Енкелад (сателит)
Енкелад (енгл. Enceladus, Сатурн II[9]) је природни сателит планете Сатурн.[10][11][12] Средњег је пречника од 504,2 km,[1] што је десетина сатурновог највећег месеца, Титана. Сматра се да је извор Сатурновог Е прстена и да је геолошки активан. Постоје чврсти докази да се испод ледене површине овог месеца налази океан течне воде.
| Енкелад | |
|---|---|
| Планета | Сатурн |
| Откриће | |
| Открио | Вилхелм Хершел |
| Датум открића | 28. август 1789. |
| Карактеристике орбите | |
| Средњи полупречник орбите | 237,948[1] km |
| Периапсис | 236,918 km |
| Апоапсис | 239,156 km |
| Екцентрицитет | 0,0047[1][2] |
| Период револуције | 1,370218 дана[1] |
| Период ротације | 1,370217824 Tage |
| Нагиб | 0,009° |
| Физичке карактеристике | |
| Средњи полупречник | 252,1[1][3] km |
| Површина | 7,98 × 106 km² |
| Маса | 1,0794 × 1020[1][4] kg |
| Запремина | 6,71 × 107 km³ |
| Густина | 1,608[1][3] g/cm³ |
| Гравитација | 0,113[5] m/s² |
| Магнитуда | 11,7[6] |
| Албедо | >1[7][8] |
![Енкелад, снимљен са сонде Касини[а]](/wiki/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:Enceladusstripes_cassini.jpg)
Откриће
уредиЕнкелад или Сатурн II, је открио немачко-британски астроном Вилхелм Хершел 28. августа 1789. године. Име је добио по гиганту Енкеладу, из грчке митологије. Име Енкелада и других седам сатурнових месеца је, од стране Џона Хершела, Вилхелмовог сина, предложено и објављено у стручном чланку 1847. године под називом „Резултати астрономских посматрања са Рта добре наде“ (енгл. Results of Astronomical Observations made at the Cape of Good Hope).
Гејзири и океан
уредиАгенција НАСА је 2006. године објавила да су на фотографијама сонде Касини откривени гејзири течне воде на Енкеладу.[13][14] Подаци сугеришу да се кроз ове гејзире сваке секунде у свемир избаци око 250 килограма водене паре брзином од око 2.189 km/h.[15]
Касније, прелетима сонде Касини у периоду од 2010. до 2012. године, откривено је да се испод ледене површине јужног пола највероватније налази подповршински океан, чија је запремина слична запремини Горњег језера у Северној Америци (скоро 2.000 пута већа запремина од Скадарског језера).[16][17][18] Према истим подацима научници су проценили да се океан налази испод 30–40 километара леда, и да је дубина океана око 10 километара. У то време још се са сигурношћу није знало да ли је океан сконцентрисан само на јужни пол, или је глобални.[19]
У септембру 2015. године научници агенције НАСА су на основу мерења „климања” Енкелада током орбите око Сатурна – званог либрација, утврдили да ледени омотач није чврсто повезан са језгром, што иде у прилог теорији да је подповршински океан глобални, а не само испод јужног пола.[20][21]
Орбита
уреди
Енкелад кружи око Сатурна на средњој висини од 238.029 километара. Пуни круг направи за 32 сата и 53 минута. Путања поседује ексцентричност од 0,0047 и нагиб од 0,009° у односу на екваторијалну раван Сатурна.
Напомене
уреди- ^ Photograph of Enceladus, taken by the narrow-angle camera of the Imaging Science Subsystem (ISS) aboard Cassini, during the spacecraft’s October 28, 2015 flyby. It shows the younger terrain of Sarandib and Diyar Planitia, populated with many grooves (sulci) and depressions (fossae). Older, cratered terrain can be seen towards Enceladus's north pole. The prominent feature visible near the south pole is Cashmere Sulci.
Референце
уреди- ^ а б в г д ђ е „Solar System Exploration – Enceladus: Facts & Figures”. NASA. 12. 8. 2013. Архивирано из оригинала 16. 10. 2013. г. Приступљено 26. 4. 2014.
