Википедија

Европска банка за обнову и развој

Европска банка за обнову и развој (енгл. European Bank for Reconstruction and Development; EBRD) основана је 15. априла 1991. године са седиштем у Лондону, у циљу олакшавања транзиције седам централно-планских привреда бивших социјалистичких република (Бугарска, Чехословачка, Мађарска, Пољска, Румунија, СССР и СФРЈ) на тржишну привреду. Највећи део њених средстава усмерава се на зајмове за приватизацију. Услов за њихово коришћење је поштовање „људских права“, развијање вишепартијске „демократије“, изградња правне државе и тржишна оријентација. Чланице EBRD су 62 земље.

Европска банка за обнову и развој
ТипMеђународна финансијска институција
СедиштеЛондон, EC2
Уједињено Краљевство
Кључни људиfr (председник)
Жак Атали (први председник)
Нето зарада€2,5 милијарди (2021)[1]
Актива€69,77 милијарди (2021)[1]
Акцијски капитал€20,35 милијарди (2021)[1]
Запослених3000 (2016)[2]
Вебсајтebrd.com

Историја

уреди

Смештена у Лондону, EBRD је на почетку имала за циљ да се фокусира на прелазак са централно планиране економије на тржишну економију у земљама централне и источне Европе улагањем у приватни сектор, углавном банке, индустрије и предузећа, и промовисањем политика које их фаворизују.[3] Настала је као резултат завршетка Хладног рата због посебних питања у вези са постојећим међународним системом, историјским и политичким контекстом у то време.[4] Штавише, њене земље приматељице морале су да осигурају да ће радити на „вишепартијској демократији и политичком плурализму“[5] што се сматрала као једном од главних посебности EBRD-а по чему се разликовала од других финансијских институција.[3] Прво, оно што су посебно заговарали европски политички актери као што је француски председник Митеран 1989. године, идеја о стварању ове финансијске институције која би укључивала европске земље започела је пре пада Берлинског зида. Пријем овог предлога је био ублажен у зависности од земље, на пример, наишао је на непријатељство Британаца, док су Французи били важни заговорници пројекта и утицали на процес.[4] У јануару 1990. године започели су преговори о циљевима EBRD, њеној политици кредитирања јавног и приватног сектора и укључили су све тадашње земље ЕУ, као и разне друге европске земље, неевропске земље и представнике ЕУ и Европске инвестиционе банке. Совјетски Савез је у том процесу представљала сопствена делегација и тако је учествовала у преговорима као и САД. Касније, због неслагања око политичких и економских циљева институције, укључивање Совјетског Савеза је било угрожено. Сматран као кратка рунда преговора, споразум (из разлога који се односе на ситуацију у Источној Европи и талас приватизације широм Европе) који је довео до његовог стварања потписали су 29. маја 1990. актери попут 40 држава, као и две европске организације[6] и до марта 1991. године остварени су први учинци када је банка отворена. Стварање EBRD је довело до финансирања различитих пројеката у годинама након њеног првог рада, на пример, 1992. године било је двадесет пројеката у којима је EBRD обезбедила финансирање у вредности од 2,1 милијарду ЕЦУ.[6]

Управа

уреди

Подељена између свог седишта у Лондону и теренских канцеларија које се налазе на другим местима, Европска банка за реконструкцију и развој се састоји од трослојне структуре која се састоји прво од председника и особља, а затим од Одбора гувернера и коначно од Управног одбора. Структура банке се временом мењала због забринутости око конкуренције унутар институције. У ствари, почетком 90-их година постојале су две различите банкарске дивизије (с једне стране, трговачко банкарство се односило на приватни сектор, а са друге стране развојно банкарство које је углавном радило са јавним сектором). Сходно томе, дошло је до спајања два одељења у једнo, замењујући ову структуру другом, након чега се банка поделила са седам регионалних одељења за полисе и земљу.[4]

Управни одбор

уреди

Представници сваке државе чланице чине овај одбор, и они имају управна овлашћења.

Управни одбор

уреди

Управни одбор се састоји од 23 члана које бира Одбор гувернера. Ови чланови не могу бити у одбору гувернера. Његова функција је да усмерава опште пословање банке, а посебно:[3]

  • Одобравање буџета;
  • У складу са Управним одбором, утврђивање политика и доношење других одлука, кредита, инвестиција,...;
  • Припрема рада Управног одбора;
  • Годишње подношење ревидираних рачуна Управном одбору на одобрење.

