Јанко Лисјак
Јанко Лисјак Пушка (право презиме Лисак; Шагудовац, код Доње Стубице, 9. фебруар 1914 — Београд, 22. јануар 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
| јанко лисјак | |||
|---|---|---|---|
 Јанко Лисјак Пушка | |||
| Лични подаци | |||
| Датум рођења | 9. фебруар 1914. | ||
| Место рођења | Шагудовац, код Доње Стубице, Аустроугарска | ||
| Датум смрти | 22. јануар 1943. (28 год.) | ||
| Место смрти | Београд, Србија | ||
| Професија | радник | ||
| Породица | |||
| Супружник | Десанка Деса Лежајић | ||
| Деловање | |||
| Члан КПЈ од | 1935. | ||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||
| Херој | |||
| Народни херој од | 5. јула 1952. | ||
| Одликовања |
| ||
Биографија
уредиРођен је 9. фебруара 1914. године у селу Шагудовцу, код Доње Стубице. Потиче из сиромашне сељачке породице.
После завршене основне школе, пошао на занат и у Марији Бистрици завршио лимарски и водоинсталатерски занат. Потом се запослио и радио као радник, све док није позван на одслужење војног рока, 1934. године. Још у време шегртовања почео се занимати за литературу о радничком покрету. Чим је постао радник, укључио се, у рад Уједињеног радничког синдикалног савеза Југославије (УРСЈ). Тада је постао и члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ).
После одслужења војног рока, запослио се у Загребу у једној радионици. Године 1935. постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Због револуционарне делатности ухапшен је 1936. године. После чега је протеран из Загреба на пет година и извесно време је живео у родном крају под контролом полиције.
По савету Партије, да би избегао полицију, упућен је на политички рад у Београд, где је ушао у састав Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Преласком у Србију мења своје презиме из Лисак у Лисјак.
Године 1940. постао је секретар Четвртог рејонског комитета КПЈ у Београду и на тој дужности затекла га је и окупација Југославије, априла 1941. године.
Активно је учествовао у припремама за устанак, сакупљању оружја и организовању отпора окупатору. Септембра 1941. прешао је у Земун и преузео дужност секретара Среског комитета КПЈ. Убрзо је организовао и рад технике Среског комитета, која је штампала вести и летке. Често је одлазио је на партијске састанке у Београд, а био је повезан и са Окружним комитетом КПЈ у Београду, који је непосредно руководио радом Среског комитета.
После великих провала у партијској организацији Београда, у пролеће 1942. именован је за секретара Месног комитета КПЈ за Београд. До јануара 1943. успео је да успоставити доста јаку мрежу партијских ћелија у окупираном Београду, обновио рад технике Месног комитета и рад техника рејонских комитета. Успоставио је добре везе са партизанским одредима и успео да у њих пребацити нове борце. Организовао је и рад Народноослободилачког фронта и скупљање прилога за Народноослободилачки покрет (НОП). Тада су биле створене и ударне групе за уништење непријатеља у граду.
Након провале полиције у партијску организацију Београда, Лисјак је ухапшен 16. јануара 1943. у Приштинској улици (данас Улица цара Николаја). Пред полицијом се храбро држао и није хтео рећи чак ни своје име. Умро је од батина, у болници у Београду, 22. јануара 1943. године.
Указом Председништва АВНОЈ-а постхумно је 6. јула 1945. одликован Орденом заслуга за народ првог реда.[1] Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије 5. јула 1952. проглашен је за народног хероја.[2]
По њему је названо предузеће "Јанко Лисјак", основано 1944. за обнову водовода и канализације у Београду, касније "водећа монтажно-пројектна и производна организација за извођење свих врста инсталационих радова у грађевинарству и индустрији".[3]
Деса Лежајић
уреди
Десанка Деса Лежајић (1921 — 1943), Лисјакова супруга, такође је била активна учесница Народноослободилачког покрета. Рођена је 1921. у Земуну и као млада радница се прикључила револуционарном радничком покрету. Чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) постала је 1940, а Комунистичке партије Југославије (КПЈ) 1941. године.
Од почетка окупације учествовала је у организовању отпора окупатору у Земуну. Крајем 1941. била је укључена у Срески комитет СКОЈ-а за Земун и Месни комитет СКОЈ-а за Земун. Поред рада на организовању омладине у Земуну, радила је и на организовању омладине у селима земунског среза. У јесен 1942, заједно са Лисјаком, прешла је на партијски рад у окупирани Београд.
Ухапшена је крајем јануара 1943, свега десетак дана након хапшења свог супруга. Пред иследницима Специјалне полиције добро се држала. И поред тешких мучења, није хтела ништа одати, па чак ни своје право име. Потом је била пребачена у логор Бањица. Стерељана је 7. јуна 1943. на стрелишту у Јајинцима. Стрељана је под лажним именом Љубица Чобановић, избеглица из Петровчића. Иако је полиција сумњала да ово није њено право име, она није хтела открити свој прави идентитет.[4]
У годинама пред Други светски рат, активно и успешно се бавила играњем хазене (спорт који је претходио рукомету).
Референце
уреди- ^ „Службени лист ДФЈ 90/45” (PDF). slvesnik.com.mk. 20. 11. 1945. стр. 974.
- ^ Narodni heroji 1 1982, стр. 458.
- ^ "Борба", 15. дец. 1984, стр. 9. istorijskenovine.unilib.rs
- ^ Жене Србије 1975.
Литература
уреди- Жене Србије у Народноослободилачкој борби (PDF). Београд: Просвета/Нолит. 1975. COBISS.SR 162155015
- Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982. COBISS.SR 48700167
- Београд у рату и револуцији 1941—1945. Београд: Историјски архив Београда. 1984. COBISS.SR 37352711
