Рођен је у Скрентону, Пенсилванија, 14. децембра 1883. године у радничкој породици ирског порекла. У родном граду похађао је државну школу и истовремено зарађивао џепарац у једној продавници дувана. Онда се запослио у локалним новинама – Републиканцу, затим у огласним агенцијама и агенцијама за вести. Новинарски посао напустио је 1908. године и отишао у Њујорк да студира медицину на Универзитету Фордам, у држави Њујорк где је дипломирао 1912. године. По завршетку студија клиничку праксу обављао је дуже време по првим болницама у Њујорку — Болници Св. Винсента и Болници Св. Породице у Бруклину.[4] Специјализовао се у Градској болници у Њујорку, као и Болници Њујоршке општине и другим клиникама које су сарађивале са Њујоршким универзитетом.
Када је Стејт департмент објавио оглас да тражи добровољце за одлазак у Мексико, ради помоћи у евакуацији америчких грађана затечених у овој земљи мексичком револуцијом. Рајан се одмах пријавио.
Испред америчког Црвеног крста упућен је у Мексико 1913. године, где је учинио врло много у погледу лекарске помоћи. Боравећи у Мексику именован је за представника Министарства спољних послова и америчког Црвеног крста, и у том својству пропутовао је цео Мексико, водећи бригу о америчким поданицима које је револуција затекла на територији Мексика.[5] Како се увек налазио на самом бојишту и присуствовао биткама код Тореона (првој идругој), Сан Педра, Салтила, Монтереји, Лерда, и другим мање значајним местима у многим приликама био је једини лекар који се налазио у борбеној линији, због чега је стекао репутацију неустрашивог лекара. Након што се нашао, са још неколико сарадника у Закекатосовом заробљеништву, у логорским условима понашао се изузетно храбро и стоички. Наиме током овог ужасног искуства свакодневно је извођен тринаест пута узастопцена на губилиште, стичући из дана у дан све веће самопоуздање, Мексичко министарство иностраних послова, на захтев Американаца, издејствовало је да Рајан буде ослобођен. У Мексику је провео скоро пуне две године, после чега се вратио у Америку.[6]
Целокупан живот др Рајана, заправо, био је једна велика авантура која је настављена и после његове напорне службе у Србији. Једна од његових страсти, или боље речено хобија, било је прикупљање ратних сувенира које је намеравао да покаже својим пријатељима када се врати у САД.[8]
У октобру 1916, кренуо је из Србије преко Аустроугарске и Немачке са својим ексцентричним сувениром – неексплодираном артиљеријском гранатом. На будимпештанској железничкој станици сувенир је непажњом испустио некакав носач. Од експлозије, станица је била демолирана, више људи било је тешко рањено и побијено, а сам др Рајан прошао је без огреботине.
Али, ова епизода његовог живота, још једном га је начинила ратним заробљеником. Упркос свему, некако је успео да убеди аустроугарске војне власти да није имао никакву другу намеру са овом гранатом, него да је она део његове ратне колекције сувенира, те су га ослободили.
Од тада, Рајан је био на гласу човека кога штити некаква амајлија, а легенда о њему наставила је да се шири.[5]
По избијању Великог рата, у америчком Црвеном крсту понудили су му неколико земаља којима је помоћ лекара била потребна. Од понуђених изабрао је Србију, у коју је са Америчком медицинском мисијом кренуо 9. септембра 1914. године, редовном линијом трговачког парног брода из Њујорка за Пиреј, а затим до Солуна. Преко Ниша у Београд у који је стиго 16. октобра 1914. године,[9] и одмах преузео војну болницу у Београду, тада препуну рањених српских војника. У извештају упућеном Националном штабу Црвеног крста у Вашингтону др Рајан наводи:
...Стигли смо 16. октобра и одмах преузели велику болницу. Од кад смо стигли нисмо имали времена ни за шта друго сем за рад и спавање. Многи од повређених нису били превијени неколико дана. Kако имамо око 150 тешких рањеника, а потребно је да их превијамо сваког дана, завршавамо рад после 23 часа, а некад и касније... Нови случајеви стижу сваког дана и бићемо препуњени за веома кратко време. Хирурзи су овде ретки, а како има око 50.000 рањених широм целе земље, јасно видите какви су нам услови.
У Београдској болници је боравио до октобра 1915. године, када је извршивши око 8.000 хируршких захвата. Његов медицински допринос српском народу, у тренуцима када је чак и његов биолошки опстанак био угрожен, остаће забележен као немерљив, јер се у Србији нашао у тренутку када су људи његовог кова и лекарског позива највише требали.[10]
Остало је забележено да је 1916. године делио жито београдској сиротињи које је амерички Црвени крст купио у Румунији.