Председник

уреди

EBRD се састоји од многих чланица са правом гласа, од европских и неевропских држава до чланства у другим институцијама као што је Европска инвестициона банка, међутим, у зависности од географске локације сваке чланице, права гласа се разликују. Тачније, већинско право гласа имају европски и остали чланови кредитори. EBRD је на почетку била у власништву више од 40 чланица; 2015. године број земаља које су је поседовале био је 61; а од марта 2022. године власништво је имала 71 држава.[7]

Следећи председници су служили EBRD до данас (од марта 2022.).

Чланство

уреди

Да би постала чланица банке, држава мора да задовољи захтеве EBRD статута. Ови чланови предвиђају да држава може постати држава чланица само ако је држава у Европи или неевропска чланица ММФ-а. Институције попут Европске уније и EIB такође учествују у пословању банака. Од свог оснивања, EBRD се скоро удвостручила у броју чланова.[8] Последње су приступиле банци земље које се налазе у Африци.

Јавно банкарство

уреди

EBRD је јавна банка, што значи да су јавне институције као што су државе акционари у тим институцијама. Прецизније, јавне финансијске институције су веома ефикасно контролисане од стране јавних органа (више од 50%), док у институцијама са јавним учешћем, јавне власти нису већински акционари.[9] Јавне банке су биле посебно укључене у економску транзицију бивших совјетских република и земаља централне и источне Европе пошто приватне банке и други извори финансирања нису желели да инвестирају из разлога попут макроекономских потешкоћа тих земаља, као и политичких разлога везаних за неадекватну стабилност земље на пример.[10]

Однос са EIB

уреди

У контексту инвестиционог банкарства Европске уније, EBRD и EIB су биле укључене у ривалство у вези са статусом „главне развојне банке ЕУ“. Највеће критике на рачун EBRD-а у овој ситуацији односе се на чињеницу да су земље које нису чланице ЕУ такође важни акционари, док је EIB у потпуности у власништву ЕУ.[11] У скорије време, још један извор ривалства био је око постајања нове „Европске банке за климу и одрживи развој (ECSDB).[12]

Јавне банке и пандемија Ковида-19

уреди

У скорије време, од почетка пандемије Ковида-19, утицај и улога јавних банака су се повећали јер су постале важни актери одговора на економски опоравак.[13] Што се тиче Европске банке за обнову и развој, она је у периоду од 2020. до 2021. године финансирала 21 милијарду евра. Тачније, успостављен је њен сопствени пакет у оквиру опсега отпорности, Програма олакшице трговине и Програма подршке виталној инфраструктури итд.[14] Само у 2020. години уложила је 11 милијарди евра у оквиру 411 пројеката, што одговара порасту од 10% у односу на 2019. 72% њених инвестиција је примио приватни сектор. Штавише, због овог специфичног контекста, EBRD је неке од својих операција фокусирала на секторе осим зелених инвестиција, што значи да је фокусирала само 29% својих инвестиција у овој области (у поређењу са 46% у 2019.).[15]

Одрживост животне средине

уреди

EBRD је јединствена међу развојним банкама из два разлога. Прво, то је била прва мултилатерална развојна банка која је у својој повељи имала изричит мандат за заштиту животне средине (од 1995. године),[16] и друго, по томе што неће финансирати експлоатацију термалног угља и производњу електричне енергије на угаљ због њиховог утицаја на животну средину.[17][18][19]

Година Укупна инвестиција GET инвестиција Коефицијент Извор
2016 9,4 милијарди EUR 2,9 милијарди EUR 31% [20]
2017 9,7 милијарди EUR 4,1 милијарди EUR 43% [21]
2018 9,5 милијарди EUR 3,3 милијарди EUR 36% [22]
2019 10,1 милијарди EUR 4,6 милијарди EUR 46% [23]

EBRD се обавезала, пре Париског споразума из 2015, да ће до 2020. године посветити преко 40 одсто свог финансирања зеленим инвестицијама. Овај циљ је први пут остварен 2017. године.[24] С обзиром да је Русија заправо највећи донатор Фонда за подршку NDEP за животну средину унутар банке, са укупним доприносима од 60 милиона евра. Исте 2015. године Русија је донирала 5 милиона евра.[25]