- ^ Porco, C. C.; Helfenstein, P.; Thomas, P. C.; Ingersoll, A. P.; Wisdom, J.; West, R.; Neukum, G.; Denk, T.; Wagner, R. (10. 3. 2006). „Cassini Observes the Active South Pole of Enceladus”. Science. 311 (5766): 1393—1401. Bibcode:2006Sci...311.1393P. PMID 16527964. doi:10.1126/science.1123013.
- ^ а б Roatsch, T.; Jaumann, R.; Stephan, K.; Thomas, P. C. (2009). „Cartographic Mapping of the Icy Satellites Using ISS and VIMS Data”. Saturn from Cassini-Huygens. стр. 763–781. ISBN 978-1-4020-9216-9. doi:10.1007/978-1-4020-9217-6_24.
- ^ Jacobson, R. A.; Antreasian, P. G.; Bordi, J. J.; Criddle, K. E.; Ionasescu, R.; Jones, J. B.; Mackenzie, R. A.; Meek, M. C.; Parcher, D.; Pelletier, F. J.; Owen, Jr., W. M.; Roth, D. C.; Roundhill, I. M.; Stauch, J. R. (децембар 2006). „The Gravity Field of the Saturnian System from Satellite Observations and Spacecraft Tracking Data”. The Astronomical Journal. 132 (6): 2520—2526. Bibcode:2006AJ....132.2520J. doi:10.1086/508812.
- ^ Iess, L.; Stevenson, D. J.; Parisi, M.; Hemingway, D.; Jacobson, R. A.; Lunine, J. I.; Nimmo, F.; Armstrong, J. W.; Asmar, S. W.; Ducci, M.; Tortora, P. (2014). „The Gravity Field and Interior Structure of Enceladus”. Science. 344 (6179): 78—80. Bibcode:2014Sci...344...78I. PMID 24700854. doi:10.1126/science.1250551.
- ^ Observatorio ARVAL (15. 4. 2007). „Classic Satellites of the Solar System”. Observatorio ARVAL. Архивирано из оригинала 25. 8. 2011. г. Приступљено 17. 12. 2011.
- ^ Verbiscer, A.; French, R.; Showalter, M.; Helfenstein, P. (9. 2. 2007). „Enceladus: Cosmic Graffiti Artist Caught in the Act”. Science. 315 (5813): 815. Bibcode:2007Sci...315..815V. PMID 17289992. doi:10.1126/science.1134681. (supporting online material, table S1)
- ^ Howett, C. J. A.; Spencer, J. R.; Pearl, J.; Segura, M. (2010). „Thermal inertia and bolometric Bond albedo values for Mimas, Enceladus, Tethys, Dione, Rhea and Iapetus as derived from Cassini/CIRS measurements”. Icarus. 206 (2): 573—593. Bibcode:2010Icar..206..573H. doi:10.1016/j.icarus.2009.07.016.
- ^ Redd, Nola Taylor (5. 4. 2013). „Enceladus: Saturn's Tiny, Shiny Moon”. Space.com. Приступљено 27. 4. 2014.
- ^ "Enceladus" in the American Heritage Dictionary (2018)
- ^ "Enceladus" in Merriam–Webster (2018)
- ^ „"Enceladus" in Oxford (2018)”. Архивирано из оригинала 30. 05. 2019. г. Приступљено 30. 03. 2019.
- ^ „Spray Above Enceladus”. Cassini Imaging. Архивирано из оригинала 25. 02. 2006. г. Приступљено 22. 3. 2005.
- ^ „Enceladus rains water onto Saturn”. European Space Agency. 2011. Приступљено 14. 1. 2015.
- ^ „Astronomers find hints of water on Saturn moon”. News9.com. The Associated Press. 27. 11. 2008. Приступљено 15. 9. 2011.
- ^ Witze, A. (3. 4. 2014). „Icy Enceladus hides a watery ocean”. Nature. doi:10.1038/nature.2014.14985.
- ^ Iess, L.; Stevenson, D.J.; et al. (4. 4. 2014). „The Gravity Field and Interior Structure of Enceladus”. Science. 344 (6179): 78—80. Bibcode:2014Sci...344...78I. doi:10.1126/science.1250551. Приступљено 3. 4. 2014.
- ^ Amos, Jonathan (3. 4. 2014). „Saturn's Enceladus moon hides 'great lake' of water”. BBC News. Приступљено 7. 4. 2014.
