Митрополит карловачки Вићентије
Вићентије Поповић (Хаџи-Лавић или Хаџилавић) (Јањево — Сремски Карловци, 23. октобар 1725) био је српски православни митрополит карловачки од 1713. до 1725. године.[1]
| Вићентије Поповић (Хаџи-Лавић) | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Место рођења | Јањево, Отоманско царство |
| Датум смрти | 23. октобар 1725. |
| Место смрти | Сремски Карловци, Хабзбуршка монархија |
| Епископ будимски | |
| Године | (1708-1713) |
| Митрополит карловачки | |
| Године | (1713-1725) |
Порекло
уредиМитрополит Вићентије, син даскала (учитеља) Лава, рођен је у Јањеву на Косову и замонашен у Пећи. Као и сви први митрополити карловачки, и Вићентије је своју каријеру текао у двору пећких патријараха. Протосинђел кир Викентије Поповић Хаџи Лавић "от Јањева" јеромонах, постриженик Пећке велике цркве изабран је 7. јануара 1708. године за епископа будимског.[2]
Епископ будимски
уредиЗа епископа будимског изабран је 7. јануара 1708. године. Саборна црква у Будиму била је проглашена ставропигијом од стране патријарха Арсенија III те су права будимских епископа, када је била у питању црквена општина будимска, била донекле ограничена. Кад је дошло до сукоба између епископа Вићентија и Будимаца.
Митрополит карловачки
уредиНа црквено-народном сабору који је 6. маја 1713. године одржан у Срмским Карловцима,[3] Бикентије Поповић је изабран за карловачког митрополита.[4] Карловачку митрополију која је добила свог новог митрополита, српски патријарх патријарх Мојсије (Рајовић) је у свом писму од 18. јуна 1714. године назвао „првоначалном“.
Између митрополита Вићентија и патријарха Мојсија (Рајовића) „постојали су врло живи односи“ и међусобно поштовање. У спору 1718. године између карловачког митрополита Вићентија (Поповића) и београдског Мојсија (Петровића) обојица су се обратили патријарху Мојсију у Пећ. Он је 22. марта 1719. године из Новог Пазара овако саветовао Вићентија на међусобно измирење. Да би се исто што пре и што потпуније извело, с обзиром на народне и црквене потребе Срба под Аустријским царством извело, патријарх је послао, као свога пуномоћника и посредника, рашког митрополита Арсенија. Он је успео да потпуно измири завађене митрополите, те су они од тада у пријатељској заједници предузимали све важније послове црквено-народног живота тако да је патријарх у својој грамати од 15. августа 1721. године без икакве бојазни од каквих унутрашњих трзавица, могао одредити и одредио је: да се после смрти митрополита Викћентија имају спојити обе аутономне митрополије, Карловачка и Београдска, у једну Славено-српску митрополију са седиштем у Београду, као „старом престолном граду Сервијској краљевини“.
Када је митрополит Вићентије парализован, а потом због парализе и онемео (стога прозван „Вићентије неми"), његовим пословима је управљао егзарх Вићентије Јовановић, потоњи митрополит. Он је много допринео да народни сабор у Новом Саду, 8. септембра 1722. године, донесе једногласан закључак у коме се, између осталог, каже уместо оболелог митрополита њега мења Митрополит београдски Мојсије Петровић.
Митрополит Вићентије умро је 23. октобра 1725. године у Карловцима, а сахрањен је у манастиру Крушедолу.
Заслуге
уредиБио је царски и краљевски саветник аустријског цара Карла VI. Успео је да опште српске привилегије потврди исти владар. Подигао је први митрополијски двор - резиденцију у Карловцима.[4]
Митрополт Вићентије издашно је помагао Пећку патријаршију и друге манастире. Патријарх Мојсије му се 18. марта 1724. године захвалио на послатом крсту, а митрополит рашки Арсеније га је подсетио на обећани покров за ћивот светог Стефана Првовенчаног у манастиру Студеници. Патријарх Мојсије је препоручио митрополиту Вићентију хиландарске и дечанске монахе за скупљање милостиње.
Фрушкогорским манастирима поклонио је разне црквене утвари и књиге, а настојавао је да се обнављају и набављају књиге за потребе парохијских и манастирских храмова. Као некада митрополит Исаија (Ђаковић), и митрополит Вићентијеје покренуо питање учешћа Срба у угарском сабору својом представком од 30. октобра 1714, у име целог српског народа под аустроугарском влашћу, тражећи да се српским народним изасланицима дозволи место и глас у угарском земаљском сабору.
Референце
уредиЛитература
уреди- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра.
- Веселиновић, Рајко Л. (1986). „Народноцрквена и привилегијска питања Срба у Хабсбуршкој Монархији 1699—1716. године”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 39—54.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Евро, Унирекс, Каленић.
- Точанац, Исидора (2008). Српски народно-црквени сабори (1718-1735). Београд: Историјски институт САНУ.
- Исдора Точанац: Пет писама карловачког митрополита Вићентија Поповића из 1719. године, Мешовита грађа (Miscellanea) 24 (2005) 19-30.
- Исидора Точанац; Писма карловачког митрополита Вићентија Поповића из Беча (1719-1720), Мешовита грађа (Miscellanea) 31 (2010) 137-148.