Референце

уреди
  1. ^ а б в „EBRD Financial Report 2021”. ar-ebrd.com. 11. 5. 2022. 
  2. ^ „EBRD Annual Report 2016”. ebrd.com. 10. 5. 2017. 
  3. ^ а б в Lessambo, Felix I. (2015). International financial institutions and their challenges : a global guide for future methods. New York City, NY. ISBN 978-1-137-52270-2. OCLC 919430034. 
  4. ^ а б в Barria, Lilian A.; Roper, Steven D. (2003). „Economic Transition in Latin American and Post-Communist Countries: A Comparison of Multilateral Development Banks”. International Journal of Politics, Culture, and Society (на језику: енглески). 17 (4): 619—638. ISSN 0891-4486. S2CID 154390301. doi:10.1023/B:IJPS.0000031235.74193.a4. 
  5. ^ Shields, Stuart (2015). „Shields, S. (2015). The European Bank for Reconstruction and Development and the lessons from Eastern Central Europe for Middle East/North African Transition”. Spectrum: Journal of Global Studies. 
  6. ^ а б Weber, Steven (1994). „Origins of the European Bank for Reconstruction and Development”. International Organization (на језику: енглески). 48 (1): 01—38. ISSN 0020-8183. S2CID 153997471. doi:10.1017/S0020818300000801. 
  7. ^ „EBRD: staff, structure, history”. www.ebrd.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-29. 
  8. ^ „European Bank for Reconstruction and Development (EBRD)”. 30. 1. 2020. Архивирано из оригинала 25. 03. 2022. г. Приступљено 30. 07. 2022. 
  9. ^ Schmit, Mathias; Gheeraert, Laurent; Denuit, Thierry; Warny, Cédric (2011). Public Financial Institutions in Europe. Bruxelles: European Association of Public Banks. 
  10. ^ Hurlock, Matthew H (1994). „New approaches to economic development: the World Bank, the EBRD, and the negative pledge clause”. Harv. Int'l. LJ. 35. 
  11. ^ „Clash intensifies over EU's development banks”. Financial Times. 2019-11-25. Приступљено 2022-05-20. 
  12. ^ Gavas, Mikaela (9. 2. 2021). „The End of the Battle of the European Banks? "Status Quo Plus" Emerges as the Winner”. Center for Global Development | Ideas to Action. 
  13. ^ Bilal, Sanoussi (2021). The rise of public development banks in the European financial architecture for development. Elcano Royal Institute. 
  14. ^ „The EBRD and the coronavirus (Covid-19) pandemic”. www.ebrd.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-20. 
  15. ^ „EBRD reports record 2020 investment in response to Covid-19”. www.ebrd.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-20. 
  16. ^ „The European Bank for Reconstruction and Development: An Environmental Progress Report, Executive Summary (A CIEL Critique of EBRD's Environmental Policies) (November, 1995)”. www.ciel.org. новембар 1995. Приступљено 20. 2. 2020. 
  17. ^ „Development bank halts coal financing to combat climate change”. www.ft.com. 12. 12. 2018. Приступљено 19. 2. 2020. 
  18. ^ „EBRD puts decarbonisation at centre of new energy sector strategy”. www.ebrd.com. 12. 12. 2018. Приступљено 19. 2. 2020. 
  19. ^ „The EBRD's Energy Strategy and the switch from coal.”. www.ebrd.com. Приступљено 1. 10. 2018. 
  20. ^ „Annual Report 2016” (PDF). www.ebrd.com. Приступљено 19. 2. 2020. 
  21. ^ „Annual Review 2017” (PDF). www.ebrd.com. Приступљено 19. 2. 2020. 
  22. ^ „Annual Review 2018” (PDF). www.ebrd.com. Приступљено 19. 2. 2020. 
  23. ^ „EBRD delivers record positive impact across its regions in 2019”. www.ebrd.com. 16. 1. 2020. Приступљено 19. 2. 2020. 
  24. ^ Mahmood, M., & Orazalin, N. (2017). Green governance and sustainability reporting in Kazakhstan's oil, gas, and mining sector: Evidence from a former USSR emerging economy. Journal of cleaner Production, 164, 389-397.
  25. ^ „Russia overview”. Приступљено 20. 4. 2020. 

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Европска_банка_за_обнову_и_развој&oldid=27922316”