Гуштери

За друге употребе, погледајте Гуштери (вишезначна одредница).

Гуштери (лат. Lacertilia) су најчешћи рецентни гмизавци на свету из реда љускаша (лат. Squamata). Имају два пара добро развијених удова и реп који је увек дужи од остатка тела. Удови имају по пет прстију са канџама. Код неких су удови у различитом степену редуковани и постоје остаци раменог и карличног појаса (по томе се разликују од змија). Између трупа и репа налази се попречно постављен отвор клоаке. Космополити су са великом адаптивном радијацијом и највећом бројношћу у тропским и суптропским пределима.

Гуштери Темпорални опсег:
Научна класификација
Домен:	Eukaryota
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Reptilia
Надред:	Lepidosauria
Ред:	Squamata
Укључене групе
Anguimorpha Gekkota Iguania Lacertoidea Scincomorpha
Распрострањеност гуштера, свих врста
Безноги љускаши који се не сматрају гуштерима
Serpentes Amphisbaenia
Synonyms
Sauria Macartney, 1802

Карактеристике

• На предњем делу тела гуштера је пљосната шиљаста глава која је широким вратом подељена од трупа. На глави су велике очи с покретљивим очним капцима. Дужина гуштера се креће између дванаест и шездесет сантиметара. Труп се завршава дугачким репом који гуштери у опасности могу откинути и тако побећи од непријатеља. То се назива аутотомија (самоосакаћивање). После извесног времена реп поново израсте у истој дужини. Ипак, између новог и старог репа постоји разлика. Док је стари реп био коштан, нови је састављен од хрскавице. Креће се помоћу два пара кратких ногу на којима има пет прстију. Тело се не наслања на ноге, јер се оне налазе по страни. Стога код кретања стомаком дотичу земљу па кажемо да гмижу. Кожа гуштера је сува, без жлезда, покривена рожнатим љускама које спречавају губитак воде из тела. Ово „одело“ гуштеру ограничава раст па се морају пресвлачити. Животиња се ослобађа старе кошуљице трљајући тело о камење, корење и стабљике биља. Код здравих гуштера сето пресвлачење кошуљице заврши за два дана, а код слабијих за осам и више дана.
• Кретање гуштеру омогућује снажан костур и добро развијени мишићи. Гмизавци имају исте делове костура као и водоземци. Гмизавци имају ребра од којих је првих пет пари спојено с грудном кости.
• Ваздух улази кроз дисајне путеве у гркљан, затим у душник који се грана у две душнице. Оне доводе ваздух у плућа која имају већу површину од жабљих.
• На леђној страни тела су два бубрега која излучују мокраћу у чврстом облику. Имају и мокраћни мехур.
• Храна улази кроз уста у којима се налазе зуби које могу мењати целог живота. Ту је много жлезда и танак, дугачак рашљасти језик помоћу којег осећају мирис. Хране се углавном инсектима, али поједине врсте су и биљоједи.
• Срце гмизаваца је троделно. Грађено је од 2 преткоморе и 1 коморе која је делимично преграђена. У комори се због тога делимично мешају артеријска и венска крв.
• Температура је променљива. У његовој крви се налази мала количина кисеоника. Томе је узрок релативно мала површина плућа, мали број црвених крвних зрнаца и мало срце с обзиром на величину тела и његови спори откуцаји. Недостатак кисеоника доводи до тога да не може у довољној мери да подигне температуру тела. Због тога мора да се излаже сунцу како би споља добио ону топлоту која му је потребна за кретање и живот.

Станиште

Гуштери су веома распрострањени по Европи, Азији и Африци. Живот највише проводе у вртовима, повртњацима и пољима, али за станиште бирају сунчане брежуљке, старе зидине, гомиле камења, стабла итд. Веома су привржени крају у ком су се излегли и из њега ће се иселити само ако у њему више не могу да задовоље своје потребе. Топло време проводе на отвореном, да би што више били на сунцу и ради лова. Ујутру су лењи, спори, троми, крајње плашљиви. У подне, чим су се накупили топлоте постају веома живахни и одважни. Почетком октобра се повлаче у своја зимска скровишта где падају у зимски сан. Старији се гуштери повлаче пре млађих, а мужјаци пре женки. За време зимског сна су непомични, укочени, као мртви, затворених очију и отворених уста. Чим се угреју, сместа оживе и стичу своју уобичајену живахност. Гуштери који живе под благим поднебљем спавају зимским сном само неколико недеља. Понекад се буде да се нахране, па зато расту и за време свог дугог сна.

