До (Требиње)

До
До;
Административни подаци
Држава	Босна и Херцеговина
Ентитет	Република Српска
Град	Требиње
Становништво
— 2013.	74
Географске карактеристике
Координате	42° 54′ 00″ С; 18° 01′ 45″ И / 42.9000° С; 18.0292° И
Временска зона	UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
	До До на карти Босне и Херцеговине

До је насељено мјесто у граду Требиње, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 74 становника.

Географија

Насеље се налази у Поповом пољу на путу Требиње — Љубиње. Смештено је између брда Бјеласнице и Врањака. У присојној страни, у Врањаку, су смештене махале Калајџевина (Радићи-Срби и Чокљати), Рајичевићи (Рикале, Шишићи и Радићи-Срби), Стари врт (Чокљати), Оковице (Чокљати). У осојној страни, у Бјеласници, су махале Хамовина (Хамовићи) и Подтрап (Шешељи и Чокљати). У центру села је махала Боровина у којој су Хамовићи, Чокљати и Радићи Хрвати. Сеоско гробље је у Јањилу, уз магистрални пут. Ту се сахрањују Радићи, Шешељи и Хамовићи, а Шишићи и Рикале у Струјићима јер су они из Струјића прешли у До. Чокљати и Радићи се сахрањују у католичком гробљу у Долу.

Становништво

У дефтеру из 1468/69. у Нахији Попово помиње се село Дол, са седам домаћинстава и једним неожењеним, као тимар Вукосава Милишића. До је 1895. пописан као заселак села Котези; 1948. као засебно село, а имало је 41 домаћинствои234 становника; 1971. - 191 становника; 1991. - 73 (58 Срба и 15 Хрвата); 2013. - девет домаћинстава и 14 становника (12 Срба и два Хрвата). Српске породице су: Радић - слави Св. Стефана; Хамовић, Шишић - Никољдан; Шешељ - Лучиндан. У селу живи и хрватска породица Чокљат, која слави Митровдан. Из Дола су се одселиле српска породица Рикала (крсна слава Аранђеловдан) и хрватска породица Радић (Никољдан). Католици у источној Херцеговини обиљежавали су своју славу. Срби Радићи су старосједиоци. Хамовићи су поријеклом из Риђана, Шишићи (раније Ши ше) из сусједног села Струјићи, а породица Рикала је од Милетића с Бобана. Шешељи су се доселили из оближње Завале, а Чокљати из Равног. Солунски добровољци били су Војислав, Ђуро, Митар и Тодор Шишић. У Другом свјетском рату погинула су четири борца НОВЈ и два цивила.

Прича о селу

Село су по предању основали Радићи који су се доселили са Влаховића код Љубиња. Послије њих у село долазе Шешељи и Хамовићи, а након њих Шишићи и Рикале који долазе на Радића имање(оженили су двије Радићке). Доказ о томе да су Радићи оснивачи села је тај да је гробље у Јањилу на Радића имању. Према причању покојног Лаза (Сима) Радића (1913-2005), Радићи су дозволили Шешељима и Хамовићима да се сахрањују у Јањилу, уз услов да се Радићи сахрањују на источној, а они на западној страни. То се и данас види у старом гробљу, а у новом дијелу се то није поштовало. У старом дијелу гробља се налази 5 камених стећака што свједочи да је ово село било насељено и у ранијем периоду. У православном гробљу нема цркве, већ вјерници посјећују цркву Свете Варваре у Струјићима.

У селу је била и кула столачких бегова Бубића. Постоји предање да је бег Бубић једном приликом рекао:„ Нема мога Дола до Стамбола! “ Данас је кула у рушевном стању. Састоји се од једне зграде на два спрата (приземље + 2 спрата) и уз њу се налазе и помоћни објекти који су вјероватно били кухиње, подруми или одаје за послугу. Кула је напуштена послије Херцеговачког устанка. Занимљиво је то да су Бубићеви кметови били Шешељи, Хамовићи и Чокљати ; Матарагџићеви Шишићи и Рикале, а Радићи су имали хришћанина спахију, извјесног Ћоровића. У периоду аустроугарске окупације велики број Дољана је емигрирао у Америку. Неки од „ американаца “ су били Симо (Лазара) Радић, Сава Радић, Марко Радић, Косто Радић, Милан Шешељ, Михо Чокљат, Митар Шишић...

Нема података да је неко страдао у току Првог свјестског рата.

У Другом свјетском рату су погинули браћа Ристо и Тадија Богдановић, Рикало Чедо, Хамовић Данило, Душан и Марко и Чокљат Митар, сви као припадници партизанских јединица. Од цивила једино је страдао Хамовић Драго, који је бачен у јаму Пандурицу код Љубиња.

У току рата 1992-1995 једино је из села страдао војник Перо Рикало. Село није имало већих материјалних разарања. Све вријеме рата у селу су остали и поједини Хрвати. Већина српског становништва је била остала на својим огњиштима.

У периоду послије рата извршена је реконструкција електричне мреже која је била уништена у рату, затим је уведена улична расвјета, вршени су радови на уређењу православног и католичког гробља, а од 2004. године До је заједно са Котезима, Прхињем, Струјићима и Додановићима укључено у пројекат шпанске невладине организације МПДЛ која је дала донацију у виду садног материјала јабуке, брескве и винове лозе. Такође је захваљујући овој организацији кроз Струјићко поље (дио Поповог поља) је спроведен систем за наводњавање што у великој мјери помаже пољопривредницима.

Националност^[1]	1991.	1981.	1971.	1961.
Срби	60	102
Хрвати	14	34
остали и непознато
Укупно	74	136	'	'

Становништво

Демографија^[1]
Година	Становника
1948.	234
1953.	232
1961.	225
1971.	191
1981.	136
1991.	74

Види још

Референце

^ ^а ^б Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Спољашње везе

[Савезни_завод_за_статистику_СФРЈ-1] а ^б Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

[1]