Википедија

Гавро Вучковић Крајишник

народни представник Срба из Босне при Васељенској патријаршији, трговац и писац

Гавро Вучковић Крајишник (Доњи Дабар, 1826[1] — Београд, 1876) био је народни представник Срба из Босне при Васељенској патријаршији, трговац и писац.

Гавро Вучковић
Гавро Вучковић Крајишник
Датум рођења(1826-00-00)1826.
Место рођењаДоњи Дабар, Сански Мост, Отоманско царство
Датум смрти1876.(1876-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (49/50 год.)
Место смртиБеоград, Кнежевина Србија

Биогафија

уреди

Потиче из имућне трговачке породице која се сели из Дабра у Босански Петровац ради Гавриног основног школовања.

Његов рођак је Константин Вучковић, имућни банкар и оснивач Матице српске у Дубровнику.[2]

Од оца учи занат и почиње да се бави трговином и временом развија трговаче везе. Истовремено сам чита и учи језике током путовања ради трговине. Он се служи немачким, француским, грчким, италијанским а касније турским и арапским језиком.

За време босанске буне против Омер-паше Латаса склања се у Београд „ради некојих спљетака”.[3] По гушењу буне враћа се у Бихаћ, где додатно развија трговачке везе и почиње да ради са пословним људима Трста, Беча, Сења, Сплита и Сарајева.[4]

Изабран је за представника свих православних грађана Босне и Херцеговине при Цариградској патријаршији на народно-црквеном сабору у Сарајеву 1858.[5] Активно се залаже за борбу против самовоље и агресије грчких владика, просвећеност српског народа и обнову цркви. На тој позицији задржао се пет година.[6]

Заслужан је за обнову Манастира Рмањ, за чију обнову је испословао султанов ферман, као и других цркви и манастира по Босни и Херцеговини. Има заслуге и за обнову путева и отварање вилајетске штампарије.[7]

По повратку у Босну обављао је функцију високог пореског чиновника. Убрзо је оптужен од стране босанских бегова и ага на челу са Сафвет-пашом да је припадник тајног друштва и да „пропагира неке српске ствари”. Осуђен је и послат у ропство, прво у Истанбул а касније у Бејрут па Акру. Из Акре бежи у руско посланство и маскиран у руског војника бродом бежи прво у Цариград а одатле у Београд.[8] Остаје у Београду где покреће велику анти-турску кампању.

Након избијања Невесињске пушке креће за Босну али умире на путу у 50. години.

Наслеђе

уреди

О његовом животу су писали Петар Кочић[9] и Иво Андрић. Заједно са кнезом Михаилом Обреновићем спомиње у Кочићевој приповеци Змијање.[1]

Сматра се за најактивнијег народног делатника међу Србима Босне и Херцеговине шездесетих година деветнаестог века и значајног народног трибуна.[10]

Вредност Вучковићевих књижевних радова варира а дела садрже и значајну историјску вредност.[11]

Радови

уреди
  • Ријеч крајишничка, 1868.[12][13]
  • Робство у слободи или огледало правде у Босни, 1872.[14]
  • Црно путовање за Цариград, 1910.[15]