- ^ Platt, Jane; Bell, Brian (3. 4. 2014). „NASA Space Assets Detect Ocean inside Saturn Moon”. NASA. Приступљено 3. 4. 2014.
- ^ „Cassini Finds Global Ocean in Saturn's Moon Enceladus”. NASA. Приступљено 16. 9. 2015.
- ^ „Cassini finds global ocean in Saturn’s moon Enceladus”. Astronomy. Приступљено 15. 9. 2015.
Литература
уреди- Brown, Robert H.; et al. (2006). „Composition and Physical Properties of Enceladus' Surface”. Science. 311 (5766): 1425—1428.
- Castillo, Julie C.; et al. (2005). „26Al in the Saturnian System - New Interior Models for the Saturnian satellites”. Eos Trans. AGU. 82 (52): Fall Meet. Suppl. Abstract P32A-01. Архивирано из оригинала 30. 9. 2007. г. Приступљено 30. 3. 2019.
- Castillo, J. C.; et al. (2006). „A New Understanding of the Internal Evolution of Saturnian Icy Satellites from Cassini Observations” (PDF). LPSC. XXXVII. Abstract 2200.
- Dougherty, M. K.; et al. (2006). „Identification of a Dynamic Atmosphere at Enceladus with the Cassini Magnetometer”. Science. 311 (5766): 1406—1409.
- Hansen, Candice J.; et al. (2006). „Enceladus' Water Vapor Plume”. Science. 311 (5766): 1422—1425.
- Matson, D.L.; et al. (2006). „Enceladus' Interior and Geysers - Possibility for Hydrothermal Geometry and N2 Production” (PDF). LPSC. XXXVII. Abstract 2219.
- Pappalardo, R.T.; F. Nimmo (2006). „Diapir-Induced Reorientation of Enceladus” (PDF). LPSC. XXXVII. Abstract 2113.
- Porco, C.C.; et al. (2006). „Cassini Observes the Active South Pole of Enceladus”. Science. 311 (5766): 1393—1401.
- Rathbun, Julie A.; et al. (2005). „Enceladus' global geology as seen by Cassini ISS”. Eos Trans. AGU. 82 (52): Fall Meet. Suppl. Abstract P32A-03. Архивирано из оригинала 4. 4. 2008. г. Приступљено 30. 3. 2019.
- Rothery, David A. (1999). Satellites of the Outer Planets: Worlds in their own right. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-512555-9.
- Spahn, Frank; et al. (2006). „Cassini Dust Measurements at Enceladus and Implications for the Origin of the E Ring”. Science. 311 (5766): 1416—1418.
- Spencer, J. R.; et al. (2006). „Cassini Encounters Enceladus: Background and the Discovery of a South Polar Hot Spot”. Science. 311 (5766): 1401—1405.
- Turtle, Elizabeth et al. Enceladus, Curiouser and Curiouser: Observations by Cassini's Imaging Science Subsystem. Cassini CHARM Telecon. 28 April 2005. (Adobe Acrobat file).
- Verbiscer, Anne; R. C. French; C. A. McGhee (2005). „The opposition surge of Enceladus: HST observations 338-1022 nm”. Icarus. 173: 66—83. doi:10.1016/j.icarus.2004.05.001.
- Waite Jr., J. Hunter; et al. (2006). „Cassini Ion and Neutral Mass Spectrometer: Enceladus Plume Composition and Structure”. Science. 311 (5766): 1419—1422.
Спољашње везе
уреди
- Каталог насиних слика Енкелада (језик: енглески)
- Слике Енкелада са сонде Војаџер и Касини Архивирано на сајту Wayback Machine (28. септембар 2007) (језик: енглески)
- Enceladus Profile at NASA's Solar System Exploration site
- Calvin Hamilton's Enceladus page
- The Planetary Society: Enceladus information
- Cassini Mission Enceladus Page. Contains catalog of released Cassini Images of Enceladus
- CHARM: Cassini–Huygens Analysis and Results from the Mission page, contains presentations on recent Enceladus results
- Paul Schenk's 3D images and flyover videos of Enceladus and other outer solar system satellites
- Habitability of Enceladus: Planetary Conditions for Life