Размножавање

Сезона парења одређена је температуром и периодом промене светла (дана и ноћи), па ако је омогућена правилна клима и исхрана, до парења долази у пролеће. Женке захтевају појачану исхрану, посебно расту захтеви за калцијумом и фосфором, па се стандардна доза витамина и минерала удвостручује. Женка снесе јаја и пролеће, и то увек ноћу. Јаја су мало дугуљаста и величине зрна пасуља и беличасте боје. Љуска им је мекана и тако еластична да ће се јаја, бачена на тло, одбити као гумена лоптица. Снесе од три до осам јаја у песку, у јамици дубокој петнаестак сантиметара коју је ископала на сунчаном месту Да би се заметак развио, јајету је потребна топлота. Већина јаја инкубира се на температури од 28 °C са малим варијацијама у температури. Сама инкубација траје од 38-90, дана зависно од врсте.

Гуштерчићи се излежу тако што кидају љуску једним зубом из горње вилице, који им отпадне убрзо пошто су се излегли. Како се за њих нико не брине, млади гуштери морају себи сами да набављају храну и да се бране од многобројних непријатеља. Потпуно одрасте тек за четири или пет година. Живи око десет година.

Класификација

Фамилије

• Acrochordidae Bonaparte, 1831
• Agamidae
• Amphisbaenidae Gray, 1865
• Anguidae
• Aniliidae Stejneger, 1907
• Anniellidae
• Anomalepididae Taylor, 1939
• Anomochilidae Cundall, Wallach and Rossman, 1993
• Bipedidae Taylor, 1951
• Blanidae Kearney, 2003
• Boidae Gray, 1825
• Bolyeriidae Hoffstetter, 1946
• Cadeidae Vidal and Hedges, 2007
• Calabariidae Gray, 1858
• Candoiidae Pyron, Reynolds and Burbrink, 2014
• Carphodactylidae
• Chamaeleonidae
• Charinidae Gray, 1849
• Colubridae Oppel, 1811
• Cordylidae Mertens, 1937
• Corytophanidae
• Crotaphytidae
• Cylindrophiidae Fitzinger, 1843
• Dactyloidae
• Dibamidae Boulenger, 1884
• Diplodactylidae
• Elapidae
• Erycidae Bonaparte, 1831
• Eublepharidae
• Gekkonidae
• Gerrhopilidae Vidal, Marin, Morini, Donnellan, Branch, Thomas et al., 2010
• Gerrhosauridae
• Gymnophthalmidae
• Helodermatidae Gray, 1837
• Homalopsidae Bonaparte, 1845
• Hoplocercidae
• Iguanidae
• Lacertidae
• Lamprophiidae Fitzinger, 1843
• Lanthanotidae Steindachner, 1877
• Leiocephalidae
• Leiosauridae
• Leptotyphlopidae Stejneger, 1892
• Liolaemidae
• Loxocemidae Cope, 1861
• Opluridae
• Pareidae Romer, 1956
• Phrynosomatidae
• Phyllodactylidae
• Polychrotidae
• Pygopodidae Boulenger, 1884
• Pythonidae Fitzinger, 1826
• Rhineuridae Vanzolini, 1951
• Sanziniidae Romer, 1956
• Scincidae
• Sphaerodactylidae
• Teiidae
• Trogonophidae Gray, 1865
• Tropidophiidae Brongersma, 1951
• Tropiduridae
• Typhlopidae Merrem, 1820
• Uropeltidae Müller, 1832
• Varanidae
• Viperidae Oppel, 1811
• Xantusiidae
• Xenodermidae Cope, 1900
• Xenopeltidae Bonaparte, 1845
• Xenophidiidae Wallach and Günther, 1998
• Xenosauridae Cope, 1866
• Xenotyphlopidae Vidal, Marin, Morini, Donnellan, Branch, Thomas et al., 2010

Врсте гуштера

Гуштера има много врста, а ово су најважније:

• Окати зелембаћ - То је највећи и најелегантнији европски гуштер. Дугачак је шездесетак сантиметара а и више, а кожа му је дивних, живих боја. Живи у свим подручјима где се узгаја маслина (Шпанија, Италија, Тунис, Алжир ). Дешава се да окати зелембаћ порасте и до деведесет сантиметара.
• Обични зелембаћ (Lacerta viridis) - Разликује се од обичних гуштера својим елегантним изгледом, бљештавим бојама и живахним темпераментом. Дугачак је и преко 50 сантиметара, од којих 26 отпада на реп. Живи код нас, у Шпанији, Италији, Средњој Европи, Дунавском базену и Малој Азији.
• Сива гуштерица (Lacerta agilis)- Дугачка је око 24 сантиметра. Боја јој је прилагођена подручјима у којима живи; може бити сива, смеђа, црнкаста или маслинастозелена. Та се гуштерица необично вешто пење и јури по зидовима, у чијим пукотинама има своје склониште.
• Афричка гуштерица - То је чудна гуштерица која живи у северној Африци. Има бодљикав реп у облику вадичепа. Када се повуче у склониште, репом зачепи отвор да би спречила улазак уљезима. За разлику од осталих гуштера, она је биљојед, храни се само травама и семеном.

