав. Услед тога, сви законски акти доношени су искључиво краљевим указом.

Доношење закона

Закон о верској заједници Јевреја у Краљевини Југославији је донет 14. децембра 1929. године, путем краљевог указа од стране краља Александра I Карађорђевића, а у време прве владе дивизијског генерала Петра Живковића, који је уједно био министар унутрашњих послова и почасни ађутант Његовог величанства краља. Закон је премапотписао и на њега ставио државни печат министар правде др Милан Сршкић. Ступио је на снагу 24. децембра 1929. године, када је објављен у Службеним новинама Краљевине Југославије.

Овај закон је био први из сета закона којима су уређени положаји цркава и верских заједница у Краљевини Југославији. Тако су наредне 1930. године, краљевим указом донети:

1. Закон о избору патријарха Српске православне цркве;
2. Закон о избору Реис-ул-Улеме, чланова Улема-меџлиса и муфтија Исламске верске заједнице Краљевине Југославије;
3. Закон о Исламској верској заједници и о принадлежностима верских службеника те заједнице;
4. Закон о евангелистичко-хришћанским црквама и реформској хришћанској цркви у Краљевини Југославији;
5. Устав Немачке евангелистичко-хришћанске цркве аугсбуршког вероисповедања у Краљевини Југославији.

Законске одредбе

Савез и Удружење

Закон је одредио да Верску заједницу Јевреја у Краљевини Југославији сачињавају сви припадници: "јеврејске вероисповести који живе у Краљевини Југославији" и гарантована им је пуна слобода јавног исповедања вере. Утврђено је да се заједница организује о вероисповедне општине које образују Савез јеврејских вероисповедних општина, док су ортодоксни Јевреји имали могућност да се удруже у Удружење ортодоксних јеврејских вероисповедних општина.

Имовинска права и пореске олакшице

Савез и Удружење су имали статус правног лица и тако им је гарантовано стицање и располагање имовинским правима. Држава је законом преузела обавезу да стално учествује у пружању материјалне помоћи Савезу и Удружењу. Сакрални објекти попут синагога, верско-просветне и добротворне установе, општински домови у одређеним случајевима, станови духовника и јеврејски културноисторијски споменици су били изузети од пореза.

Службена преписка Савеза и Удружења, рабинских надлештава и врховног рабината била је ослобођена плаћања поштарине и телефонске таксе.

Постојала је и законска обавеза Јевреја оба пола да плаћају све врсте верских приноса и дажбина којима су се покривале потребе њихове вероисповедне општине.

Врховни рабин

Највиши духовни поглавар Јевреја у Краљевини Југославији је био Врховни рабин, чије се седиште налазило у Београду. Његов избор се вршио на следећи начин: најпре би заједнички Главни одбор Савеза јеврејских вероисповедних општина и Удружења ортодоксних јеврејских вероисповедних општина, заједно са представницима вероисповедних општина из Београда, Загреба, Скопља, Сарајева, Новог Сада, Суботице и Осијека, уз све рабине, изабрао тројицу кандидата и тај предлог упутио министру правде. Потом, министар правде би између тројице предложених кандидата изабрао једног и предложио га краљу, који га потом својим указом именује за Врховног рабина.

Врховни рабин је обављао функцију председника оба Рабинска синода. Утврђено је право врховног рабина на државну пензију у рангу I групе I категорије.

Рабини

Рабини и други духовници били су ослобођени вршења оних јавних служби у позива који су биле у супротности са јеврејским учењима.

Верска настава и теолошке школе

Закон је утврдио да се у свим школама, државним и приватним, јеврејским ученицима мора предавати верска настава по програму који одреди министарство у сарадни са јеврејским општинама, а наставних такође мора бити од ње потврђен.

Одређено је да Савез управља Јеврејским средњим теолошким заводом, а остављена је могућност оснивања сличног завода под надлежношћу Удружења.

Јеврејски верски празници

Закон је признао пет јеврејских верских празника и одредио колико слободних дана у том периоду могу добити Јевреји у државној и општинској служби, војници и ђаци:

1. Пасха, прва два и последња два дана;
2. Шевуос - два дана;
3. Рош хашана (Нова година) - два дана;
4. Јом кипур - један и по дан;
5. Сукот - прва два и последња два дана.