Драгутин Илић
Драгутин Ј. Илић (Београд, 2. фебруар[1] или 14. фебруар[2] 1858 — Београд, 1. март 1926) био је српски књижевник, драматург, новинар, правник и политичар.[3] Између осталог, писац је научнофантастичне драме После милијон година (1889).[4]
Драгутин Илић | |
|---|---|
.jpg) | |
| Датум рођења | 14. фебруар 1858. |
| Место рођења | Београд, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 1. март 1926. (68 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина СХС |
Биографија
уредиПотиче из познате песничке породице Илића из Београда: отац му је био Јован Илић, а брат Војислав Илић. Почео је да пише још од гимназијских дана сарађујући у часописима Јавор и Отаџбина. Кренуо је да пише инспирисан делом великих руских писаца попут Тургењева, Пушкина, Гогоља, Жуковског…[5]
Највише занимања у писању показао је за поезију и драму. У свом стваралаштву стално је следећи народне идеале нагињао ка романтизму. Народно позориште у Београду је 1. марта 1881. године извело његову драму Вукашин. На истој позорници је до 1906. изведено десетак његових драмских дела. Те 1881. године завршио је права у Београду, стекавши докторат.[6]
Током 1884. уређивао је лист „Преодница”, а 1885. лист Балканска вила.
На повлачење из књижевне јавности добрим делом утицало је то што га Јован Скерлић није уврстио у своју Историју нове српске књижевности. Скерлић га није лично трпео и због тога му је и учинио неправду.[6] Пред крај живота Илић се потпуно повукао проводећи буран живот и негирајући групу окупљену око Српског књижевног гласника, што је додатно утицало на рани књижевни заборав.
Истакао се пишући политичке чланке у београдском „Дневном листу”. Потписујући се са „Џем”, критиковао је аустрофилску политику краља Милана Обреновића.[7] Из политичких разлога будући прогоњен 1888. године пребегао је у Румунију радећи тамо (у Оршави) као конобар и трговачки помоћник. Није успео да у Букурешту покрене српско-бугарски политички лист "Славија". Након тога је отишао у Загреб радећи у листу Србобран, а 1889. године се вратио у Србију, будући амнестиран, али где више није могао наћи посао у државној служби. По избијању у јавност брачног раздора између српског краља и краљице, Илић стаје на страну краљице Наталије. Постаје за дуже време њен поузданик - секретар и саветник. Основао је 1890. године Патриотску лигу "Велика Србија",[8] које је заступало српске националне интересе до 1893. године, са друштвеним гласилом "Велика Србија". Он је (као вођ те патриотске лиге) био организатор великих демонстрација омладине и грађана у Београду, који су хтели насилно да спрече протеривање краљице из земље.[6] Објављен је 1923. године у новинама његов "Роман Краљице Наталије", у којем је описао те бурне догађаје. Недуго затим, по други пут је емигрирао, овога пута у Сремске Карловце. Сарађивао је у часописима Бранково коло, Босанска вила, Зора, Нада, Застава те у Летопису Матице српске.
Крајем 19. века бави се извесно време у Црној Гори, у близини кнеза Николе. Од 1901. године у Букурешту је покренуо лист Православни исток који је излазио на руском и француском језику, а био је намењен руској публици за обавештавање о пропустима руске политике на Балкану. Лист је убрзо био забрањен, а Илић се вратио у Србију и поново се бавио књижевним радом.
Заједно са истомишљеницима Старим Бардом — Каћанским и другим патриотима покреће лист „Велика Србија”. Главни сарадник и оштри критичар обреновићевске спољне политике (као русофил) био је Драгутин Илић.
За време Првог светског рата отишао је у Русију где је водио пропаганду о борби Србије, а у Одеси прикупљао југословенске добровољце. Након Првог светског рата постао је библиотекар Народне скупштине. Већ заборављен у књижевној стварности, умро је 1926. године.
Дело
уредиПисао је песме, романе, приповетке, путописе и драме. Будући да је био јако добар познавалац позоришта, писао је реферате и критике о појединим представама, као и позоришту уопште. Написао је 13 драма, најчешће с мотивима пролазности и трагичности које су резултат његовог незадовољства околином, али и самим собом. Његови ликови углавном су у борби са друштвеном средином у којој се налазе.
