Династија Ватац
Породица Ватац или Ватаци (грчки: Βατατζης) је била племићка византијска грчка породица из 11.–14. века са неколико огранака, која је дала неколико виших генерала византијске војске и, након што се Јован III Дука Ватац венчао са принцезом из породице Ласкарис, династија Ватац - Ласкарис, владала је Никејским царством до узурпације Михаила VIII Палеолога 1261. Женски облик имена је Ватацина. (Βατατζινα).[1]
Порекло
уредиПрема грчком научнику Константину Амантосу, име Βατατζης је деминутивни облик од βατος, „дрна, шик“, и сугерише да је дато као надимак који означава оштар карактер.[2] Друго могуће порекло је βατακι, „ракаста риба“.[3]
Први члан породице, познат једноставно по презимену, посведочен је око 1000. године. Јован Скилица (Синопсис Историја, 343.134) бележи да је „Ватац са читавом породицом“ био међу оним „угледним грађанима Адријанопоља“ који су побегли у бугарског цара Самуила јер су били оптужени за пробугарска осећања.[1][4] Током наредних векова, породица је остала повезана са Адријанопољом и околним регионом (тема Македоније), где су били њихови поседи.[1] Исто тако, хроничар Јефрем Монах из 13. века помиње Дидимотика/Орестија као родни град породице.[2][3]
У периоду од 11. до 12. века
уредиМихајло Псел бележи да се 1047. године један Јован Ватац, рођак цара Константина IX Мономаха (р. 1042–1055), придружио устанку Лава Торника.[2] Породица је постала истакнута у 12. веку, када се неколико чланова подигло на високе функције. Теодор Ватац се оженио Евдокијом, сестром цара Манојла I Комнина (р. 1143–1180) и добио је име деспот; његови синови су били Андроник, Алексије и Јован Комнин Ватац, који су постали мега доместик (главнокомандујући византијске војске).[1][5] Хагиограф никејског цара Јована III Дуке Ватаца (р. 1221/22–1254) поистоветио је Јована са дедом потоњег, који је наводно имао два сина по имену Нићифор и Теодор, које је прогонио Андроник I Комнин (р. 1183–1185). ). Међутим, према Никити Хонијату, Јованови синови су се звали Манојло и Алексије. Ово је највероватније резултат забуне хагиографа.[5][6]
Други савремени чланови били су Лав Ватац, који се под Манојлом I борио против Мађара;[7] печат из 12. века помиње „патрикије, хипатос и стратилат Запада“ Вријеније Ватац;[8] други печат помиње Нићифора Ватаца, " протопроедрос, мега дукс и претор Егејског мора“;[9] Јосиф Ватац, вероватно монах, такође је познат по свом печату, вероватно из 13. века;[9][10] док је Василије Ватац познат и као дукс и провинције под никејским царем Теодором I Ласкарисом (р. 1205–1221/22).[5]
Владари Никејског царства
уредиДруги Василије Ватац, човек неугледног порекла према Хонијату, оженио се у породицу Анђел и уздигао се да постане доместик Запада под Исаком II Анђелом (р. 1185–1195). Савремени научници сматрају Василија оцем цара Јована III Дуке Ватаца, који стога није имао директне везе са племићком породицом из Комнинског доба.[тражи се извор] Василије је имао још два сина, севастократора Исака и анонимног трећег сина. Исак је имао сина по имену Јован и неименовану ћерку која се удала за Константина Стратигопулоса, док је други брат имао ћерку која је постала жена протовестијарија Алексија Раула.[тражи се извор]
