Димитрије Чобић
Димитрије Чобић (Сремски Карловци, 16. јануар 1808—Панчево, 29. октобар 1886) био је српски учитељ, директор српских школа, као и учитељ црквеног певања. Бавио се и књижевношћу и написао неколико књижевних радова.
Димитрије Чобић | |
|---|---|
| Датум рођења | 16. јануар 1808. |
| Место рођења | Сремски Карловци |
| Датум смрти | 29. октобар 1886. (78 год.) |
| Место смрти | Панчево |
Биографија и каријера
уредиДимитрије је завршио гимназију у свом родном месту и потом богословију (1828—1830). Потом је радио као учитељ у Старој Пазови где је провео три године, након чега је прешао у Земун.[1] Димитрије Чобић био је пуних двадесет година земунски учитељ (1833-1853) и био је веома угледан и чувен. Најпознатији је био због свог црквеног певања и са свих страна Срема код њега су долазили кандидати црквеног појања како би их учио.[1] Чобић је био добар баритониста и чак је у Панчеву основао школу црквеног певања, која ће се временом развити и напредовати под покровитељством Давида Рајића.
Чобић је био добар педагог, добро је познавао немачки и латински због чега га је генерална команда у Темишвару препоручила за положај директора Панчеву, које је било по положају важно место, где ће остати до пензије 1872.[1] У ово време пада и декрет по коме су српске школе у Угарској добиле аутономију и самосталност у организацији. Чобић је васпитао у Банату читаве генерације српских и румунских учитеља, а никада није престао да буде учитељ певања. У току распуста држао је Чобић у Панчеву и Белој Цркви учитељске састанке који су се звали Норма и на њима је расправљано о разним школским и педагошким питањима.[1]
Колико је Чобић био марљив и поштован као учитељ и директор, толико је био мало цењен као књижевник, иако је према књижевности гајио велику љубав. Написао је око петнаест различитих дела, која нису наишла на успех, а по многим тадашњим критичарима нису била довољно квалитетна[1]. Овакве критике нису пољуљале Чобића, мада се због његовог стваралаштва неретко доводила у питање и његова педагошка способност. У ондашњем Панчевцу његово је стваралаштво подвргавано оштрој, па чак и увредљивој критици.[1] Сва његова дела штампана су старим правописом, а нека од њих су[1] :
- Домоводство и радиност или девето дјело моје (Земун, 1856)
- Част втора приповједчица или Осмо морално-поучително дјелце за родитеље и дјецу оба пола (Панчево, 1855)
- Књига Зрак духовни или Храм Божии (Панчево,1862)
Шаљиви зрак Петра Михаиловића, такође учитеља у Панчеву, била је својеврсна пародија на ово Чобићево дело[1].
- Еданаесто дјело: Србска граматика (Велики Бечкерек, 1862)
Димитрије Чобић преминуо је у Панчеву 29. октобра 1886. године.
Види још
уредиРеференце
уредиЛитература
уреди- Знаменити земунски Срби у XIX веку, Штампарија Исидора Стојчића, Земун 1913.