Википедија

Димитрије Миленковић

Димитрије Миленковић (Ниш, 26. октобар 1935) српски је књижевник. Од 1953. објављује поезију приче и есеје у значајнијим часописима. Превођен је на више светских језика и заступљен у бројним антологијама многих земаља Европе.[1][2]

Димитрије Миленковић
Димитрије Миленковић
Датум рођења(1935-10-26)26. октобар 1935. (89 год.)
Место рођењаНиш, Краљевина СХС

Живот и каријера

уреди

Димитрије Миленковић рођен је 26. октобра 1935. у Нишу[3], у породици познатог нишког трговца Драгутина Миленковића. Основно школовање заврио је у школи „Вожд Карађорђе“‚ а средње у гимназији „Стеван Сремац“ у Нишу. На филолошком факултету у Београду дипломирао је југословенску и светску књижевност. По завршетку студија у Београду враћа се у родни Ниш где се бавио културом у широком значењу те речи. Њоме се Миленковић бавио као новинар, као критичар и есејиста, као уредник, као организатор и као функционер. Прво као новинар а од 1960. и као руководилац на дужности главног уредника „Гласа омладине“, уредника културне рубрике „Народних новина“, директора издавачке куће „Градина“ и управник Народног позоришта у Нишу.[4]

Миленковић је све време и активни учесник у многим културним подухватима у Нишу, као председник Одбора за међународну културну, просветну и научну сарадњу Скупштине града Ниша, Секције Удружења књижевника Србије за Нишавски и Јужноморавски регион, уметнички директор Књижевне колоније у Сићеву, дугогодишњи члан Савета и редакције часописа „Градина“.

Стални је члан жирија од оснивања Фонда „Дејан Манчић“ 2000. године. „Међутим интимна и трајна, како се сада показује, и истинска његова преокупација била је и остала поезија“.

Живи и ствара у родном Нишу. У браку са супругом Слободанком (Данком) има ћерке Тамару и Биљану.

Књижевно дело

уреди

Књижевна дела Димитрија Миленковића трају више од шест деценија, од првих објављених песама 1953. године; „Радости“ „Каскаде“ „Лепота“, „Песма“. Своју прву самосталну збирку песама, бирајући самокритички сам сваку песму, Миленковић је припремао читаву једну деценију. Била је то „Припитомљена светлост“ у издању нишког књижевног друштва „Нестор Жучни“. Од тада кроз више од тридесет објављених књига може да се прати како је стваралачка фигура овог књижевника расла смирено, доследно и естетски осмишљено, све до угледног и савременог представника српске поезије. За собом има и богату библиографију са преко хиљаду библиографских јединица, махом књижевног карактера.[5]


Миленковић располаже изузетним и драгоценим даром за претакање поетских слика у мисао, што је био један од најзначајнијих разлога да његова поезија више од шест деценија траје не само у српском језику (на коме он ствара) већ и у једанаест светских језика у које је преточена. Његова дела су превођена и објављивана у бројним антологијама у Француској, Италији, Бугарској, Русији, Грчкој, Хрватској и многим другим земљама. У издавачким кућама у Нишу, Београду, Загребу, Барију, Скопљу објављено је и преко тридесет Миленковићевих књига. Аутор је више антологијских избора поезије, коаутор Сабраних дела Бранка Миљковића и књиге његових раних песама „Похвала свету“.[6][7]

Миленковићеву поезију понекад није лако одгонетнути као и тајну његовог сложеног певања, мишљења, вибрације стиха и сложеност стилских фигура што најбоље илуструје италијански критичар Енрико Бањато:

Сви они који више деценија прате литерарна догађања у Србији, могли су да примете да:

Миленковић и у другој деценији 21. века и даље наставља да ради и претаче у тишини родног Ниша, своје вредно поетско здање које ће нас још много година пленити префињеним ткањем мисли, осећања и многобројним визијама.

Дела

уреди

Од 1964. до 2008. Миленковић је објавио следеће гњиге песама;

  • „Припитомљена светлост“ (1964)
  • „Копна“ (1972)
  • „Глас пријатеља“ (1974)
  • „Сонети о Наиси“ (1977)
  • „Осмех је најдражи гост“ (1980)
  • „Срце спавача“ (1985)
  • „Потоп и небеса“ (1988)
  • „Без Ноја“ (1990)
  • „Senza Noė“ Bari, Italia (1990)
  • „Повратак у Наису“ (1991)
  • „Сићевачке визије“ (1995)
  • „Језгра“ (1995)
  • „Таложење смисла“ (1999)
  • „Усхит и сан“ (2003)
  • „Из дубоког света“ (2008