Рођен 1192, Јован се оженио Ирином, ћерком оснивача Никејског царства, Теодора I Ласкариса (р. 1205–1221/22), и наследио га на престолу, упркос противљењу Теодорове браће. Јован се показао као способан владар, победивши Латинско царство у бици код Поиманенона и проширивши своје царство на Европу, где је заузео Солун 1246. Упамћен по својој доброти као и по способностима, поштован је као светац после смрти код малоазијских Грка.[тражи се извор] Јована III је на месту цара Никеје наследио његов једини син Теодор II (р. 1254–1258), који је ипак више волео презиме своје мајке, Ласкарис. Са супругом Хеленом имао је петоро деце.[тражи се извор] Теодора II је наследио његов једини син Јован IV Ласкарис (р. 1258–1261), али га је отерао са престола Михаило VIII Палеолог (р. 1259–1282) после поновног освајања Константинопоља 1261. године, ослепљен и остављен у заточеништво у удаљеној тврђави, где је умро нешто после 1285. године.[тражи се извор]
Каснији чланови
уредиПоследњи истакнути члан био је Јован Ватац, који је заузимао низ високих функција 1333–1345.[тражи се извор] Други Јован Ватац је био земљопоседник у Цезаропољу 1320–1322;[тражи се извор] Константин Ватац је био архонт у Јањини 1367, пре него што га је Тома Прељубовић прогнао;[тражи се извор] Василије Ватац је био писац химни;[20333] а Теодор Ватац је поклонио манастиру Агиои Пантес на Светој Гори 1447;[тражи се извор] Јован Ватац је био писац химни са Крита и протопсалтес (први певач) у Кандији 1465;[тражи се извор] златар Франгискос Ватац је познат из тестамент из 1497. године;[тражи се извор] а 1563. године посведочен је свештеник Константин Ватац.[тражи се извор] Коначно, у 17. веку Василије Ватац (рођен 1694) из Терапеје код Цариграда, који је много путовао по Персији и Русији и писао о својим путовањима.[тражи се извор]
Варијанта породичног имена, Дипловатац (Διπλοβατατζης, „Двоструки Ватац“), коришћена је од средине 13. века за чланове породице који потичу од Ватаца са обе стране. И они су се сврстали међу старије племство касног Византијског царства.[тражи се извор] У 14. веку се помињу Алексије и Манојло Дипловатац, заједно са протовестијаритима и господаром Вероје Дипловатац;[тражи се извор] Теодор Дипловатац је доделио манастиру Ватопеду на Лемносу 1430;[тражи се извор] а последњи члан породице био је Томазо. Дипловатацо (1468–1541), који је постао истакнути правник и научник у ренесансној Италији.[тражи се извор]
Референце
уреди- ^ а б в г ODB, "Vatatzes" (A. Kazhdan), pp. 2154–2155.
- ^ а б в Amantos 1951, стр. 174.
- ^ а б Polemis 1968, стр. 106.
- ^ Wortley 2010, стр. 325.
- ^ а б в Amantos 1951, стр. 175.
- ^ Polemis 1968, стр. 107 (note 5).
- ^ Amantos 1951, стр. 1765.
- ^ Amantos 1951, стр. 176.
- ^ а б Amantos 1951, стр. 177.
- ^ PLP, 2520. * Βατάτζης Ἰωσήφ.
Литература
уреди- Amantos, Konstantinos (1951). "Ἡ οἰκογένεια Βατάτζη". Επετηρίς Εταιρείας Βυζαντινών Σπουδών (in Greek). XI: 174–178.
- Kazhdan, Alexander, ур. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8.
- Polemis, Demetrios I. (1968). The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography. London: The Athlone Press. OCLC 299868377.
- Trapp, Erich; Walther, Rainer; Beyer, Hans-Veit (2001). Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit. Vienna: Verlag d. Österr. Akad. d. Wiss. ISBN 3-7001-3003-1..
- Varzos, Konstantinos (1984). Η Γενεαλογία των Κομνηνών [The Genealogy of the Komnenoi] (PDF) (на језику: Greek). B. Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies, University of Thessaloniki. OCLC 834784665. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 01. 2021. г. Приступљено 28. 06. 2023.
- Venetis, Evangelos (2012). "VATATZES, Vasilios". Encyclopaedia Iranica.
- Wortley, John, ур. (7. 10. 2010). John Skylitzes: A Synopsis of Byzantine History, 811-1057: Translation and Notes. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-76705-7..