Потпуковник др Едвард Рајан као шеф мисије америчког Црвеног крста у Великом рату
Како је америчком заставом и и заставом Црвеног крста др Расјан спасао Београд од бомбардовања
По доласку (у Београд), прво је прекрио зграду америчком заставом, јер је болница била под сталном претњом артиљеријске ватре.[10]
„Др Рајан је постао прави херој у Србији, и разлог што је ишта остало од Београда је тај што је он ставио америчку заставу на болницу“, изјавила је медицинска сестра Емили Симондс листу New York Times 15. јануара 1915. године. Исти лист је 31. јануара објавио интервју са Мејбел Данлоп Грујић, супругом српског дипломате Славка Грујића, под насловом „Амерички лекар спасио Београд“. „Мислим да је др Рајан, у ствари, спасао Београд од уништења“, пошто се српска војска повукла из Београда, остао је једина „власт“ у Београду.
Употребом америчке заставе и заставе Црвеног крста територија болнице означена је као територија неутралне земље. САД је тада била неутрална земља, а према Конвенцији о правима и дужностима неутралних сила и лица у случају рата на копну (V Хашка конвенција из 1907. године).[10][а]
Након одласка из Србије вратио се у САД. Међутим убрзо је овог борбеног Ирца његов немирни дух, велико срце и неизмерна храброст, вратила 1917. године у Европу, овај пут у Француску.
Потом је краће време боравио на Солунском фронту (пред сам пробој) у коме је имао запажену улогу у борби против маларије од које су оболели многи савезнички војници.
Од 1919. до 1922, потпуковник др Рајан провео је на раду у три балтичке државе, Естонији, Летонији и Литванији. Под његовим руководством, као шефом мисије у балтичким земљама и северној Русији, Амерички црвени крст (ARC) отворио је своје испоставе од Хелсинкија у Финској до Каунаса у Литванији, У балтичким државама ARC је обављао задатке под изузетно тешким условима, а др Рајан се трудио да буде на више места одједном „и у чему је готово увек успевао”.[11]
Последње године живота провео је на Балтику и Русији, одлазећи чак и у бољшевичку Москву иако му је амерички изасланик за балтичке земље то изричито забрањивао.[5]
Умро је у 39 години живота, 18. септембра 1923. године у Техерану. Узрок смрти била је маларија којом се најверовероватније заразио још током боравка на Солунском фронту у Грчкој. Сахрањен је у родном Скрентону у Пенсилванији 11. фебруара 1924. године. Његове колеге опростиле су се на одру речима да ће га се заувек сећати као „највећег међу нама“.[5]
Поводом Рајанове смрти Chicago Daily Tribune, само три дана после његове смрти, у свом некрологу посвећеног др Рајану, овај лист написао је да је умро лекар „широм света познат по свом раду у борби против епидемија“. У српској јавности нико се није огласио. Изузетак је била скромна комеморација у Српском лекарском друштву, где је др Д. Стојимировић говорио о његовој личности и његовом делу.[5]
^Према члану 1 Конвенције: „Територија неутралних сила је неповредива. Конвенција о правима и дужностима
неутралних сила и лица у случају рата на копну (V Хашка конвенција из 1907. године).
^Vladimir. „Edward W. Ryan”. Serbica Americana (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-24.
^ абвгдСаопштење Вукашина Антића Др Едвард В. Рајан – лекар спасилац Београда изговорено на 15. Студеничкој академији „800 година српске медицине”, у манастиру Студеница, јуна 2010. године
^НАДА ПЕТРОВИЋ, Трагом докумена(а)та. Сведочење о др Едварду Рајану, Београд. УДК 614.88(497.11)“1914/1918“ 10.7251/GUARS1608315P
^ Др Снежана Вељковић, Живот и рад Војне болнице у Београду за време Великог рата (1914–1918). Саопштено 20. септембра 2012. на редовном састанку Секције за историју медицине Српског лекарског друштва, у Београду
^Американци у Србији, - Ко је др Рајан и остали чланови мисије. Политика, Београд, од 13. октобра 1914. у тексту
^ абвСнежана Вељковић, Живот и рад Војне болнице у Београду за време Великог рата (1914–1918). Саопштено 20. септембра 2012. у Београду, на редовном састанку Секције за историју медицине Српског лекарског друштва.
^The Amazing dr Edward Ryan and the Work of the American Red Cross in Estonia, Estonian Relations 2008; 7(1–2): 1–14.