Референце

уреди
  1. ^ а б „Petar Kocic: Sabrana djela”. www.rastko.rs. Приступљено 2019-07-16. 
  2. ^ „Крајишки Вучковићи (Никољдан) - Порекло”. www.poreklo.rs (на језику: српски). 2020-07-15CEST09:37:17+02:00. Приступљено 2021-03-29.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  3. ^ Ћурић, Хајрудин (1957). Чланци и грађа за културну историју источне Босне. Тузла. стр. 223. 
  4. ^ srbiubih (2015-07-22). „GAVRO VUČKOVIĆ KRAJIŠNIK (1812—1876) I MANASTIR RMANJ”. SRBI U BIH. Приступљено 2019-07-16. 
  5. ^ „Politicki i međunarodni odnosi i sistemi – Docsity”. www.docsity.com. Приступљено 2019-07-16. 
  6. ^ „Gavro Vučković – Krajišnik”. www.zapadnisrbi.com. Приступљено 2019-07-16. 
  7. ^ Р. Марковић Риђанин, Ратко (2016). „Петар Кочић (српски соко) и Први светски рат” (PDF). Физичко васпитање и спорт кроз векове: 30. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 07. 2019. г. Приступљено 16. 07. 2019. 
  8. ^ „Gavro Vučković – Krajišnik optuživan da špijunira za otomansku vlast – Vikići portal” (на језику: бошњачки). Приступљено 2019-07-16. 
  9. ^ Јелић, Данијела (2016). „РИЈЕЧ КРАЈИШНИЧКА ГАВРЕ ВУЧКОВИЋА КРАЈИШНИКА – ТЕМАТСКО-ИДЕЈНЕ И СТИЛСКЕ ОСОБИНЕ ДЈЕЛА” (PDF). PAISII HILENDARSKI UNIVERSITY OF PLOVDIV – BULGARIA – RESEARCH PAPERS. 54. 
  10. ^ „„Дани Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори“ у Никшићу | Епархија будимљанско-никшићка”. www.eparhija.me. Приступљено 2019-07-16. 
  11. ^ Jelic, Danijela D. (2016-06-30). „Гавро Вучковић Крајишник – литераризација полемичког текста”. Филолог – часопис за језик, књижевност и културу. 0 (13): 287—305. ISSN 2233-1158. doi:10.21618/fil1613287j. 
  12. ^ Jelić, Danijela (2016). „RIJEC KRAJISNICKA BY GAVRO VUCKOVIC KRAJISNIK: THEMES, IDEAS AND STYLISTIC FEATURES OF THE WORK” (на језику: other). ISSN 0861-0029. 
  13. ^ „Реч крајишника - ВУЧКОВИЋ, Гавро - Дигитална БМС”. digital.bms.rs. Приступљено 2024-01-29. 
  14. ^ Vučković, Gavro (1872). Robstvo u slobodi ili Ogledalo pravde u Bosni: u tri sveske. Srpska narodna zadružna štamparija. 
  15. ^ Jelić, Danijela (2023-06-30). „ON POSTHUMOUSLY PUBLISHED FRAGMENTS OF THE THIRD VOLUME OF THE BOOK ENTITLED ROBSTVO U SLOBODI ILI OGLEDALO PRAVDE U BOSNI (SLAVERY IN FREEDOM OR MIRROR OF JUSTICE IN BOSNIA) BY GAVRO VUČKOVIĆ KRAJIŠNIK”. PHILOLOGIST – Journal of Language, Literature, and Cultural Studies (на језику: енглески). 14 (27): 463—479. ISSN 2233-1158. doi:10.21618/fil2327463j. 

Литература

уреди
  • Андрић, Иво (1930), „Један босански посланик из прошлог стољећа”, Политика, 27 (7788), 14.
  • Андрић, Иво (1952), „О Гаври Вучковићу и поводом њега”, Зборник радова Института за проучавање књижевности САНУ (књига II).
  • Ђурић, Хајрудин (1957), „Из преписке Гавре Вучковића”, Чланци и грађа за културну историју Источне Босне (књига И), Тузла: Завичајни музеј у Тузли, 223—243
  • Андрић, Иво (1976), „О Гаври Вучковићу и поводом њега”, Сабрана дела Иве Андрића (књига тринаеста), Београд, Просвета.
  • Вулин, Миодраг (1981), „Гавро Вучковић-Крајишник: Човек и дело”, Југословенски историјски часопис, XX (1—4), 53—74.[1]
  • Летић, Бранко (1992), „Гавро Вучковић”, Српска и хрватска књижевна традиција у турском периоду, Сарајево: Институт за књижевност — Свјетлост
  • Илић, Павле (2007), „Гавро Вучковић — прототип бројних Кочићевих, Андрићевих и Ћопићевих јунака”, Гласови прошлости, Нови Сад, Змај.
  • Кршић, Јован (2012), „Гавро Вучковић — Крајишник”, О српској књижевности у Босни и Херцеговини, Бања Лука: Матица српска — Друштво чланова Матице српске у Републици Српској.
  • Мићић Кондић, Бранко (2012), Гавро Вучковић о себи и своме времену, Нови Сад: Самоиздат.
  • Ђуричковић, Дејан (2013), Српски писци Босне и Херцеговине, Лексикон, Источно Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства.
  • Džaja, Mato (1973). Banja Luka u putopisima i zapisima [III izdanje]. Banja Luka: Glas.  COBISS.SR 113716231 COBISS.RS 39117312 COBISS.BH 39117312


  1. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Gavro Vučković - Krajišnik : čovek i delo :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2021-03-29. [мртва веза]
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Гавро_Вучковић_Крајишник&oldid=28564072”