Грујо Борић
Грујо Борић (Дервента, општина Милићи, 12. јул 1938) је генерал-потпуковник Војске Републике Српске у пензији.
| Грујо Борић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 12. јул 1938. |
| Место рођења | Дервента, општина Милићи, Краљевина Југославија |
| Војна каријера | |
| Служба | Југословенска народна армија (1956—1992) Војска Републике Српске (1992—1998) |
| Чин | генерал-потпуковник |
| Учешће у ратовима | Рат у Хрватској Рат у Босни и Херцеговини |
Биографија
уредиРођен је 12. јула 1938 у селу Дервента, од оца Миљка радника и мајке Гроздане домаћице. Има три брата и три сестре. Ожењен је и има двоје дјеце, од којих је добио троје унучади.[1]
Школовање
уредиПослије ниже реалне гимназије коју је завршио 1949. године уписао је Подофицирску школу, смјер артиљерија у Задру, коју је завршио одличним успјехом 1956. године. Војну академију, такође смјер артиљерија, у Београду завршио је 1962. године врло добрим успјехом. Након тога је завршио Артиљеријску школу за усавршавање официра 1964, Командно-штабну академију 1976 и Школу народне одбране 1981. године. Поред тога похађао је и успјешно завршио курсеве: аутотракторсдки 1956. и фискултурни 1957. године.
Војна каријера
уредиУ чин водника унапријеђен је 1956, затим у чин потпоручника произведен 1962, у чин поручника 1965, капетана 1968, капетана прве класе (ванредно) 1970, мајора 1975, потпуковника 1979, пуковника 1984, генерал-мајора 1993. и генерал-потпуковника 1998. године.[1]
У току службе у ЈНА обављао је дужности: командир одјељења 1956; питомац 1958-1962; командир вода 1962-1964; на школовању 1964; командир тренажног одјељења 1964-1967; командир батерије 1967-1969; командант дивизиона 1969-1975; начелник штаба артиљеријске бригаде 1976-1980; на школовању 1980; командант артиљеријске противоклопне бригаде 1981-1985; начелник штаба дивизије; командант 7. банијске дивизије 1985-1988; начелник штаба одбране града Загреба 1988; помоћник команданта за позадину 10. корпуса 1988-1990.[1]
Службовао је у гранизонима: Марибор, Цеље, Пула, Вировитица, Нова Градишка, Крижевци, Петриња, Карловац, Загреб и Бихаћ.[2]
Почетак оружаних сукоба у СФРЈ затекао га је на служби у гарнизону Загреб. Посљедња дужност у ЈНА му је била помоћник командант корпуса, у чину пуковника. У Војсци Републике Српске је био од 15. маја 1992. године, у оквиру које је обављао дужности: командант 2. крајишког корпуса Војске Републике Српске 1992-1994; командант Школског центра „Генерал Рајко Балаћ“ Бања Лука 1994-1996.[1]
Пензионисан је 31. јула 1998. године.[1] Данас живи у Новом Саду.
Одликовања
уреди- Медаља за војничке врлине (1958)
- Медаља за војне заслуге (1963)
- Орден за војне заслуге са сребрним мачевима (1969)
- Орден народне армије са сребрном звијездом (1977)
- Орден за војне заслуге са златним мачевима (1982)
- Орден народне армије са златном звијездом (1986)
- Орден за храброст (1991)
- Орден Карађорђеве звијезде Републике Српске првог реда (1994)[1]
Политичка каријера
уредиУ периоду 1998-2001. обављао дужност замјеника министра одбране Манојла Миловановића[3] у Влади Републике Српске.[1]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б в г д ђ е Сокановић, Саво и други, Генерали Републике Српске 1992-2017. биографски рјечник, Министарство рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске, Борачка организација Републике Српске, Бања Лука, 2017, стр. 56
- ^ Блажановић Јово, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука : Борачка организација Републике Српске, 2005, стр. 71
- ^ „Активности Састав Владе Републике Српске изабране 18. јануара 1998. године”. Архивирано из оригинала 23. 8. 2020. г. Приступљено 30. 1. 2019.
Литература
уреди- Блажановић Јово, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука : Борачка организација Републике Српске, 2005.
- Сокановић, Саво и други, Генерали Републике Српске 1992-2017. биографски рјечник, Министарство рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске, Борачка организација Републике Српске, Бања Лука, 2017.