Додекафонија

Додекафонија (од грч. δόδεκα дванаест), дванаесттонска музика, композициони поступак који се, по класичној Шенберговој (Arnold Schönberg) дефиницији,

састоји у сталној и искључивој употреби низа састављеног од дванаест различитих тонова.

Сам Шенберг је описао систем као „метод компоновања са дванаест тонова који су повезани само један са другим“. Обично се сматра обликом серијализма. Шенбергов сународник и савременик Хауер је такође развио сличан систем користећи неуређене хексакорде или тропе — али неповезано са Шенберговом дванаест-тонском техником. Други композитори су креирали систематску употребу хроматске скале, али се Шенбергов метод сматра историјски и естетски најзначајнијим.1 Овај постпуак је први пут дословно примењен у Шенберговом оп. 23, Пет клавирских композиција, насталих у периоду од 1921. до 1923. године. Дванаесттонска техника се не везује на законе тоналитета и тиме условљене системе мола и дура, тако да се код једне додекафоне композиције не може говорити о одређеном тоналитету.

Додекафона композиција се заснива на једном низу (серији) по избору композитора распоређених дванаест тонова хроматске лествице. Ови су тонови међусобно равноправни, и не може бити речи ни о каквом тоналном центру, као што је случај са тоналном музиком. Као пример, навешћемо два додекафона низа из Шенбергових дела:

Током протеклих деценија, класична додекафонија је еволуирала у такозвану серијалну музику. Поред Шенберга, за чије се име додекафонија најчешће везује, најмаркантнији представници овог правца су Албан Берг (Alban Berg) и Антон Веберн (Anton Webern), у чијем је случају дошао до изражаја такозвани поентилизам.

Историја употребе

Техници дванаест тонова претходили су „слободно“ атонални комади 1908–1923. који, иако „слободни“, често имају као „интегративни елемент... минутну интервалну ћелију“ која се поред експанзије може трансформисати као са тоном реда, и у којем појединачне белешке могу „функционисати као кључни елементи, да би се омогућило преклапање исказа основне ћелије или повезивање две или више основних ћелија“. Дванаестотонској техници је такође претходила „недодекафонска серијска композиција“ која се самостално користила у делима Александра Скрјабина, Игора Стравинског, Беле Бартока, Карла Раглса и других. Оливер Нејбор тврди да је Барток био „први композитор који је свесно користио групу од дванаест нота у структуралне сврхе“, 1908. са трећом од својих четрнаест багатела. „У суштини, Шенберг и Хауер су систематизовали и дефинисали за своје додекафонске сврхе свепрожимајућу техничку карактеристику ’модерне’ музичке праксе, остинато“. Осим тога, Џон Ковач тврди да је стриктна разлика између њих, коју су нагласили аутори укључујући Перлеа, пренаглашена:

Разлика која се често прави између Хауера и Шенбергове школе – да је музика првог заснована на неуређеним хексакордима, док је друга заснована на наређеној серији – лажна је: иако је писао дела која би се могла сматрати „комадима тропа“, много Хауерове дванаестогласне музике користи уређени низ.

„Строго уређење“ Друге бечке школе, с друге стране, „било је неизбежно ублажено практичним разматрањима: они су радили на основу интеракције између уређених и неуређених збирки тонова“."

Рудолф Рети, рани заговорник, наводи: „Заменити једну структурну силу (тоналитет) другом (повећано тематско јединство) је заиста основна идеја иза технике дванаест тонова“, тврдећи да је настала из Шенбергове фрустрације слободном атоналношћу, пружајући „позитивну премису“ за атоналност. У Хауеровом револуционарном делу Номос, оп. 19 (1919) користио је одељке од дванаест тонова да би означио велике формалне поделе, као на пример са пет уводних изјава исте серије од дванаест тонова, наведених у групама од пет нота које чине дванаест фраза од пет нота.

Чарлс Воринен је у интервјуу из 1962. рекао да, док „већина Европљана каже да су 'превазишли' и 'исцрпели' систем од дванаест тонова", у Америци је "систем од дванаест тонова пажљиво проучаван и генерализован у здање импресивније од било ког до сада познатог.“

Амерички композитор Скот Бредли, најпознатији по својим музичким партитурама за дела попут Том & Џери и Друпи Дог, користио је технику од 12 тонова у свом раду. Бредли је овако описао своју употребу:

Систем дванаест тонова обезбеђује прогресије „ван овог света“ које су толико неопходне да би се описале фантастичне и невероватне ситуације које садрже данашњи цртани филмови.