Лист „Оногошт” у 27. броју 1899. године, наводи његову књижицу „Цетињски сватови” које нема у његовој библиографији.
Библиографија
уреди,_photo_by_Milan_Jovanovic_(before_1901).jpg)
- Вукашин (1882), драма
- Јаквинта (1883), драма
- Песме (1884)
- Прибислав и Божана (1887), драма
- Отмица (1887), једночинска драма
- Последњи борац (1889), спев
- После милијон година (1889), драма
- Женидба Милоша Обилића (1898), драма
- За веру и слободу (1890), драма
- Три депутације (1906), актовка
- Новеле (1892)
- Лихварка (1895), комедија
- Последњи пророк (1896), биографија пророка Мухамеда
- Саул (играна 1900, штампана 1906), драма
- Хаџи Ђера (1904), роман
- Женик слободе (1904), драма
- Виђење Карађорђево (1904), драма
- Успомене из Румуније (1904, 1905), мемоари
- Незнани гост (1907), драма
- Хаџи Диша (1908), роман
- Зајечарска буна (1909), мемоари
- Освећено Косово (1913), збирка поема
- Песма једног живота (1916), роман, објављено као Аутобиографија одлазећега 1994. године, из рукописа приредио и објавио Сава Дамјанов
- Секунд вечности, источњачки роман (1921)[9]
- Роман краљице Наталије (1923, у наставцима)[10]
- Смрт краља Владимира (1925), спев
- Женидба Шарла Шаплина (1930) комичан роман; Народно дело, Београд
Извори
уреди- ^ Ковијанић, Гаврило. Драгутин Ј. Илијћ: Сјај његовог живота и стваралаштва, Стручна књига, Београд, 1991, стр 64.
- ^ Волк, Петар. „Илић, Ј. Драгутин”, одредница у: Писци националног театра, Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 1995, стр 458.
- ^ „Драгутин Ј. Илић” (биографска одредница) Архивирано на сајту Wayback Machine (9. август 2020) у: Српска књижевност у књижевној критици: Драма XI, приредио Рашко В. Јовановић, Нолит, Београд, 1973.
- ^ Живковић, Зоран. „Драгутин Ј. Илић”, Енциклопедија научне фантастике, „Просвета”, Београд 1990.
- ^ „Политика”, београд 1926. године
- ^ а б в „Политика”, Београд 1926. године
- ^ „Политика”, Београд 2. март 1926. године
- ^ Драгутин Илић: "Роман Краљице Наталије", Београд 2016.
- ^ Milovanović, Miodrag (2016). Srpska naučna fantastika. Beograd: Everest media. стр. 46.
- ^ Краљица Наталија и њено време (Време, 15. октобар 2015)[мртва веза]
Литература
уреди- Milovanović, Miodrag (2016). Srpska naučna fantastika. Beograd: Everest media. стр. 46.
- Поповић, Реља З. Драгутин Ј. Илијћ : 1858—1926 : живот и рад, Народна штампарија, Београд, 1931.
- Леовац, Славко. „Драгутин Илић”, Портрети српских писаца XIX века, СКЗ, Београд 1978, стр. 272—281
- Илић, Драгутин. После милијон година • Секунд вечности. Приредио и поговор написао Сава Дамјанов. Народна библиотека Србије, Београд, и Дечје новине, Горњи Милановац, 1988.
- Ковијанић, Гаврило. Драгутин Ј. Илијћ : Сјај његовог живота и стваралаштва, Стручна књига, Београд, 1991.
- Волк, Петар. „Илић, Ј. Драгутин”, одредница и театрографија у: Писци националног театра, Музеј позоришне уметности Србије, Београд, 1995,
- Породица Јована Илића у српској књижевности и култури: зборник радова, уреднице Марта Фрајнд и Весна Матовић, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2003.
Спољашње везе
уреди- Беоковић, Јелена. „Гнездо књижевних орлова: Под грањем четири ораха” (чланак о породици Илић), Политикин Забавник, бр. 3035, 2010.
- Милаковић, Ивана. „После милион година, Драгутин Илић (Лазар Комарчић, Београд, 2008)”, приказ издања из 2008.
