Гудурица
Гудурица (мађ. Temeskutas, нем. Kudritz) је насеље у граду Вршац, у Јужнобанатском округу, у Србији. Према попису из 2011. било је 1094 становника.
Гудурица | |
|---|---|
 Католичка црква | |
| Административни подаци | |
| Држава | Србија |
| Аутономна покрајина | Војводина |
| Управни округ | Јужнобанатски |
| Град | Вршац |
| Становништво | |
| — 2011. |  1.094 |
| — густина | 48/km2 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 45° 10′ 04″ С; 21° 26′ 34″ И / 45.167732° С; 21.442848° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 111 m |
| Површина | 22,7 km2 |
.svg)  Гудурица Гудурица на карти Србије | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 26335 |
| Позивни број | 013 |
| Регистарска ознака | VŠ |
Овде се налази ФК Виноградар Гудурица.
Географија
уредиУ додиру Карпата и Вршачког Вино-горја, као божјом руком постављено на брежуљке испресецане дивљим гудурама, виноградима заклоњено и сачувано од света, налази се Гудурица — по свему необично село. У овом малом планинском селу усред питомог равног Баната, петнаестак километара североисточно од Вршца, вековима живи и о укрштеним балканским путевима сведочи чак 14 различитих нација. Гудурица је помирила разне људе и обуздала свакакве ћуди.
Историја
уредиПрема белешкама вршачког историчара Феликса Милекера (1858–1942), Гудурица се првобитно, у 15. веку, помиње као Кутрес, затим Кутрица, у 18. као Гутериц, у 19. веку Кудриц, 1894. године звала се Темешкуташ, а данашње име добила је 1922. године. По некима, име је настало од немачког (guten Ritz), што значи "добар рит", а, по другима, названо је управо по околним гудурама.[1].
Писани подаци о Банату говоре да су Срби гудуричке крајеве населили после 1389, односно, када су након Косовске битке прелазили Дунав. У крашовском комитету 1458. и 1462. године била је мало насеље. Стари угарски документи казују да је била власништво Павла и Николе "од Кутреса". Нешто касније, 1597, записано је да је настањена српским становништвом и да је у поседу Фрање Јошике де Карансебеш, а 1716. године да је додељена аустријској провинцији — вршачком дистрикту темишварског Баната. То ће бити и 1774. године "Гудриц", како је констатовао царски ревизор Ерлер.[2] Исте 1716. године у архиву бечког двора записано је да је насеље имало 17 кућа.
Године 1719, по одласку Турака, када је Банат након Пожаревачког мира враћен Аустрији, у Гудурицу се досељавају виноградари из западне Немачке, из Лотарингије, Мозелске долине, Рајнске области, Тријера и Мајнца. Староседеоци Срби повлаче се у оближње село Велико Средиште. Записи из црквених књига кажу да је село 1742. бројало 150 кућа са чисто немачким становништвом. Овај крај 1763. године колонизује царица Марија Терезија, а од 1780. до 1790. године цар Јозеф. Село 1774. године има римокатоличку цркву и поштанску станицу а становници су Власи.[3] Крајем 18. века у Кутрици је било 768 католичких становника и додељена је темишварском комитату. Франц I издао је 1821. повластице којима добија право и подршку Краљевске канцеларије да сваког 1. маја и 16. октобра одржава вашар за продају робе и стоке. Тада је имала 1.067, а 1854. 1.538 становника.
Крајем 19. века постала је општина и добила бележника, апотеку, телеграф... У новембру 1918. у Кутрицу је умарширала српска војска, а наредне године је припојена торонталско – тамишкој жупанији. Године 1921. пописано је 2.097 становника, од којих 2013 Немаца, 53 Мађара, 15 Срба, 10 Румуна, 5 Чеха, а један је подведен под “остали”. У село 1941. улазе Немци, а октобра 1944. Руси. Демографска слика Гудурице тада добија данашње карактеристике. Уз преостале Немце који су били у мешовитим браковима, у великом броју су насељени колонисти из свих бивших југословенских република. Прво стижу Словенци и Македонци. Последњи досељеници биле су избеглице из Хрватске, БиХ и са Косова. Њих неколико стотина. На улазу у село изграђено им је и насеље.