Пример Бредлијеве употребе технике за преношење напетости јавља се у кратком филму Тома и Џерија „Puttin' on the Dog” из 1953. У сцени у којој миш, носећи маску пса, трчи преко дворишта паса „прерушен”, хроматска скала представља како покрете миша, тако и приближавање сумљичавог пса, одсликана нижим октавама. Осим што је радио у партитурама за цртане филмове, Бредли је такође компоновао тонске поеме које су извођене на концертима у Калифорнији.

Рок гитариста Рон Јарзомбек користио је дванаест-тонски систем за компоновање проширене представе предузећа Blotted Science под називом The Animation of Entomology. Ставио је ноте у сат и преуредио их да се користе тако да су једна поред друге или узастопне. Свој метод је назвао „Дванаест тонова у фрагментисаним редовима.“

Литература

• Goldmark, Daniel (2007). Tunes for 'Toons: Music and the Hollywood Cartoon. University of California Press. стр. 71. ISBN 978-0-520-25311-7. 
• Alegant, Brian. 2010. The Twelve-Tone Music of Luigi Dallapiccola. Eastman Studies in Music. The Twelve-tone Music of Luigi Dallapiccola. Rochester, New York: University of Rochester Press. 76. ISBN 978-1-58046-325-6. 
• Babbitt, Milton (1960). „Twelve-Tone Invariants as Compositional Determinants”. The Musical Quarterly. 46 (2): 246—259. JSTOR 740374. doi:10.1093/mq/XLVI.2.246. (потребна претплата).
• Babbitt, Milton (1961). „Set Structure as a Compositional Determinant”. Journal of Music Theory. 5 (1): 72—94. JSTOR 842871. doi:10.2307/842871. (потребна претплата).
• Benson, Dave. (2007). Music: A Mathematical Offering. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-85387-3. 
• Brett, Philip. "Britten, Benjamin." Grove Music Online ed. L. Macy (Accessed 8 January 2007)
• Chase, Gilbert. 1987. America's Music: From the Pilgrims to the Present, revised third edition. Music in American Life. Urbana: University of Illinois Press. ISBN 0-252-00454-X (cloth); ISBN 0-252-06275-2 (pbk).
• Hill, Richard S. (1936). „Schoenberg's Tone-Rows and the Tonal System of the Future”. The Musical Quarterly. 22 (1): 14—37. JSTOR 739013. doi:10.1093/mq/XXII.1.14. (потребна претплата).
• Lansky, Paul; George Perle and Dave Headlam. 2001. "Twelve-note Composition". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan.
• Loy, D. Gareth (2007). Musimathics: The Mathematical Foundations of Music. 1. Cambridge, Massachusetts and London: MIT Press. ISBN 978-0-262-12282-5. 
• Neighbour, Oliver (1954). „The Evolution of Twelve-Note Music”. Proceedings of the Royal Musical Association. 81: 49—61. doi:10.1093/jrma/81.1.49. 
• Perle, George. 1991. Serial Composition and Atonality: An Introduction to the Music of Schoenberg, Berg, and Webern, sixth edition, revised. Serial Composition and Atonality: An Introduction to the Music of Schoenberg, Berg, and Webern. Berkeley: University of California Press. 11. 4. 1991. ISBN 978-0-520-07430-9. 
• Reti, Rudolph (1958). Tonality, Atonality, Pantonality: A Study of Some Trends in Twentieth Century Music. Westport, Connecticut: Greenwood Press. ISBN 0-313-20478-0. 
• Rufer, Josef. 1954. Composition with Twelve Notes Related Only to One Another, translated by Humphrey Searle. New York: The Macmillan Company. (Original German ed., 1952)
• Schoenberg, Arnold. 1975. Style and Idea, edited by Leonard Stein with translations by Leo Black. Berkeley & Los Angeles: Style and Idea: Selected Writings of Arnold Schoenberg. University of California Press. 1984. ISBN 0-520-05294-3. 
  • 207–208 "Twelve-Tone Composition (1923)"
  • 214–245 "Composition with Twelve Tones (1) (1941)"
  • 245–249 "Composition with Twelve Tones (2) (c. 1948)"
• Solomon, Larry J. (1973). „New Symmetric Transformations”. Perspectives of New Music. 11 (2): 257—264. JSTOR 832323. doi:10.2307/832323. (потребна претплата).
• Spies, Claudio (1965). „Notes on Stravinsky's Abraham and Isaac”. Perspectives of New Music. 3 (2): 104—126. JSTOR 832508. doi:10.2307/832508. (потребна претплата).
