Епанагога

Епанагога (грч. Ἐπαναγωγή — „повратак на ствар”) је византијски правни зборник из 886. године. Садржај Епанагоге углавном се базирао на регулисању односа и положаја цара и цариградског патријарха. Епанагогом су истакнута сва права и дужности које су имали цар и патријарх.

Историја

Епанагога представља зборник који је заменио Прохирон, та два зборника су веома слична. Епанагогу доноси Василије I баш као и Прохирон. Довршена је тек у време владавина његових синова Лава VI Мудрог (886-912) и Александра (912—913). Овај зборник је требао да послужи као припрема за велику будућу збирку закона. Са сигурношћу се не може тврдити да ли је Епанагога била само незванични нацрт или је ипак објављена као званични законик. Највећим делом она репродукује Прохирон, разликујући се од њега углавном распоредом грађе, али и извесним изменама и допунама. Она се чврсто ослања на претходни зборник који „пречишћава“, преноси из њега велики број одредби и чак се исто дели на 40 глава, од којих је последња посвећена кривичном праву, а претпоследња расподели ратног плена.

У односу на свог претходника, овај законик је био систематичнији, испуштајући неке делове из Прохирона, а додавајући елементе из Еклоге која потиче из иконоборачке Исавријске династије. У још већој мери него Прохирон, Епанагога користи озлоглашени законик Лава III, црпећи из њега и одредбе брачног права, док се Прохирон у овом делу држи Јустинијановог права и тек у даљим деловима почиње са позајмицама из Еклоге .

Садржај Епанагоге

Најважнија новина се појављује у две главе (2. и 3.) које регулишу елементе јавног права, тј. положај цара и цариградског патријарха, као и других световних и духовних достојанственика и њихов међусобни однос. У овом делу долази, по мерилима црквених кругова у Византији после иконокластичке кризе, до идеалног односа између царства и свештенства. Из чињенице да се у делу који говори о патријарху не помињу ни римски папа ни патријарси из Александрије, Антиохије и Јерусалима, да се владар и патријарх одређују као скоро једнаки по моћи (доктрина симфоније), као и на основу стила и језика, многи аутори сматрају да је то било дело патријарха Фотија (Острогорски, Зепос, Арвелер, Ван дер Вал – Локин). Епанагога набраја права и дужности цара и цариградског патријарха, при чему те одредбе нису имале узора у ранијим текстовима (са малим изузетком неколико прописа који су преузети од Јустинијана). Одредбе о правима и дужностима цара фактички доводе у питање идеју да он није везан законима. То би могло навести на размишљање да ли се у Епанагоги могу тражити неки елементи које ће касније карактерисати прве уставне документе у свету, у којима се уоквирује власт владара (те би се, можда, могла условно назвати византијском Magna carta libertatum). Епанагога је и те како оставила трага у каснијем правном развитку византијског, али и словенског права, јер се често преписивала и била основа за позније правне текстове. Такође, утицај који је ова наука имала на државно – црквене односе у Византији уопште није занемарљив и безначајан. Наука је важила као идеал, ма у коликој мери  се овај идеал разилазио са стварношћу. На Епаногогу се позивао чак и московски патријарх Никон у XVII веку.

Учинак 

Епанагога је повучена из службене употребе убрзо након објављивања, замењена Прохироном (који се раније сматрао претходником Епанагоге) двадесет година касније, али је послужила као основа за неколико књига приватног права, као што су Epanagoge Aucta или Syntagma Canonum. Превођењем на словенски језик, Епанагога се примењивала у руском верском праву, укључујући и Законоправило - Крмчија/Номоканон Светог Саве. То је књига из XIII века и она представља први српски правни акт који је писан на народном језику. Одредбе Епанагоге о положају патријарха и цркве, у односу на тадашњег владара, одиграле су велику улогу у контроверзи око патријарха Никона у XVII веку.

Литература

• Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2019), „Упоредна правна традиција", Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет
• Георгије Острогорски (1969), Историја Византије, Београд: Просвета