У Гудурици су некада живеле чак 24 различите нације, а данас их има 14, односно 1.100 становника у 420 домаћинстава.
Демографија
уредиУ насељу Гудурица живи 1020 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,3 година (38,8 код мушкараца и 41,7 код жена). У насељу има 430 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,94.
Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
|
| |||||||||||||||||||||||||||||||
| м | ж |
|||
| ? | 2 | 3 | ||
| 80+ | 11 | 16 | ||
| 75—79 | 14 | 27 | ||
| 70—74 | 25 | 45 | ||
| 65—69 | 37 | 46 | ||
| 60—64 | 28 | 40 | ||
| 55—59 | 31 | 34 | ||
| 50—54 | 43 | 34 | ||
| 45—49 | 64 | 48 | ||
| 40—44 | 52 | 49 | ||
| 35—39 | 40 | 36 | ||
| 30—34 | 45 | 37 | ||
| 25—29 | 46 | 43 | ||
| 20—24 | 46 | 42 | ||
| 15—19 | 45 | 44 | ||
| 10—14 | 36 | 50 | ||
| 5—9 | 29 | 33 | ||
| 0—4 | 29 | 17 | ||
| Просек : | 38,8 | 41,7 | ||
| ||||||||||||||||||||||||
|
| Пол | Укупно | Неожењен/Неудата | Ожењен/Удата | Удовац/Удовица | Разведен/Разведена | Непознато |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 529 | 185 | 297 | 28 | 15 | 4 |
| Женски | 544 | 105 | 305 | 113 | 17 | 4 |
| УКУПНО | 1.073 | 290 | 602 | 141 | 32 | 8 |
| Пол | Укупно | Пољопривреда, лов и шумарство | Рибарство | Вађење руде и камена | Прерађивачка индустрија |
|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 203 | 35 | 2 | 1 | 106 |
| Женски | 130 | 41 | 0 | 0 | 40 |
| УКУПНО | 333 | 76 | 2 | 1 | 146 |
| Пол | Производња и снабдевање | Грађевинарство | Трговина | Хотели и ресторани | Саобраћај, складиштење и везе |
| Мушки | 0 | 7 | 11 | 2 | 13 |
| Женски | 0 | 1 | 19 | 3 | 2 |
| УКУПНО | 0 | 8 | 30 | 5 | 15 |
| Пол | Финансијско посредовање | Некретнине | Државна управа и одбрана | Образовање | Здравствени и социјални рад |
| Мушки | 0 | 1 | 5 | 2 | 4 |
| Женски | 2 | 1 | 2 | 2 | 13 |
| УКУПНО | 2 | 2 | 7 | 4 | 17 |
| Пол | Остале услужне активности | Приватна домаћинства | Екстериторијалне организације и тела | Непознато | |
| Мушки | 5 | 0 | 0 | 9 | |
| Женски | 0 | 0 | 0 | 4 | |
| УКУПНО | 5 | 0 | 0 | 13 | |
Референце
уреди- ^ Летописи општина у јужном Банату: Felix Milecker библиотекар и кустос градске библиотеке и музеја у Вршцу. 1928. ISBN 978-86-85075-04-9.
- ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
- ^ Ерлер, наведено дело
- ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
- ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
- ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.
Литература
уреди- Милекер, Феликс; Пантић, Коста; Белча, Душан (2005). Летописи општина у јужном Банату. ISBN 978-86-85075-04-9.
- Извор „Монографија“ Подунавске области 1812-1927 саставио Др. Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објављено 1927. „Напредак Панчево“
- Територија Подунавске Области написао Др. Владимир Марган Председник Обл. Одбора у Смедереву 1928.*
- Milleker, Felix. Geschichte der Gemeinde Kudritz. [E: History of the community...]. 1888, Vrsac, Kudritz Leseverein. 48 pages. Library: AKdFF, IfA, InstTu, WLB
- Историјски преглед Подунавске Области Банатски део написао: Felix Milecker библиотекар и кустос градске библиотеке и музеја у Вршцу 1928.
- M. Марина Саставио од Писаних трагова, „Летописа“, по предању о селу Гудурици, настанак села, ко су били Досељеници, чиме су се бавили мештани
- „Летопис“ сеоски обичаји M Марина: Беч 1999.