• Whittall, Arnold. 2008. The Cambridge Introduction to Serialism. Cambridge Introductions to Music. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86341-4 (cloth) ISBN 978-0-521-68200-8 (pbk).
• Covach, John R. (1992). „The Zwölftonspiel of Josef Matthias Hauer”. Journal of Music Theory. 36 (1): 149—184. JSTOR 843913. doi:10.2307/843913. (потребна претплата).
• Covach, John. 2000. "Schoenberg's 'Poetics of Music', the Twelve-tone Method, and the Musical Idea". In Schoenberg and Words: The Modernist Years, edited by Russell A. Schoenberg and Words: The Modernist Years. Berman and Charlotte M. Cross, New York: Garland. 2000. ISBN 0-8153-2830-3. 
• Covach, John (2002). „Twelve-tone Theory”. Ур.: Thomas Christensen. The Cambridge History of Western Music Theory. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 603—627. ISBN 0-521-62371-5. 
• Krenek, Ernst. 1953. "Is the Twelve-Tone Technique on the Decline?" The Musical Quarterly 39, no 4 (October): 513–527.
• Šedivý, Dominik. 2011. Serial Composition and Tonality. An Introduction to the Music of Hauer and Steinbauer, edited by Günther Friesinger, Helmut Neumann and Dominik Šedivý. Serial Composition and Tonality: An Introduction to the Music of Hauer and Steinbauer. Vienna: edition mono. 2011. ISBN 978-3-902796-03-5. 
• Sloan, Susan L. 1989. "Archival Exhibit: Schoenberg's Dodecaphonic Devices". Journal of the Arnold Schoenberg Institute 12, no. 2 (November): 202–205.
• Starr, Daniel (1978). „Sets, Invariance and Partitions”. Journal of Music Theory. 22 (1): 1—42. JSTOR 843626. doi:10.2307/843626. (потребна претплата).
• Wuorinen, Charles. (1979). Simple Composition. New York: Longman. ISBN 0-582-28059-1.  Reprinted 1991,. Simple Composition. New York: C. F. Peters. 1994. ISBN 0-938856-06-5. 
• Haimo, Ethan (1990). Schoenberg's Serial Odyssey: The Evolution of his Twelve-Tone Method, 1914–1928. Oxford: Clarendon Press. ISBN 9780193152601. 
• Keller, Hans (јесен 1955). „Strict Serial Technique in Classical Music”. Tempo. New Series (37): 12—24. S2CID 144616686. doi:10.1017/S0040298200055212. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Ton de Leeuw, Music of the Twentieth Century: A Study of Its Elements and Structure, translated from the Dutch by Stephen Taylor. Music of the Twentieth Century: A Study of Its Elements and Structure. Amsterdam: Amsterdam University Press. 2005. ISBN 90-5356-765-8.  Translation of Muziek van de twintigste eeuw: een onderzoek naar haar elementen en structuur (Utrecht: Oosthoek, 1964; third impression, Utrecht: Bohn, Scheltema & Holkema). Leeuw, Ton de (1977). Muziek van de twintigste eeuw: Een onderzoek naar haar elementen en structuur. Bohn, Scheltema & Holkema. ISBN 90-313-0244-9. 
• Perle, George (1977). Serial Composition and Atonality: An Introduction to the Music of Schoenberg, Berg, and Webern (4th изд.). Berkeley, Los Angeles, and London: University of California Press. ISBN 0-520-03395-7. 
• Perle, George (1996). Twelve-Tone Tonality (2nd, revised and expanded изд.). Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-20142-6. 
• Whittall, Arnold (2008). Serialism. Cambridge Introductions to Music. Cambridge University Press. ISBN 9780521863414. OCLC 237192271. 

Спољашње везе

• Twelve tone square to find all combinations of a 12 tone sequence
• New Transformations: Beyond P, I, R, and RI Архивирано на сајту Wayback Machine (19. децембар 2015) by Larry Solomon
• Javascript twelve tone matrix calculator and tone row analyzer
• Matrix generator from musictheory.net by Ricci Adams
• Twelve-Tone Technique, A Quick Reference Архивирано на сајту Wayback Machine (28. септембар 2015) by Dan Román
• Twelve Tones by mathemusician Vi Hart на сајту YouTube
• Dodecaphonic Knots and Topology of Words by fr
• Database on tone rows and tropes