Занимљивости

• Када се добро угреје, гуштер јури муњевитом брзином, тако хитро да змијолико кретање његовог тела измиче чак и оку најпажљивијег посматрача. Ако га унесемо у собу у којој је температура највише двадесет степени, брзо ће изгубити своју живахност.
• Има чудну нарав, лако се разбесни, али се брзо и смири.
• Воли да слуша музику, ако неко звижди неку мелодију, гуштер ће стати и напрегнутим очицама оштро посматрати оног ко звижди. Неки одгајивачи уче гуштере да изађу између стена на одређен звук произведен уснама или на ударање у неку канту.
• Иако врло ретко, могу се видети и гуштери са два или више репа. До тог необичног развоја долази на тај начин што се гуштеру реп сломи, али се не откине, па из оне ране израсте нов реп.
• Гуштери пливају одлично, али само на "кратке стазе", јер нису довољно отпорни.

Однос гуштера и човека

Гуштер је веома корисна животиња јер уништава многе инсекте штетне по пољопривреду, и зато га човек цени. Само се крупни гуштери лове због коже која се користи у индустрији обуће и кожне галантерије.

Гуштер се може прилагодити животу са човеком и припитомити у року од двадесетак дана. У почетку плашљиво бежи, али се временом навикава на човека, узима храну из руке и допушта да га помази.

Види још

• Гекони
• Пигоподиде
• Ноћни гуштери
• Анелитропиде
• Дибамиде
• Игуана
• Агамиде
• Камелеон
• Пешчане рибе или сцинкуси
• Аустралијски кусорепи гуштер
• Фелинаде
• Прстенасторепи гуштер
• Пећински и крокодилски гуштери
• Ангуиде
• Аниелиде
• Ксеносауриде
• Варани
• Отровни гуштери
• Безухи гуштер
• Змијолики гмизавци

Литература

• Pianka, E. R.; Vitt, L. J. (2003). Lizards: Windows to the Evolution of Diversity. University of California Press. ISBN 978-0-520-23401-7. 
• Behler, John L.; King, F. Wayne (1979). The Audubon Society Field Guide to Reptiles and Amphibians of North America. New York: Alfred A. Knopf. стр. 581. ISBN 978-0-394-50824-5. 
• Capula, Massimo; Behler, John L. (1989). Simon & Schuster's Guide to Reptiles and Amphibians of the World. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-69098-4. 
• Cogger, Harold; Zweifel, Richard (1992). Reptiles & Amphibians. Sydney: Weldon Owen. ISBN 978-0-8317-2786-4. 
• Conant, Roger; Collins, Joseph (1991). A Field Guide to Reptiles and Amphibians Eastern/Central North America. Boston, Massachusetts: Houghton Mifflin Company. ISBN 978-0-395-58389-0. 
• Ditmars, Raymond L (1933). Reptiles of the World: The Crocodilians, Lizards, Snakes, Turtles and Tortoises of the Eastern and Western Hemispheres. New York: Macmillan. стр. 321. 
• Freiberg, Marcos; Walls, Jerry (1984). The World of Venomous Animals. New Jersey: TFH Publications. ISBN 978-0-87666-567-1. 
• Gibbons, J. Whitfield (1983). Their Blood Runs Cold: Adventures With Reptiles and Amphibians. Alabama: University of Alabama Press. стр. 164. ISBN 978-0-8173-0135-4. 
• Greenberg, Daniel A. (2004). Lizards. Marshall Cavendish. ISBN 9780761415800. 
• Rosenfeld, Arthur (1987). Exotic Pets. New York: Simon & Schuster. стр. 293. ISBN 978-0671636906. 

Спољашње везе

• Подаци везани за чланак Sauria на Викиврстама
• Бионет школа Архивирано на сајту Wayback Machine (12. мај 2010)
•  Ernest Ingersoll (1920). „Lizard”. Encyclopedia Americana.