Миленковић је објавио и следеће антологије;

  • „Љубавни позив непостојећем“ (—)
  • „Сабрана дела Бранка Миљковића” (у сарадњи), „Градина”, Ниш, 1972;
  • „Песме са крила зоре”, „Народне новине”, Ниш, 1979,
  • „Крилата звезда“ (1981)
  • Чекам своју звезду, „Стеван Сремац”, Ниш, 1996, (антологија дечије поезије);
  • „Похвала свету”, „Градина”, Ниш, 1994, (избор раних песама Бранка Миљковића),
  • „Све што цвета”, „Просвета”, Ниш 1996, (антологија поезије за децу);
  • „Светлост узнесења”, Фонд „Дејан Манчић”, Ниш, 2008, (антологија светске и српске духовне поезије).
  • „Стеван Сремац и стари Ниш”, Народна библиотека „Стеван Сремац”, Ниш 2017.[8]
  • ,,Бранко Миљковић - Судбински глас песника", Scero Print и Народни музеј Ниш, Ниш, 2020
  • ,,Језик богова - Са песницима вековима", Удружење стваралаца Ниша ,,Цар Константин", Ниш, 2022

Преведене књиге

уреди
  • „Крилата звезда,” „Братство”, Ниш, 1971;
  • „Антологија српске дечије поезије” на бугарском језику,
  • „Senza Noe”, Бари, „La Vallisa”, 1990, (изабране песме на италијанском језику),
  • „Таложење на смислата”, „Менора”, Скопље, 2005

Награде и признања

уреди

Миленковић је добитник бројних награда и признања од којих су најзначајнија;

  • Награда Београдског универзитета за поезију (1958)
  • Октобарска награда града Ниша (1973)
  • Две награде за културни догађај године
  • Златни знак КПЗ Србије
  • Награда за поезију Фонда „Драгојло Дудић“
  • Специјалне плакета за значајно књижевно стваралаштво италијанских писаца (1989)
  • Сребрна плакета Савеза новинара Југославије
  • Златна медаља Европске академије уметности (2004)
  • Стални члан жирија од оснивања Фонда „Дејан Манчић“ (2000)
  • Јубиларна медаља „Цар Иван Страцимир” Општинског народног савета града Видина.
  • „Сићевачка визија” за изузетан допринос Књижевној колонији Сићево (2024).[9]

Извори

уреди
  1. ^ Књижевно и драмско стваралаштво, у Историја Ниша - трећа књига, Градина и Просвета Ниш, Ниш, 1986. pp. 426-428
  2. ^ Ко је ко у Србији, 1991. pp. 287.
  3. ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 501. 
  4. ^ Књижевно и драмско стваралаштво, у Историја Ниша - трећа књига, Градина и Просвета Ниш, Ниш, 1986. pp. 426-428
  5. ^ Мирјана Михајловић, Узбудљиви поетски свет Димитрија Миленковића, Поговор у књизи Усхит и сан Димитрија Миленковића, Зограф, 2003 pp. 107-116
  6. ^ Сава Пенчић, Над поезијом Димитрија Миленковића Предговор у књизи Димитрија Миленковића „Таложење смисла“, Просвета, Ниш, 1998 pp. 7-18
  7. ^ Ђани Салустио, Поново измишљен свет, Поводом књиге „Без Ноја“ Димитрија Миленковића, „Ла Вилиса“ Бари 1991
  8. ^ Димитрије Миленковић, (2017) Стеван Сремац и стари Ниш. Народна библиотека „Стеван Сремац“ Ниш, 2017.
  9. ^ „Sićevo 33. put okuplja književnike - sledeće nedelje Književna kolonije blizu Niša”. Južne vesti (на језику: српски). Приступљено 2024-09-25. 

Литература

уреди
  • Јелена В Цветковић, Предео изједначавања јаве, Предговор у књизи Димитрије Миленковић; „Језгро“ Просвета, Београд 1995
  • Светомир Ђуровић, Наиса или корен смисла, Предговор у књизи Димитрије Миленковић „Повратак у Наису“, Градина 3-4, Ниш, 1992.
  • Лексикон писаца Југославије
  • Senza Noė, Prefazione di Enrico Bagnato, Traduzione in italiano di Dragan Mraović, Tipolito vitetum Bitteto-Bari, 1990
  • „Градина“, Часопис за књижевност уметност и културу, бр. 3,4,5, 1992, Издавач „Градина“ Ниш pp. 5-38
  • Европски одјек наше интиме. Сусрет с поводом: Димитрије Миленковић. Политака бр.32603 од 13.августа 2004. pp. 17, Београд
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Димитрије_Миленковић&oldid=28572527”