Глигорије Лазић
Глигорије (Григорије) „Глиша” Лазић (Сремски Карловци, 26. фебруар 1870 — Сремски Карловци, 21. октобар 1917) је био српски професор и преводилац.
| Глигорије (Григорије) Лазић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 26. фебруар 1870. |
| Место рођења | Сремски Карловци,  Аустроугарска |
| Датум смрти | 21. октобар 1917. (47 год.) |
| Место смрти | Сремски Карловци, Аустроугарска |
| Потпис |  |
Биографија
уредиПородица
уредиДеда Григорије био је професор Карловачке гимназије, природњак, филолог и аутор првог уџбеника из физике на српском језику - Кратко руководство к физики (1822). Отац Стеван био је професор, филолог, књижевник и дугогодишњи директор Карловачке гимназије.[1]
Образовање и професорска каријера
уредиГимназију је похађао у Сремским Карловцима и Осијеку. Потом је уписао студије филозофије у Бечу. Током студија је био библиотекар Удружења српских студената у Бечу „Зора” (1888).
Радни век провео је као професор Карловачке гимназије, у којој је радио све до Првог светског рата. Предавао је латински и грчки језик.[1]
Чланство у научним установама и струковним удружењима
уредиЗа редовног члана Матице српске изабран је 1902. године, а затим је био члан њеног Књижевног одељења (1904) и Одбора Књижевног одељења (1906—1913).
Био је члан Надзорног одбора Друштва српских књижевника, новинара и уметника „Змај” у Београду (1907).[1]
Библиографија
уредиПедагодија и историја
уредиРадове са педагошком и историјском тематиком објављивао је у Извештајима и Програму Карловачке гимназије (Поглед на школу и положај учитеља код Римљана, 1894-1895; Класична настава у гимназији и реформа њена, 1895-1896; De Ciceronis librorum de legibus tempore et compositione libri primi / О садржини и времену прве Цицеронове књиге о законима, 1900-1901; Стварно тумачење грчких и римских писаца, 1901-1902; De compositione secundi et tertii Ciceronis librorum de legibus / О садржини друге и треће Цицеронове књиге о законима, 1903-1904).[1]
Преводи
уредиПревод с грчког Платоновог дијалога Лахит или о храбрости објавио је 1895. у Летопису Матице српске.[1]